МАРГАРИТА - ВЕНЕЦУЕЛА
Др Симо Јелача
Лето 1994. године почело нам је породичним путовањима. Сташа и Маја су успешно завршиле школске године, па је Сташа убрзо отпутовао у Европу, овог пута Интер-раил-ом, како би посетила: Холандију, Белгију, Француску, Шпанију, Италију, Аустрију, Мађарску, Југославију, Грчку, и Пољску. Сви смо имали навику и обавезу да се са путовања јављамо једни другима, како би смо знали где је ко у датом времену и да ли све иде по плану. Тако нас је Сташа звала из многих европских градова. Била је одушевљена и презадовољна својим путовањем. Напустила је Торонто са још једном школском пријатељицом из Грчке. И Сташа се најдуже задржала у Грчкој, око 25 дана, где је углавном боравила код Еве, њене школске другарице, Гркиње, а били су и код њене родбине на острву. Маја је остала сама код куће, радила је на универзитету Торонто, правила је вештачка црвена крвна зрнца у лабораторији, где је припремала тезу за магистарски рад.
Боса и ја смо овог пута одлучили да отпутујемо у Венецуелу. Прегледали смо доста туристичких брошура и одлучили се за острво Маргарита, где смо резервисали боравак од 18. јуна до 2. јула. Летели смо авио-компанијом Ројал, која је одржавала чартер летове у пределима Кариба.
Острво Маргарита састоји се од два међусобно повезана острва Маргарита и Маканао Ла Растингуа. Њихова веза је лепа, гледано из авиона, у облику пешчаног спруда. Ова два острва, на удаљености не већој од стотину метара, имају различиту климу. На истоку је Маргарита плодна, а на западу, Маканао, пустиња. Северне плаже оба острва су песковите, а донекле и источне: Пунта Аренас, Бока де Розо, Робледал, Ла Кармела, Ел Тунал, Ел Сако и Плаја Акуа. Плажа Ла Паред налази се на Маканауу, али без природне заштите од јаког тропског сунца. Записано је да у свету нема лепших залазака сунца него на Маканау.
Главни град на острву Маргарита је Ла Асунцион, у унутрашњости, а највећи град на острву је Парламар, са око 150.000 становника. Посетили смо оба места, а најближи нашој плажи био је град Пампатар.
Историја острва Маргарита повезана је са Колумбовим открићем Америке 1494. године, односно његовим трећим доласком, као и са изградњом тврђаве Сантијаго код Пампатара и Сан Карлос де Борромео (1626. и 1664 -1684.) У средини острва Маргарита простире се планински ланац са највишим врхом Гуајамури 488 м, стално умотан у маглу због чега се сматра магичним. Домаћи Индијанци су га својевремено сматрали божанским пребивалиштем. Јапанци су 1991. утврдили сличност између Гуајамурија и планине Фуји. Чак и истраживачи НЛО-а спомињу Гуајамури због необичне појаве објекта по изгледу сличног лопти, који се појавио у августу 1992. године изнад брда, а затим мистериозно нестало у океану попут велике експлозије. Море Маргарите богато је разним врстама риба и лепим кораљима. Неколико околних мањих острва са кристално чистом водом, имају просечну температуру од 24° Ц на дубини од 6-12 м, што је најприкладније за развој корала, јединствено у свету.
На Маргарити се још повремено може чути басна о „Чимичимитосу“ која се везује за гласове у ноћи, обично на месечини, од створења попут рибе са људским гласовима, верује се да је реч о нерођеној деци, према локалној митологији.
На Маргарити још живе папагаји врста Макавс и Перивигс, које најбоље имитирају људски говор, док је папагај врсте Паракеет готово истребљен. То је једна од 8 врста папагаја које се сматрају најбољим на свету, а остало их је још само око 1000 комада. Њихови највећи непријатељи су туристи који краду њихова јаја из гнезда и / или тек излежене младе. Уједињене нације спроводе програм заштите ових врста папагаја на острву и стиче се утисак да тај програм ради.
Острво Маргарита има површину од 943 квадратна километра, и има око 300.000 становника. Острво је са копном Венецуеле повезано електричним енергетским каблом и водоводним цевоводом, а саобраћај се обавља авионима и трајектима. Од континенталног дела Маргарита је удаљена око тридесетак километара. Храна на острву углавном долази са континента, а у хотелима је врло разнолика и укусно припремљена.
У туристичком аранжману сваке вечери имате забавни и музички програм локалних уметника који ваш боравак чине пријатним. Објекат је изграђен у медитеранском стилу, са централним базеном и низом помоћних садржаја. Аранжмани су ‘’Oл-инклузив’’.
У продавници сувенира, поред рецепције, одмах по доласку, срели смо Српкињу Валерију Ивановић, рођену у Каракасу, чији је отац некада био власник Нолита у Београду, а од када се преселио у Јужну Америку тамо је остао цео живот. Валерија и ми смо се спријатељили, а ја сам разговарао са њеним оцем телефоном, док је он боравио у Каракасу. Он ми је дао адресу његовог школског друга у Квебеку, којег сам ја касније контактирао, и ето, они су се пронашли после много година. По повратку јавили смо се Валерији. Говорила је српски прилично добро. Рекла нам је да Београд није никада посетила, а од родитеља је слушала много прича о Београду и живи са надом да ће јој се и та жеља једнога дана остварити. Удана је и живи са породицом на острву Маргарита, а родитеље посећује повремено.
