ЛОЗА РАДОВАНОВА ИЗ КОРДУНСКОГ ЉЕСКОВЦА
Дари
Ја ћу остати с тобом непомичном
Када све, и здраве и хроме, протјерају
И намисле да нас више бити неће.
Да гледам како нам пале сјенике,
Кољу стада, шеницу кукоље.
Не бој се кћери од свих дјева
Најчедније и најљепше моје
Остајем ти оцем на вјек вјека
За вјечно наше сада
Због твојих осамнаест и мојих
Трипут више кордунашких љета.
Остајем да ти поклоним свој прах.
Да се земљан нагнем и начиним
Од земље тешке уморној ти хлад
И спустим на те дажд,
Да се мојих суза напију змије
Кад на твоју хумку кошчату
Притисну, да се коте и легу...
Морам ти остати да их муњама
Растјерујем када почупају
Црквиштима гркљане, а ко ће
Клепало тући пред новом олујом
Уч Велика пéтка и Васкрса...
Ако нећу ја?
Мене би свакако без тебе
Једнако убила туђина
А живјети тек свикох с твојим
Напупјелим гробом,
Па те о сваком прољећу окопавам
Заливам ти синове, па милујем Нарцис и Јоргован и Зумбул,
Па Ђурђевак о Ђурђевдану, па
Кадифе, па мразевац пољубим у чело
Прије но што бјели покров находи
Да легне на те и оплоди
Бјељу од анђела на очи Очиње...
И како сад,
Када тек на гроб ти бијели свикох
Без живота твога и без смрти своје
Да свикавам наново,
Не знам ти ја то...
Прије знаћу и храбрије мријети
Но ходати и умирати
Без, у камен срасле нам, колијевке.
У њој уснио сам Небеса
Гледућ крст твој и кроза њ'
Тврдо шћери исповиједам:
Не брини, прижељкујем нијемо
Да те овим кордунашким рукама
Жилавим загрлим
Не би ли од нас двога,
Тебе ми прве и мене пошљедњега,
Кап из лозе винове у путир Небески
Вјечност винула,
Да се родимо макар ко гројзе
У истом чокоту Секулићâ.
