БРИЈЕГ
Не бих ја дао онај мој бријег ни за шта на овоме свијету,
и да дођу неки чудни људи и за њега ми понуде планету,
ја прије бих бирао да цио свој вијек тумарам кроз моје сокаке,
а кроз ноћ да миришим липу и цвјетале ливаде и воћњаке.
Оно сам што сам, од тога још нико побјегао није,
пробаше да отму ово парче земље бијелосветске але и крвопије,
ал` није залуд ковао сабљу Марко на вигању испод храста,
није се залуд дизао на устанак у прољеће кад се грана разраста.
И нема нигдје на бијелом свијету `вакога неба к`о што је овдје,
и нигдје не мириши сијено и трава нити жуборе потоци и воде,
к`о што мириши класала ливада и жито што се на вјетру вије,
к`о што жубори пјесмом извор са кога Србин под јавором воду пије.
Рек`о би човјек: ма парче земље, то може свуда да нађе,
а свак` би од њих по један бријег к`о што је овај да пронађе,
па да се јутром сагне крај бунара и хладном водом се полије,
да га намиришу липа и трава и први зрак с`Вујна огрије.
ПРОЛЕЋЕ КРАЈ ДИЧИНЕ
Негде у даљини свуд се сву ноћ чује,
славујева песма кроз луг одјекује,
жута дуња месеца изнад Вујна бдије,
прашњаво небо звезда, под њим село спије.
Ваздух душе меке тек по некад пирне,
кроз букете шљива цветалих завирне,
па се одмах изгуби тај сеоски зналац,
у ливаде и шуме, пролећни поветарац.
Мирише и земља, мирише и трава,
замирише и мајска трешња уцветала,
узтрепти и срце од топлине неке,
кад осети пролеће крај Дичине реке.
ПРЕДВЕЧЕРЈЕ
Сунце залази за Крвавац. Румени просу зрак,
поље крај реке покри први пролећни мрак.
Однекуд мирише бехар цветалог јоргована,
носи га шумни ветар по ливади и падинама.
Запламта небо над брегом, запали врхове бора,
утихну пролећни лахор и жубор воде с`извора,
пожар се небески гаси у тами листалих шума,
све тише жуборе таласи Дичине крај старог сеоског друма.
Прохладни сунчани зрак умину за планину,
осу се свездано небо и скруни звездану прашину,
на месечев фењер што плани над селом,
увијен у орове гране па златном својом сеном:
упи у себе мирисе пролећа и мемљивог семена жита,
прошара бујале ливаде и поља, потоке и скривена корита,
клизну низ храпаву кору лужњака и загрли снене врбаке,
успава њиву, цветалу шљиву, повртњаке и воћњаке.
