ПЈЕСМА СА ПОСВЕТОМ
Боже мој...
Ако си ми га послао
на Сретење са Богојављењем у себи,
да смирен и тих,
уђе у снивани несан мојих стихобзорја...
У тишини смарагда,
појањем процвалих праскозорја
као миришљавим тамјаном,
окади винограде моје небеске равнице!
У вијенцу ивањског цвијећа донесе парче пољупца
и букет зрелог сунца!
Дубином свода својих чула,опчини зрењем моја врела.
Миловидом проспе мјесечеву отаву и
пробуди моја поспана небеса,
да нас не урекну Ивањданске врачаре.
Оче мој!
Пошаљи благе кише око Петровдана
И свице његових псалми да освијетле цркве у мени,
да ми не клоне душа од илинданских громова.
И слушај како шумори молитва,у свјетлост се ваздиже поезија!
МЈЕСЕЦ ЈE ВАЈАО ЖЕНУ
Не призна Требишњица
да је чежња слама,
док наше сјенке
под платанима
љубав воде.
Не призна Леотар
вјетру... витраж звука
кад само проћарлија
и... оде.
Не дају моје зјенице
пламену твога погледа
да пали у њима
звијезде шуњалице,
кад не знаш
да лажеш... слађе од меда
и сунцем
да ми милујеш лице.
Не вјерује пјесма
ријечи,
док се јецај у њој
не претвори у пјену.
Умјесто тебе,
под Леотаром,
мјесец је вајао жену.
Њежно...
Њежније...
Најњежније...
Гасио нашу жеђ.
БОЖЕ, БЛАГОСЛОВИ МИ ПЈЕСМУ
Тиху и свечану, жудњом сплетену, хришћански смјерну, анђеоски чедну.
Оплођену сунцем Аполонским.
Уснула у чежњи, у вину његових очију, као кћер Јерусалимска.
Јави јој се, Боже, кроз смирај,вјеру и наду.
Исповједи је...
Да се не сруши од уздаха, и не буде пјесма Лабудова.
Да се не заљуби у своју љепоту.
Боже, помилуј је, питај је шта је снивала...
Благослов јој подари!
И молитву!
Чардак ни на небу ни на земљи.
Да живи на во вјеки вјеков у богољубном загрљају,
и буде вјечна тајна
у сабраним дјелима његове душе
