Бинарна опозиција у призми субјективне перцепције

Проф. Катарина Сарић

Још од Декарта и његовог познатог дуализма који одваја подручје рес цогитас и рес еxтенса, успоставља се строго одвајање између субјекта и објекта. Субјект је на овај начин, и у крајњој линији схваћен као пасиван, као онај чија дјела не утичу на објективна збивања. Не и код бугарског пјесника, Ивана Христова, чија се поезија прелама кроз призму субјективне перцепције на чијем фону објекти губе материјалне облике, те постају чулност, перцептивно стање духа који их подиже, сублимира, на духовни план постојања као отпор “постварености” на коју су, посебно, указивали критичари теорије друштва: Маркузе у “Човјеку једне димензије” и Хоркајмер, на којем ћемо се задржати приликом тумачења Иванове поезије:

У тој ужасној тишини

Ја сам био једини туриста

оптерећен историјом.

Стихови свједоче о потреби лирског субјекта да палимпсеистички откопава архитектонске слојеве испод материјалне детерминисаности линије субјект – објект, он није тек пуки туриста који са селфише штапом хода унаоколо фотографишући објекте, оком камере, он одбија да да допринос популистичкој култури, масмедијалној хорди опсједнутих шетача, напротив, иако добро зна да је “једини”, усамљен, сам, он, оптерећен историјом као трагом, печатом у властито сопство утиснутим – остаје стамен, издвојен, аутентичан. Попут неког Хоркхајмеровог јунака који је искочио из свијета теорије и критике у практичну егзистенцију: Ако су у погледу нужности у логичком смислу обе врсте теоријских структура сличне, супротност настаје чим више није реч само о логичким већ и о стварственим нужностима, о нужностима фактичких токова. Исказ биолога да нека биљка мора увенути на основу иманентних процеса, или да извесни процеси својствени људском организму нужно воде ка пропасти тог организма, не говори о томе да ли било какви утицаји делују на карактер ових токова или их могу тотално изменити.

Ријеч је, дакле, о могућностима измјене, о стању протеста против постојећих облика, што би се, примјењено на друштвену праксу и друштвене економске токове могло тумачити као протест против нужности поретка и идеју самоодређења људског рода, односно таквог стања у којем људско дјело не проистиче из наметнуте нужности механизма, већ из његових одлика. Што се тиче теорија које раздвајају субјект и објект, при чему се субјект неминовно доводи у позицију отуђености, Хоркхајмер каже да замишљање предмета теорије одвојено од ње, доноси лажну слику и води ка квијетизму или конформизму у којем недостаје критика и борба против постојећег. У прилог поменутој бинарној опозицији, свједоче сљедећи Иванови стихови:

Супротно уобичајеном виђењу

Ја нисам паразит

Моје коријење не исисава

твоје храњиве материје,

користи те само за подршку

Глагол “користити” у контексту поезије И. Христова нема прагматичку конотацију, напротив, подршка као вид ослонца, потпоре, управо је онај пријеко потребан мост да би се превазишло расцијепљење између субјекта и објекта о којем смо на почетку говорили, када смо споменули да је Декарт виновник дуализма који се, касније, у индустријској, а данас, технолошкој поствареној стварности – изоштрио до крајњих затегнутости свих видова радикалних екстремизама.

О отуђености између субјекта и објекта до којег су довеле традиционалне теорије спознаје у којима је дух изгубио своју властиту супстанцију а његове категорије постале метафоре вјечитог понављања природних сљедова, Хоркхајмер говори нарочито у Помрачењу ума:

Од времена кад је ум постао оруђе свладавања људске и ванљудске природе од стране човјека – то ће рећи од самих његових почетака – он је био поражен у својој властитој тежњи да открије истину. То је због саме чињенице да је од природе направио пуки објект и да није успио открити траг себе сама у таквој објективацији …

Природу ума у свеукупној цивилизацији и култури од њених почетака, Хоркхајмер назива болешћу која оштећује ум а та болест се родила из човјековог порива да доминира природом. Тек кад човјек, сматра Хоркхајмер, схвати да ум може остварити своју разборитост само путем размишљања о болести свијета какву је он сам створио и произвео у властитој тежњи ка доминацији која га, парадоксално, отуђује од природе. Из облика културе и цивилизације коју је ум створио овладавајући природом, проистекао је крајњи облик развијеног индустријског друштва у којем је под ударом свеобухватне машинерије масовне културе, пала идеја индивидуума и његовог достојанства.

Јединствену поетску манифестацију, Хоркхајмерових визионарских теорија, налазимо у стиховима пјесме:

Нулта Тачка  / Кота Нула Нула

Ишао сам тим аутобусом –

за разгледање,

из којег можете видети читав

Њујорк за два дана.

Био сам запањен

чињеницом да је рута укључивала

станицу на “Нултој Тачки.”

Можеш ли стварно претворити

празнину у предмет жеље,

колико карта

до ничега кошта?

Испред "Нулте Тачке"

сви су ћутали,

као пред неким

невидљивим гробљем.

Само једна Афроамериканка

повика:

"Пази!"

"Пази!"

Од свих цивилизација у контексту „оптерећености историјом“ само је једна, и то Афроамериканка“ дигла глас, што нас у степенима развоја, тј. прогреса на точку цивилизацијског напретка, враћа заправо у регрес, на сам почетак првобитних племенских друштава која су бивствовала у тзв. „нултом цивилизацијском степену“, што ће рећи да су били повезани, табуима и тотемима, са природом, натакнутом и чистом са којом су у савршеном складу живјели. За разлику од данашњег, модерног али роботизованог, изолованог, бетонског човјека. Иван Христов то одлично перципира: само је један корак од прогреса у регрес.

ИВАН ХРИСТОВ

Избор из поезије:

Нулта Тачка  / Кота Нула Нула

Ишао сам тим аутобусом –

за разгледање,

из којег можете видети читав

Њујорк за два дана.

Био сам запањен

чињеницом да је рута укључивала

станицу на “Нултој Тачки.”

Можеш ли стварно претворити

празнину у предмет жеље,

колико карта

до ничега кошта?

Испред "Нулте Тачке"

сви су ћутали,

као пред неким

невидљивим гробљем.

Само једна Афроамериканка

повика:

"Пази!"

"Пази!"

Иако је

пет година

већ прошло.

Зурио сам у

голу земљу

надајући се

да ћу открити неке рушевине,

неки траг

прошлог живота,

Није ми пошло за руком.

У тој ужасној тишини

Ја сам био једини туриста

оптерећен историјом.

Из "American Poems"(Америчке Поеме) са бугарског на енглески превела Ангела Родел

Са енглеског на српски превео Илија Станковић

Бршљан

Ја сам бршљан

Лишће ми је окорјело

зелено зими,

такође,

варира у форми

од штита до шиљате звијезде

Моје стабљике су уклопљене

са ситним чворовима –

коријење које је трансформисано,

користим да се за тебе ухватим.

Супротно уобичајеном виђењу

Ја нисам паразит

Моје коријење не исисава

твоје храњиве материје,

користи те само за подршку,

моји цвјетови су зеленкасто-жути

Моје чудно воће сазријева

крајем зиме, почетком прољећа

што је управо супротно

другим биљкама

Рањив сам само на најгоре хладне таласе

Моје лишће би требало бити

заливано редовно

и треба да примим довољно свјетла

али немој ме изложити

директној сунчевој свјетлости

Из “А ДИЦТИОНАРY ОФ ЛОВЕ”(РЕЧНИК ЉУБАВИ), са бугарског на енглески превела Ангела Родел

Са енглеског на српски превео Илија Станковић

О аутору:

Иван Христов, рођен је 1978. у Борову, бугарски је пјесник и критичар. Његова прва књига поезије "Сбогом девенајсти век" објављена је 2001. године и већ наредне, 2002. освојила престижну "Соутхерн Спринг" награду.

Освојио је Националну литерарну награду у Светлоструy-у 2006. прво мјесто на "Гораново прољеће" Фестивалу у Хрватској 2009. као и чувену "Култура је Уточиште Човјечанства" на Сафи Интернационалном Форуму Поезије (Сафи Интернатионал Форум оф Поетрy) у Мароку 2018.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: