детаљ слике: Цвет "кошута" који расте на планини Ивици, Фото: medjimurje.net

ИВИЦА  - ПЛАНИНА

Извор вода говорила вијековима,

извором се поносила ко планина јелама.

- Извор водо мајко мила,

тужна сам ти ја,

мој је драган сад далеко, чекам,

чекам га.

Ти планино, моја душо,

дај ми спокоја,

пјесму с грана олисталих,

мирисе горски латица,

смолу коре оморике и

направи л'јек,

драгом да се излијечи,

да се радује.

О, Ивице љепотице међ' планинама,

пуне су ми очи дара,

срце сјећања,

чини ми се

мајка моја овдје жива је,

док јој отац бере прве планинске кошуте.

Зелен боре, најмилији разговоре,

зови виле златокосе,

да се ухвате на Стопану у коло,

да заиграју,

од љепоте да се земља обрадује,

ко прољеће Ђурђевдану и мајском свитању.

Да се см'јеше сви анђели, на небесима,

да старина поносита радосницом запјева,

васељена цијела да се помоли,

за бескрајну љубав планине и мене.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: