ПЈЕСМА ЗА ДАРУ СЕКУЛИЋ
(написано почетком јуна 2020.)
Пишеш, „мислила си да се враћаш кући“...
Тој дјетињској, што је у пепео згасла...
Тражећи сличну, проведе вијек путујући.
Са пјесмом, изгледа, једино си срасла.
Дом је одсањан, а пустош влада конаком...
У пјесми, само у пјесми, нико те не дира,
Само пјесмом идеш сигурним кораком.
Путоваше много, али ријетко нађе мира...
И опет, ко некад, у Сарајеву. Сад „западном“,
Које не жели – и не може – скрити праву ћуд...
Међутим, у Источно, за њих „назадно“,
Уткала си године, своје знање и свој труд.
Уз живот мучан, пјесме се саме написаше,
У граду у ком птица одавно нема у лету...
А ти поможе, те тако оне „источно“ запојаше
Кад већ „преко“ – стално су на пушкомету.
Пјесникињо наша, твоје је страдање епско.
Мало тога је твоје – тек покоји крајичак неба...
И док пролазиш ма којом улицом сарајевском,
Понизно и побожно знаш куд и како треба –
Не лицем ка човјеку, но ЛИЦЕМ ПРЕМА СУНЦУ.
Према БОГУ! Човјеков поглед скамењује –
Само Бог даје наду и милост рањеном срцу,
То једини је лијек који уопште дјелује.
Пишеш, „мислила си да се враћаш кући“...
Али те дјетињске – нема, нема деценијама...
Физички тек ћеш се у вјечној скућит,
Али духовна ти је кућа у пјесми и у нама!
