ЛАВАНДА И СО
Прво је замирисала боровинa. Онда сам осјетила твоје присуство, топлину даха на врату, снажну руку на мом стомаку...Нема те а ту си...
Мирис је најавио твој долазак. Изникао си из мрачног портуна. Дотакао си ми руку. Гори кожа од твог додира....тијело...реко си да миришем на лаванду и со...
Врела љетна ноћ и твој дах измицали су ми тло под ногама.. Да се не срушим стајала сам тако беспомоћна, изгубљена. Грлио си ме у мрачном кантуну, збуњену...отворио кутију жеља дубоко скривену у мени.... ја смјерна у гријеху нисам бјежала ...
Чекала сам те...бољело je све изнутра...ти ме све чешће походио (стваран , као на јави.)...граница је губила смисао, а жеђ расла као Сопот послије кише...
Tараца, ђардин, камара, цијели ми двор тијесан.. и кала... чини ми се да се гушим... и вешта и шотане ће пући...све у измаглици, у тами, даљини... очекујући те...Горим...све пекло на сто и једну ватру...
Пред иконом Госпе дрхтавом руком крстим се, десном мојом и лијевом твојом... зар ја смјерна … ноћ најтежа...сачекујеш ме у сну...уснама ме дираш, стежеш ми руку а прсти ко жар...тако ме кокоти затекну, сву у поту, и они први зраци што с Ловћена тјерају ноћ...ни ваздух не могу да удахнем, сломљена, дрхтим сва у грчу, док заливски вјетар уноси немир у моју душу...
Сузе саме теку, од самоће,немоћи, ...отварају се врата..осјећам те...да ли си казна или награда...
У твом загрљају одговарам пољупцима, гризем те да провјерим да ниси машта...
