детаљ слике: Ilinoja KRK Art

КИАРА КАТАПАНО – ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ АЛИМОНО

I

Судећи по томе како ствари клизе гребеном живота

Ускоро ћу морати да се суочим са тасом равнотеже

Далеко изван осјећаја мјере.

На самрти бих вољела да ми читају Елитиса:

Нема тог Христоса бољег од Марије Нефели да ми помилује чело

Прије него што ме тама обавије посљедњим дахом.

Одведи ме до Оxопетре и положи на стрму литицу

Као отворену шкољку каменицу

Радије да ме ваздух распрши него црви одвуку тамо доље дубоко

Пусти да природа постане моја сјенка и потајно ме ослободи

Чак и ако сам можда макар за један једини дан сазнала да је конкретност зло.

Требали бисмо само размијенити мишљења попут одјеће ноћне

Умјесто да и даље очекујемо једни од других одобравање

Забијамо зубе у свјеже ишчупано воће.

Не постоји религија која не подразумијева

Тајно силовање

У скривеним одајама вјере. 

Очи сам склопила као у чуду.

Био је јануар, а пролаз се отвара већ у љето:

Моја је грешка што силим све у неко вријеме

И онда живим јадно, у ритму проклете игле.

У тишини човјек сакупља дивље биљке са бијеле стијене,

И пјесник им даје имена:

И у интервалу између чињења и вјечности ријечи

Живи хиљаду и још хиљаду пута наново,

Док само злато икона не прикаже твој лик

Од Бога насликан,

На дрвеној плочи крста.

Хајде да завршимо с тим сада. Напустићу страх и раскршћа

И тамо ћу лаке руке прихватити терет Сфинге

И питања која важе након што је све откривено.

Теба остаје затворена у куги незнања, нема печата довољно коначног

Да обори зидове и освоји изгладњели град.

Живи смо сасвим случајно: свјетлосна божанства ријетка у једначинама

Или положена на плиш и љубичасто на најудаљенија далека неба,

Заувијек носићеш наше име.

Тражимо разумијевање

Да не би били одговорни себи.

II

Опрости ми, младо варварско створење, ако сам и даље узнемирена

Када изговорим твоје име: опрости нама људима због нашег бијелог очајања.

Играј на горком језику слова М Е Д Е А

Безуспјешном прикрадању бола.

Твоја сјенка на мојој глави

Је као прогутана шкољка која се ломи у кљуну пеликана.

Напустити ове обале и враћати им се увијек као странац

Квари твоју природу ништа мање него природу сове

Која тренутно плива у свјетлости над нашим главама.

Медеа, најтањи глас, искривљен као блиједи образ на рамену љубавника

Изгубљеном,

И на дјечијем њежном месу,

И они су отпловили као бродови без кормилара.

За то како се ствари покрећу у животној бразди

За то како су смјештене унутра, вјечно –

Ни у једној религији нећеш наћи лијек.

Твоје тијело је олтар који си тражио, да би робови били ослобођени

Твоја чула су била оптерећена веловима сумње.

Сви богови пјесника су нас слушали,

Слушали нас и испуњавали, а ипак

Уморно пипамо у истој тами:

Ти и ја, Медеа, у пратњи Александрове фаланге

Срцу су нанијели као земљу после олује.

Не успијевамо да схватимо разлог за дане дубоког очајања.

VI

“А онда сам ушао у своју празну кућу.”

Уликс се враћа послије сто година.

Долази поново у у своју празну кућу гдје су сви мртви:

Телемах је мртав, штуко бескрајних путовања у потрази за оцем,

Пенелопа мртва, виси са дрвета разбоја –  крста чекања;

Удварачи су мртви и нико се не сјећа тираније или мириса ропства.

Вјерни Еумаеус је такође мртав; и Арго, који више неће видјети свог господара.

Сто година, а он је свјеж, енергичан као и увијек: нико га не чека, нико,

Њега који је научио да укроти смрт.

Собе су од вјетра: свјетлост му раскопчава капке.

Иза корака ушушканих древним ноћима, нашим сјећањем;

Иза цвилећих статуа оштећених као дјеца у рату,

Тамо је наша кућа. Моја младост...

Нисам сам под сводом: поред мене суморни трговци робљем

Песницама хватају пера дрхтавих (птица) пастирица,

А њихови дланови чешу моја жива врата до срца.

Моје одаје.

Дјетињаста глувоћа сасијеца млијеко у Артемисовим брадавицама;

Доба које вриједи читав живот, неразумијевања оштар косијер.

Ето, видим Марију Нефели како се јавила, пахуља од које зависи равнотежа свијета.

Ово је судбина коју сам повукао у крило заједно са концем и иглом

Да би једног дана неко могао да ми одсјече сво знање.

Тако Марија Нефели отвара крила (птице) пастирице на ногама.

Он говори сјенци. Море је кородирало у њему.

Не постоји судбина која може боравити у непомичном гесту времена

Као у овом мом дому.

Ово склониште: не носи чак ни сјећања на рат.

Ах, да будем бесмртан! Док све што волимо нестаје

Кућа, као затворен капак, дрхти.

У одсуству, које таме?

Неко је запалио свијеће у празним собама.

Он чека најмање отварање, цвјетање

После толико лутања.

Овдје су човјекови исконски коријени, тако каже Марија Нефели:

Први коријен је со.

Други га прате, и као чврсти прсти хватају

Земљино ускрснуће.

(са енглеског препјевале Катарина Сарић, са италијанског Александра Лекић)

Доносимо и видео прилог у којем можемо слушати Киариину поезију у извођењу ауторке на матерњем, италијанском језику. 
Кликом на слику отвориће вам се видео. 

Киара Катапано (Chiara Catapano)

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: