|
|
|
ИЗМЕЂУ ПОСЛЕДЊЕГ И ПРВОГ ТРЕНУТКА  | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт
ИЗМЕЂУ ПОСЛЕДЊЕГ И ПРВОГ ТРЕНУТКА
Вероватно, скоро сигурно, већини би се учинио погрешан редослед догађаја. Не, баш ово је прави „поредак“ у збрканим мислима Виктора Д. . Он је увек у збрци, још од првих корака, раних дана, преко младости, до овог тренутка. Никада није толико желео као сада да украде још тренутак, да се обрадује сунцу, сада је све желео, сада када је време све сем савезник. Чинило се да песак из сата у сат цури све брже, нестајр а он, он броји време до... Сада му није била тешка стрма литица, којој је одузимао простор тако хитро, као звер која скакуће, а не пење се мучно ка врху. Ни зној, ни недостатак снаге, није га заустављао, само је грабио... Кроз одсјај сунца пробијао се његов поглед, поглед пун снаге и вере. Бивао је све сигурнији, да ускоро ће дотаћи врх који се на додир руке назирао. Исписаће речи, а оне – одјекиваће низ долине, низ токове река, продрмаће успаване зграде, будиће заспале... Она. То ће осетити, сигурно, срце ће јој убрзано играти, у погледу који буде сакрила биће тренутак, између последњег и првог. Заспало цвеће, није се повијало под тегобом, било је свеже у његовој левој руци... Снагом десне руке склањао је стене, још корак-два и успеће... Тај стих и букет мириса, та силна љубав, све узалудне године које је извртао, били су све што... Много година касније, неки планинари изненађено су посматрали стег који се није таласао на ветру. На непознатом језику исписане су речи. Нису знали поруку, само се чула музика, пријатна и оштра, али нежна. Без патетике , одзвањала је нечујно. Стег, тек једва видљиво се помери... У даљини сливали су се неки чудни облици, низ речни ток као змијско тело журили су ...
|
