детаљ слике: Илиноја КРК Арт дизајн

КРВАВЕ СУЗЕ У ДИСТРИКТУ НЕУБАУ (НОВА ГРАДЊА)

by Leonid Afremov

Лежим у мокрој одјећи,

склупчана на трави заувијек попут неког непомичног камена.

Можда она само личи на мене,

док ја сањам у парку на клупи

не бојим се свих прождрљивих мачијих погледа.

Та мисао да морамо испружити руку и узети оно што желимо ме умара до бесвијести.

У име тога, посежем за једним здравим листом на савијеној, поломљеној грани

он ми се смије, са својим широким искреним лицем.

Можда је све привид, али зар постоји разлика?

Већ данима, можда и мјесецима живим у овом стању.

Лице ми је мокро од кише

која и када не пада са неба остаје над мојим тијелом да би ме подсјетила да живим.

Захвална сам јој,

јер због ње моје слике добијају свој самостални живот,

одводе ме тамо гдје је увијек свјеже и вјетровито.

Моја коса је дуга и офарбана у црно,

човјек који стоји на уличном углу данас је рекао како моје очи постају провидне.

Бојим се оног што то треба да значи.

И тих црвених суза на лицу статуе испред народног театра бојим се...

ЖЕНА

by Leonid Afremov

Звуци великог зидног сата

звуци кише која удара о црепове

звуци аутомобила на старом бетону

који се раствара под налетима мрака

Она је само лице,

без руку, без очију

са уснама одвећ жедним,

са тијелом које мора

са кишним буђењима

у којима нема другу алтернативу

већ да прати његове крваве трагове

ОПЕЛО ЗА ПТИЦУ

Моја птица је преминула прије четири сата

Сада је вјероватно њено тијело укочено,

изложено на средини кавеза почело је губити природну свјежину

Неко на улици Зиглергасе запомаже “упомоћ”,

са очајничком вибрацијом гласа која наговјештава плач 

Miraculously Found by FrodoK

Такав крик може доћи само из грла

које је препуњено сузама

што више не налазе свој пут низ образе и врат до одјеће

већ иду на усне, да их овлаже и на неки чудан начин омаловаже

Знам да би кроз главу требале да ми прођу слике из дјетињства

у којима је птица заступљена или макар има споредну улогу,

али све је нестало

“Ти чиниш да спознам своје мане”, чујем Анђела у углу собе

Схватам да сам несвјесно почела да се присјећам тих дана

које из необијашњивих разлога проглашавам невиним

На крају нијесам учинила ништа посебно

Написала сам пјесму за своју преминулу птицу

слушајући и даље те неутјешне крике са улице

дјечије крике

које ти никада нећеш жељети да чујеш

УСПАВАНИ ДИВ

by Leonid Afremov

Јунак из мог дјетињства лежи испод тврде рожајске земље

Ја се и даље претварам да је то он

а знам да је мрак душе,

а не див оно чиме ових дана дјецу плаше пред одлазак на спавање

„Поезија је нестала, више је нема“, то су биле тачне његове ријечи

А лице? Како је само постало помрачено за трен

За мене је нестала истог оног дана

када су крваве колоне дјеце кренуле из шуме

И када сам видјела како се мајчина хаљина лепрша на хладном вјетру

Оног тренутка када ми је рекла “спреми се, они долазе”!

Вратила сам се у град који сам напустила прије петнаест година

Раним возом у Београд

Па аутобусом до подножија дивове планине

Негдје у ћошку скривао се „човјек буба“

Одувијек ме чува од бесмисла

Мирис и боје су ме опхрвали

Трулије и дотрајалије, тужније

Све је прије свега тужније и чудно поносно у својој несрећи

Град је тиши, људи у њему мрачнији

Одјевени у црно, забринути, са изношеном одјећом

Невољно се сјећам свега, а само сам хтјела да се сјетим тебе

Но, немогуће је

Ово је реалност без прве љубави

И лица које стоји испред зелене позадине на свјежем ваздуху

Никога више нема

Град мог дјетињства данас је гроб за инсекте 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: