О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МАРГАРИТА - ВЕНЕЦУЕЛА

Симо Јелача


МАРГАРИТА - ВЕНЕЦУЕЛА


Др Симо Јелача


Лето 1994. године почело нам је породичним путовањима. Сташа и Маја су успешно завршиле школске године, па је Сташа убрзо отпутовао у Европу, овог пута Интер-раил-ом, како би посетила: Холандију, Белгију, Француску, Шпанију, Италију, Аустрију, Мађарску, Југославију, Грчку, и Пољску. Сви смо имали навику и обавезу да се са путовања јављамо једни другима, како би смо знали где је ко у датом времену и да ли све иде по плану. Тако нас је Сташа звала из многих европских градова. Била је одушевљена и презадовољна својим путовањем. Напустила је Торонто са још једном школском пријатељицом из Грчке. И Сташа се најдуже задржала у Грчкој, око 25 дана, где је углавном боравила код Еве, њене школске другарице, Гркиње, а били су и код њене родбине на острву. Маја је остала сама код куће, радила је на универзитету Торонто, правила је вештачка црвена крвна зрнца у лабораторији, где је припремала тезу за магистарски рад.


Боса и ја смо овог пута одлучили да отпутујемо у Венецуелу. Прегледали смо доста туристичких брошура и одлучили се за острво Маргарита, где смо резервисали боравак од 18. јуна до 2. јула. Летели смо авио-компанијом Ројал, која је одржавала чартер летове у пределима Кариба.


Острво Маргарита састоји се од два међусобно повезана острва Маргарита и Маканао Ла Растингуа. Њихова веза је лепа, гледано из авиона, у облику пешчаног спруда. Ова два острва, на удаљености не већој од стотину метара, имају различиту климу. На истоку је Маргарита плодна, а на западу, Маканао, пустиња. Северне плаже оба острва су песковите, а донекле и источне: Пунта Аренас, Бока де Розо, Робледал, Ла Кармела, Ел Тунал, Ел Сако и Плаја Акуа. Плажа Ла Паред налази се на Маканауу, али без природне заштите од јаког тропског сунца. Записано је да у свету нема лепших залазака сунца него на Маканау.


Главни град на острву Маргарита је Ла Асунцион, у унутрашњости, а највећи град на острву је Парламар, са око 150.000 становника. Посетили смо оба места, а најближи нашој плажи био је град Пампатар.


Историја острва Маргарита повезана је са Колумбовим открићем Америке 1494. године, односно његовим трећим доласком, као и са изградњом тврђаве Сантијаго код Пампатара и Сан Карлос де Борромео (1626. и 1664 -1684.) У средини острва Маргарита простире се планински ланац са највишим врхом Гуајамури 488 м, стално умотан у маглу због чега се сматра магичним. Домаћи Индијанци су га својевремено сматрали божанским пребивалиштем. Јапанци су 1991. утврдили сличност између Гуајамурија и планине Фуји. Чак и истраживачи НЛО-а спомињу Гуајамури због необичне појаве објекта по изгледу сличног лопти, који се појавио у августу 1992. године изнад брда, а затим мистериозно нестало у океану попут велике експлозије. Море Маргарите богато је разним врстама риба и лепим кораљима. Неколико околних мањих острва са кристално чистом водом, имају просечну температуру од 24° Ц на дубини од 6-12 м, што је најприкладније за развој корала, јединствено у свету.


На Маргарити се још повремено може чути басна о „Чимичимитосу“ која се везује за гласове у ноћи, обично на месечини, од створења попут рибе са људским гласовима, верује се да је реч о нерођеној деци, према локалној митологији.


На Маргарити још живе папагаји врста Макавс и Перивигс, које најбоље имитирају људски говор, док је папагај врсте Паракеет готово истребљен. То је једна од 8 врста папагаја које се сматрају најбољим на свету, а остало их је још само око 1000 комада. Њихови највећи непријатељи су туристи који краду њихова јаја из гнезда и / или тек излежене младе. Уједињене нације спроводе програм заштите ових врста папагаја на острву и стиче се утисак да тај програм ради.


Острво Маргарита има површину од 943 квадратна километра, и има око 300.000 становника. Острво је са копном Венецуеле повезано електричним енергетским каблом и водоводним цевоводом, а саобраћај се обавља авионима и трајектима. Од континенталног дела Маргарита је удаљена око тридесетак километара. Храна на острву углавном долази са континента, а у хотелима је врло разнолика и укусно припремљена.
У туристичком аранжману сваке вечери имате забавни и музички програм локалних уметника који ваш боравак чине пријатним. Објекат је изграђен у медитеранском стилу, са централним базеном и низом помоћних садржаја. Аранжмани су ‘’Oл-инклузив’’.


У продавници сувенира, поред рецепције, одмах по доласку, срели смо Српкињу Валерију Ивановић, рођену у Каракасу, чији је отац некада био власник Нолита у Београду, а од када се преселио у Јужну Америку тамо је остао цео живот. Валерија и ми смо се спријатељили, а ја сам разговарао са њеним оцем телефоном, док је он боравио у Каракасу. Он ми је дао адресу његовог школског друга у Квебеку, којег сам ја касније контактирао, и ето, они су се пронашли после много година. По повратку јавили смо се Валерији. Говорила је српски прилично добро. Рекла нам је да Београд није никада посетила, а од родитеља је слушала много прича о Београду и живи са надом да ће јој се и та жеља једнога дана остварити. Удана је и живи са породицом на острву Маргарита, а родитеље посећује повремено.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"