детаљ слике: КРК Арт

СВАКИ ЧОВЕК ИМА ДВЕ ПРИРОДЕ   

Сваки човек има две природе, добру и лошу, демонску и анђеоску. Држим до оних Господњих речи да свако има право на покајање, јер ко то нема греха. Зато ме је Виктор Дисмас пронашао, а ја сам њему кренуо у сусрет, да заједно кроз мучне и тешке разговоре створимо новог човека, бољег човека.

Владимир Радовановић у свом граду Чачку

Књижевник Владимир Радовановић живи и ради у Чачку. До сада је објавио четири књиге кратких прича; Недовршено (2016), Плес жене лептира (2018), Таштина празнине (2019), Еуфорија и пад (кишних капи) (2021). Аутор је чије радове редовно у последња два месеца објављује порталу Књижевна радионица Кордун. Владимир је наше читаоце привукао посебним стилом, описујући најчешће депресивна стања својих ликова. Разоткрива суштину унутрашњег трагајући за помирењем и усклађеношћу са вањским. Доносимо овај интервју да би се што боље и ближе упознали са овим занимљивим аутором.

- Илија Шаула, 14. мај 2021, Књижевна радионица Кордун, Вест Честер - Чачак

1. Организатор сте Сцене Белић. Упознајте нас ближе о раду тог удружења и конкретно о Вашој улози?

- Пре свега желим да Вам се захвалим на могућности да представим свој рад, Вама Илија као и једној дивној дами Милици Миленковић, која је својим приказом последње књиге, приближила мoj рад вашим читаоцима. Иза Сцене Белић не постоји никакво удружење, иза дешавања у том предивном простору постоје господин Милош Белић, Чачанин који деценијама живи на релацији Лондон Чачак и ја. Господин Белић је свој простор који се налази у центру Чачка ставио на располагање култури, а мени је препустио организацију, избор гостију, концепт програма.

Сцена Белић, детаљ двориште, фото приватна архива

Све је започело пилот програмом 2016. и 2017. године, да би програм свој  садашњи формат добио 2018. од када и почиње да функционише, са трајањем од маја до августа месеца сваке године. Идеја је да се простор уступи квалитетним али јавности непознатим ауторима, да им се пружи прилика да се представе јавности изван градова у којима живе и стварају.

2. Промовишете многе ауторе и организујете трибине. Да ли јавност прати Ваш рад, колико су медији посвећени сцени  и да ли уживате подршку локалних власти или министарства културе Србије ?

- Да, многи аутори су били гости Сцене Белић, користим фејсбук као једину друштвену мрежу и тако долазим у контакт са многим ауторима кроз њихов рад у разним књижевним групама. Морам нагласити, да скоро никада нисам имао проблем у договору са ауторима и да су се скоро сви одазвали позиву и били гости сцене.

Апсолутно никакву сарадњу нити имам, нити желим са локалним властима, министарством , и противник сам спреге политике и културе. Тај мој став дели и власник простора и између нас постоји по том питању потпуна усаглашеност. Сами називи програма су експлицитни и одмах стављају до знања, да сцена је слободна оаза и да су политика и политичка мешетарења непожељни. Називи програма  – Културом против инквизиције и комесара, Незванична верзија, Изван круга двојке или КЊИГОВИД 20 указују на наш став и избор. Што се тиче медија, у почетку су били сумњичави, неповерљиви према програму, сада већ постоји одређена сарадња и наравно захвалан сам на коректној сарадњи медијима. Нажалост бојим се да цензура и аутоцензура нису ишчезле, да  поједини медији не желећи да се замерају актуелним властима, мислим на сваку власт, понекад игноришу рад.

3. Аутор сте четири књиге прозе. Књижевност од Вас узима најплоднији део, Ваше радове су прочитали многобројни читаоци Књижевне радионице Кордун и стекли изузетно мишљење о Вашем стваралаштву. Шта Вас инспирише, невидљива страна човека или како би Ви у Вашем стилу рекли – тамна страна месеца?

- Драго ми је да су ме ваши читаоци прихватили, срећан сам када стекнем нове читаоце и када ми неки мени непознати људи пишу након прочитаних прича.  Потпуно сам отворен за критике, сугестије, коментаре чак и за малициозности, рад је јаван и подложан је критици. Све сугестије користим за будући рад. Проза коју пишем, не желим да звучи нескромно је универзална, без обзира на географске одреднице, порекло, културу којој припада било који читалац који дође у додир са мојом литературом. У центру мог литерарног рада је човек, обичан човек који има своје страхове, муке, сумње. Човек који се тешко сналази у суровом свету данашњице. Доказ за то је да су многи читаоци, који су могли прочитати моје приче преведене на енглески језик, препознали су срж писања и на то сам посебно поносан.

Ваше питање је сјајно, да тамна страна месеца, јер човек је двоструко биће, у њему постоји оно спољашње, јавно, видљиво, али постоји и невидљива страна, она страна његове личности коју само оно спознаје, она са којом леже, сања и устаје.  Волим да се бавим том страном, по мени она је садржај, оно што видимо је само форма. Многе моје приче су са личним печатом, настале из сопственог искуства или посматрања блиских људи и догађаја којима сам био сведок. То често приликом промоција волим да нагласим, често су тема мојих интересовања црне хронике којих је превише, али њих посматрам не на таблоидан начин како чине то таблоиди у потрази за бомбастичним насловима, већ из разлога да се ставим у улогу онога ко је предмет хајке. Такође радим на неким стварима које бих желео да преточим у књижевни рад које ће можда проузроковати бурне реакције, да не улазим у детаље о тим потенцијалним и будућим радовима, желим да разобличим лицемерно понашање и за мене не постоје табуи.

4. Организатор и модератор сте Сцене Белић, аутор сте чије писање захтева известан напор, вероватно много слободног времена проводите у читању, а живот има своје прохтеве. Посао који радите да би могли живети није уско повезан са овим што волите. Реците нам нешто о тим релацијама.

- Рад на програму Сцене Белић траје три месеца годишње, он је и задовољство и напор, пријатан напор. У праву сте, доста времена проводим читајући, сваки аутор који је био гост, имао је речи похвале за начин вођења промоције. Увек пре гостовања прочитам дело које аутор жели да промовише и потпуно сам припремљен. Доста литературе сам прочитао, а сфера мог интересовања су нови и непознати јавности аутори. Поред аутора из Србије, прочитао сам доста тога и из продукције земаља насталих из бивше Југославије и чини ми се да да сам доста упућен . Наравно пратим и званичну велику сцену у Србији. Нова сазнања користе ми за мој будући рад. Од литературе изван наведеног, пратим савремену хиспано америчку књижевност, велики сам заљубљеник у литературу Јужне Америке.

Сада да одговорим и о релацијама писање и посао, да посао који радим и зарађујем за живот је сасвим другачији. Радим као поштански техничар и игром случаја већ осам година радим тако да ми је радно време од 4. 30 ујутру. Видите у свему се трудим да пронађем инспирацију, и у стварима и детаљима који су многима небитни. Често опишем кроз своје приче те детаље. Рутина, радите исти посао, али у неком тренутку појави се неки детаљ на који не обратите пажњу, али из тог безначајног детаља изроди се идеја. Или примера ради, сваког јутра у исто време крећете на посао, ходате истим улицама, посматрате исте детаље, зграде, куће .... Али и та рутина изроди неке приче.

5. Време пандемије нас је затворило у неке кутијице из којих смо тешко могли да делујемо на плану културе. Како сте се Ви организовали да би се што даље чули? Нови наслови, сусрети, промоције: успевате ли да одржите корак са временом или култура и уметност заостају?

- Пандемија??? Већ сам досадан са својим ставом, али морам га изнети. То чему смо били и још увек смо сведоци је пандемија лажи и преваре. Прљава игра богатих и моћних са обичним малим људима свуда по свету. Уопште не спорим да људи умиру, али да ли је вирус или тровање??? Корона диктатура, то је мој назив за лудило које траје и бојим се, а не желим бити дефетиста , човечанство живи у предапокалиптичном времену, многи знаци упозоравају на то и верујем да ће здрави део човечанства спречити то, то да се не догоди апокалипса. Савремени градови све више постају концентрациони логори модерног времена.

Период полицијског часа прошлог пролећа и карантин били су ми тешко подношљиви, неко на мала врата, лажном бригом уводи диктатуру, али са друге стране у стваралачком смислу тај период је био плодоносан. Доста сам писао, радио на својој актуелној књизи, како волим да кажем осмишљавао сам бесмисао. Као плод тог рада почетком ове године изашла је и четврта књига у издању Издавачке куће Словенско слово.

На ваше питање да ли култура заостаје, мој одговор је да је култура већ дуго гурнута пред амбис, осиромашена, али да опстаје захваљујући многим ауторима, ентузијазмом људи. Култура није мртва и неће бити побеђена . У то сам се уверио промовишући своју последњу књигу. Мени као потпуно анонимном аутору, промоције су биле изузетно посећене, уживао сам у живом контакту са читаоцима, осетио сам снажну енергију, жељу, радост у тим дружењима. Верујем у победу књижевности, културе, доброте, лепоте.

6. Хоће ли бити романтизма у 21. веку или ће све прогутати потрошачка култура ?

- Иако моја литература није романтичарска она има црту емпатије, нежности, романтизма, чак и поједини стручни људи који су читали моје књиге у мојој прози препознају поезију. Романтизам ће опстати, наравно савремена литература се разликује од литературе 19.века, бави се другим питањима, на другачији начин, другачијим језиком. Када мислим на романтизам, мислим на најнежнија осећања људи која су потиснута, где је савремено доба све људско исмејало и представило за ненормално. Већина савремених људи се стиди да покаже своја исконска осећања.

7. Каква је културна сцена Чачка, да ли је окренута према Београду или негује дух својих грађана и живописне околине ?

- Не припадам том миљеу, не волим туђе речи, али употребићу је –,,main stream-u“, радим на програму Сцене Белић, повезујем се са људима из околних градова или уопште из Србије који не припадају „званичној“ верзији. Оно што као посматрач примећујем, то је да намештеници политички воде културу, да се скоро ништа није променило од времена од пре неколико деценија. Послушност и оданост партији награђује се разним руководећим местима у институцијама културе.

Један детаљ ћу вам открити, пре седам година када сам припремао своју прву књигу нисам у свом граду могао пронаћи лектора, који би пречистио књигу. Наравно за новац, присталица сам да се сваки рад плати. Неколико њих одбило је то да уради, да би на крају лектор била једна дама, новинар из Београда.

И ту долазим до одговора, дакле њима, паланачкој „елити“ сметам ја, потпуни анонимус, доживљавају ме као конкуренцију. Питао сам се зашто, и схватио да је разлог сујета и занесеност у њиховој величини, по принципу ми смо први у нашем селу и нема места за друге.  Наравно то ме није поколебало, мада човека разне околности доведу у стање да посумња у свој рад. Хвала Богу, из књиге у књигу подизао сам квалитет и тај квалитет су препознали неки људи. Такође морам нагласити да сам имао велику подршку људи изван мог града ,широм Србије, такође и искрену подршку од многих признатих и квалитетних аутора из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, што је још један доказ да нормални људи могу сарађивати.

Надам се ,да сам кроз ово своје искуство приказао сцену у Чачку.

8. Шта би волели да Србија допринесе ЕУ, а шта би желели да се оствари у Србији приликом приступа ЕУ када је у питању култура ?

- Иако је ваше питање из домена културе, почетак мог одговора ће бити политички. Ја сам евроскептик.  ЕУ ми личи на Орвелову Животињску фарму – све су животиње једнаке, али свиње су једнакије-. ЕУ је сувише мали формат. Мале и сиромашне земље никада неће имати равноправан статус, даље асоцијација на ЕУ ми је асоцијација на бирократију која извршава задатке. Садашња ЕУ ме подсећа на Коминтерну, стално се тражи „рај“ на земљи. Наравно да сам за универзалне вредности које треба да важе за сваког човека било где у свету.

За широку сарадњу сам и желим да Србија понуди своје најбоље другима, да од других прихвати најбоље, мада овде се често прихвата најгоре.

 Мој  одговор је,  да сам и Србин и космополита. Лично сам отворен за сарадњу са свима. За нас као народ важно је да сачувамо своје писмо ,своју културну баштину и да прихватимо све најбоље са стране.

9. Поседујете саговорника у себи, Ваш алтер его често тумачи и објашњава размишљања којима се бавите, а исто тако ствара ситуације комплексним да би што више ангажовао читаоца да се укључи у мисаони дискурс. Да ли је Виктор Дисмас открио Вас или Ви њега? Реците нам нешто о том измишљеном лику?

- Виктор Дисмас мој алтер его, родио се, пробудио се у мени. Зашто Виктор Дисмас ? Виктор као победник и Дисмас као једна од варијација на име покајаног разбојника који је разапет са десне стране ГОСПОДА . Покајани победник, који после свих мучних трагања, пораза, жели да победи лоше у себи и буде победник над грехом, слабостима. 

Еуфорија и пад кишних капи, нова књига кратких прича Владимира Радовановића

Многи људи из књижевности нагласили су још један важан детаљ, када на корицама не би стајало име и презиме, читајући књигу знали би да сам то ја. Поносан сам на свој аутентичан стил , не копирам никога.

Сваки човек има две природе, добру и лошу, демонску и анђеоску. Држим до оних Господњих речи да свако има право на покајање, јер ко то нема греха. Зато ме је Виктор Дисмас пронашао, а ја сам њему кренуо у сусрет, да заједно кроз мучне и тешке разговоре створимо новог човека, бољег човека. То сам више пута и рекао, док пишем причу, мени невидљиво, несвесно увек помаже неко, храбри ме, допуњује, неки непознат читалац, читатељка саучествују у том чину стварања приче, тока мисли.  Као што је препознатљив мој начин, остављања приче недовршено довршене, три тачке, да било који читалац по свом нахођењу доврши крај.

10. Шта се ново „кува“ у Вашој књижевној кухињи и да ли ће „Књижевни ЕСНАФ“ наша издавачка делатност, имати прилику да објави неку од Ваших књига, будући да су Вас читаоци Књижевне радионице „Кордун“ прихватили свим срцем ?

- Као што већ дуго говорим покушавам да завршим свој роман првенац ,,Месечева улица”, али још увек ми то не успева. Више од две деценије покушавам да га уобличим, напишем пола радне верије, онда све то бацим незадовољан како сам га написао. Битно је да нагласим да је тај, верујем роман који ће угледати светлост дана, мој  лични изазов и једна врста сопствене катарзе, да ћу његовим објављивањем скинути један велики терет са себе који носим. Сама радња романа се дешава на крају једног периода где је започео један мучан, тежак и суров период, како споља тако и на личном плану. Роман је једна врста омажа времену које је нестало, али остало дубоко урезано у сећање.

Активан сам, бележим, записујем приче, у шетњама у природи, у посматрању света из угла активног и мање активног посматрача. Време  у којем живимо је пребрзо, много тога се мења из минута у минут, пешчани сат цури, а желим да све што је до мене забележим, завршим.

Наравно са задовољством сарађујем са Књижевном радионицом Кордун и у времену које следи на обострано задовољством ћемо сарађивати, верујем да ће ваши читаоци и даље уживати у литерарном путовању Владимира – Виктора.

Још једном  се захваљујем , што сте ми пружили прилику да се представим вашим читаоцима. Како сам неподобан за многе медије због својих исказаних ставова, ово је била прилика да представим свој рад и да ме ваши читаоци ближе упознају.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: