(НЕ)УЈАГМЉЕНИ
Осврт на роман „ЈАГМА“, Сенахида Незировића
Раденко Кела - Бањалука,22.02.2021.
Кад ми је овај роман доспио у руке и пред очи први утисак је био о срећно изабраном наслову ,кратком и јасном, ријечју која објашњава све, овдје и сада,у прошлости, а тешко да ће се нешто битно промијенити и у будућности, ако послије силних недаћа не доживимо катарзу, метаноју, или народски речено, ако нам не дође из дупета у главу.
Јагма сама по себи не носи негативне конотације, нормална је и пожељна борба мишљења, идеја, па и борба за метеријалну егзистенцију себе и својих ближњих, потреба да се ујагми што више духовног и материјалног и да се (про)нађе склад између то двоје.
Наравно, не на штету и негирању других, не на гажењу људи око себе и људскости у себи, јер, што рече професор Тихомир Левајац, човјек се осјећа највише остављен кад себе остави. А да ли је и колико то тако одговоре даје и овај роман. Али и отвара питања и даје поводе за промишљања, идентификације и самоиспитивање.
Послије утиска о наслову, читајући роман, искрен да будем, био сам не мало разочаран ,па и љут на аутора, из више разлога.
Први је сам смисао писања аутобиографског романа човјека у најбољим годинама, кад се још увијек не своде рачуни, не сумирају животни биланси, нема се још жеља да се на тај начин остави траг о себи. Други је тај што се не ради о некој јавној личности, па да буде занимљиво за ширу читалачку публику. Кад то кажем мислим на све оне који читају не само књиге, већ текстове на друштвеним мрежама. Познато је рецимо, аутобиографисање звијезде реалити емисија и „славне списатељице“ Кије Коцкар која је „књижевним мајсторством“ и животним пикантеријама описаним у књизи изазвала највећу пажњу читалаштва на Сајму књига у Београду, претпрошле године, чини ми се. Њен штанд је био најпосјећенији и њене књиге највише потписиване и продаване. Кога још може да занима аутобиграфска проза неког тамо књижевника из Лукавца?
Трећи разлог је што је писање аутобографског дјела улазак на клизав терен, јер увијек ризикујеш да направиш контраисповијест, приказујући себе у најбољем свјетлу и у лошем друге око себе. То је готово неминовност. Четврти разлог је што сам, познајући донекле, али довољно за утисак ерудицију и пјеснички сензибилитет ауторов очекивао много више, умјетнички разрађеније, са више поетских цјелина и слика, више и детаљније описе личности и амбијената, метафора, више дубоких мисли. Укратко, ткиво романа ми је изгледало некако огољено, са пуно фактографије, чак и фотокопија конкурса, диплома, чланских карата, насловница књига итд. Па оних скраћеница којим је толико обиловала бивша нам држава( СУБНОР, ССРНЈ, СКЈ итд).
Питао сам се: у чему је ствар? Шта му је све ово требало?
Кад сам контактирао аутора и мање –више отворено изнио му своје негативне критике није се љутио, напротив. То ме додатно збунило, јер је свепристутна сујета аксиом у књижевном свијету.
Након неколико дана, бавећи се другим стварима, мислима сам се враћао на роман. Личио ми је на мину са одгођеним дејством. Или на неки цвијет или домаћу дуњу који замиришу тек кад одстоје.
У главном јунаку сам се све више проналазио, а што је важније, схватао сам да се многи други такође могу пронаћи и препознати, сви они којима „властита крила сметају да ходају“(Бодлер). Сви они, трагикомичнији од Дон Кихота, јер су и без Санче Пансе, а и кобила Розинантe се успунтала и негдје изгубила, успут. Сви они који се не мире са лажима, хипокризијом, двоструким моралом, неправдом, удвориштвом и лицемјерјем. Они неприлагођени, не(с)подобни, ненавикли да ћуте ради ситних и крупних материјалних интереса и положаја на друштвеној љествици,укратко-они који нису оставили себе, ма колико то коштало и било непаметно.
Могли би се препознати и они други, али они баш и немају времена ни воље за читање књижевних дјела. Цифре им драже и ближе од слова.
Поетским уљепшавањима изгубила би се реалистичност и огољеност, суровост дате стварности каква јесте. Писац је, изгледа, намјерно чувао роман од себе, од претјеране сентименталности и лиричности. Тон романа је помало ноншалантан, писац се дуго не задржава на једном мјесту, у једном моменту. Посебно је потресан опис пребијања од стране оца. Задивљује богатство лексике. Иначе, мало гдје наиђох овако топлим бојама одсликан лик мајке.
Упечатљив је и лик пок. професора Шпире Матијевића, који је аутору и главном јунаку романа био више од професора и животног учитеља, нешто као духовни отац. Зато не чуди празнина и туга коју та празнина оставља: трагично је страдао у рату, убијен од комшија са којима је дијелио све добро и од којих није очекивао никакво зло. Убијен је и његов син, физички.
Духовним, неким чудом, вољом Божијом живи. У његовом стваралаштву, уз своје, живи и професор.
Сенахид Незировић је овим романом покушао да читаоце одведе од локалног ка општем, универзалном, од одређеног, омеђеног времена и простора дође до безвремености и пространства. И да покаже да се у свијету гдје се јагма подразумијева да преживи, и ствара дјела трајне вриједности. Да ли је успио - рећи ће читаоци. И вријеме које се нечујно,а стално смије нашим јагмама...
Док се Вјечност смијеши смијешним и насмијаним.
Неујагмљеним.
