ПУТОВАЊЕ ИЗМЕЂУ ДВА ПОРТРЕТА
У плесу јарких боја које су се преливале са стројем сивила, на бојном пољу платна, у кутку нерасветљених мисли, капци су плесали по такту марша на његовом лицу. Стојећи урезане, линије кошчатог лица нису се померале. Само су капци плесали, корачали, одајући живот по скамењеној кори урезаних линија. Као да су путокази, слично линијама дланова.
У скривеном, никада отвореном кутку ума, стајао је замишљени портрет, тек назначених линија, сав у црном. То је била... Тачка последњег сусрета, недовршених речи, поздрава, патетични портрет, скарадан, посвета и ни линија даље. У дугом сну који је трајао попут клиничке смрти, требало је да покрет хитрог творца, само покрет, изобличи и доврши. Покрене патетични низ и ремек делом покрета збрише...
Капци су били мирни, први пут од трагичног догађаја и путовања у смрт која никако није стизала. У првој одаји срца, запловила је рука, на дуго путовање ка уму, да покретом руке пробуди... Над сивилом боја, издизали су се цветови јарких боја...
