О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ФИНСКА - ЦВЕТНА БАШТА СЕВЕРА

Симо Јелача


ФИНСКА - ЦВЕТНА БАШТА СЕВЕРА
(Како сам доживео Финску)

Др Симо Јелача


(Пут између језера у Финској)






Одлучивши се за технологију прераде кукуруза у житни алкохол за финску фирму Алко са испоручиоцем опреме њихове фирме Rosenlew, са колегом технологом из Технопроцеса Фрањом отпутовао сам у Финску почетком месеца септембра. У Војводини је време било идеално за уживање, а и у Финској пријатно како се само пожелети могло. Прво смо посетили Alco, уверивши се да су врхунска фирма у свету и готово да им нема равних. Њихови стручни сарадници затим су нас провели кроз погоне у Рамајаки-у и Коскенкорви, где је потврђен утисак о највишем нивоу индустријске производње.


Град Хелсинки оставио нам је утисак савршенства у погледу организованости живота, чистоће, пословности, саобраћаја и свега што је у окружењу. Цвеће на све стране, види се да је свака стопа земље под контролом, све је обрађено по чему се види да је овде људска цивилизација на високом нивоу. Смештај смо имали у хотелу Интерконтинентал, на највишем нивоу. Одатле, под снажним импресијама, писао сам кући и у фирму.

Рамајаки је мали градић у коме се производи чувена водка Финландиа. Тамо смо упознали финске технологе који су добили задатак да раде пројекат за Комбинат Врбас. Коскенкорва је такође мали градић у коме се производи истоимена водка, које име је понуђено и Врбасу. Оба места су у предивним природним пределима, окружена шумама и језерима, којима Финска обилује слично Канади. Званичне статистике кажу да Финска има 187.888 језера и да заузимају 10% од укупне територије земље.. Финци своје шуме плански експлоатишу, секу истовремено читаве парцеле у које затим плантажно засађују нове саднице. Отуда су им шуме, изузев оних на крајњем северу, све истоветне. Закон их условљава да морају засадити само више него што посеку, а никако обратно. Имају, рекли су нам, многобрројна језера, што са њиховим шумама земљу чини европским бисером.

У град Пори летели смо авионом, са једним сарадником домаћина из фирме Росенлев. Смештени смо у локални хотел у коме се те вечери одржавала некаква прослава, са игранком. За нашим столом седео је један Арапин са својим домаћином. Арапин је играо са најлепшом женом у сали, па сам ја гласно коментарисао Фрањи да је Арапин ''парајлија'', што је и он чуо. На то ми се обратио на српском језику, замоливши ме да не будем груб, он зна наш језик, завршио је шумарски факултет у Сарајеву. Ништа ми друго није преостало него да се најискреније извинем, помисливши како заиста треба свуда и увек бити обазрив јер се никада не зна ко нас може разумети. У Порију смо обишли фабрику Росенлев, која производи опрему према пројектима фирме Алко. Тамо смо упознали директора Рејма Коскинен и његовог сарадника Маури Ело. Њих двојица били су носиоци пројекта за производњу житног алкохола. Сутрадан сви смо се заједно вратили у Хелсинки колима. Путујући, имали смо прилику да доживимо природне лепоте Финске, земље каква се само пожелети може. Финска је једна од најсевернијих земаља Европе са доста суровим климом. Готово две трећине финске територије су под шумовитим пределима, што је чини најшумовитијом земљом Европе. Финска се граничи са Норвешком, Шведском, Русијом и Естонијом. Има површину од 338.145 км2, са 5,532.333 становника (статистика 2017 године), од којих 89% се служи финским језиком. Шведски језик користи 53% становништва, који се иначе учи у финским школама, а 5,7% говоре Сами језик. У Финској живи око 200.000 полу-припитомљених итваса, као полу-припитомљене жиотиње у Лапленду, где се користе за вучу санки. Финска је високоиндустријализована земља са високим стандардом живота и сматра се једном од најсрећнијих земаља света. У хотелу Интерконтинентал вођени су први пословни разговори и договорено да нам фински партнери израде своју понуду за фабрику алкохола, капацитета 10 милиона литара житног алкохола годишње, за водку Коскенкорва, Џин и апсолутни алкохол. По завршетку разговора Финци су нам уприличили ужитак у њиховој чувеној сауни, температуре 102°С. Финци су иначе луди за сауном.

На повратку, авионом, слетели смо у градић Турку, у коме је живела моја познаница из Енглеске Лиса Монтекајно. А када смо стигли у Стокхолм, Шведска, остали смо ту 24 сата, да би смо видели лепоте града, кога многи називају ''Северном Венецијом''. Према многобројним заливима не зна се да ли је град више у мору или море у граду. Многобројне зграде су дивне архитектонски, очуване, а зна се да никада нису ратовали на својој територији.

Вративши се у Врбас, направио сам извештај који сам поднео генералном директору Комбината и локалним политичарима. А знајући да су ме неколицина њих мрзели, из зависти, извештај сам писао са веома стручном терминологијом, коју они иначе нису разумевали. Отуда ми нико није поставио ни једно додатно питање, па су извештај прихватили без коментара.


Проћи ће пар месеци, до када су нам фински партнери доставили своју званичну понуду са идејним решењем пројекта, укључујући технолошки дијаграм и материјално-енергетске билансе процеса. Ја сам тај поступак детаљно проучио, а затим су га проверили и моја сарадница за технологију алкохола Зорица Вујошевић и колега из Технопроцеса Фрањо Фелдеши. Утврдили смо да је поступак добар, континуалан и сви смо дали своје сагласности да се може прихватити.


Последњег дана месеца априла следеће године у Врбас нам стиже финска екипа, са седморицом сарадника. Све смо их сместили у ''Титову вилу'' у кругу шећеране, а господин Коскинен је добио баш Титову собу и његов кревет. Те вечери био је избезумљен, није могао веровати шта је доживео, да он спава у Титовом кревету. У вили су имали првокласна пића, која је Тито волео, а дато им је на слободну вољу да се сами служе чиме желе и колико могу. Како Финци пију веома много, они су се сви изопијали, а Коскинену је те ноћи чак позлило, ја сам се бојао да ће умрети. Током четири дана њиховог боравка нисам ни ишао кући у Нови Сад, све време сам боравио са њима, као домаћин. За време док су Финци пили и уживали, преконтролисао сам њихову нову понуду пројекта, за коју су рекли да је побољшање у односу на прву. Уочио сам да су смањили једну ректификациону колону, на који начин је поступак постао дисконтинуалан. Рано ујутро, пре него ће се одржати заједнички састанак, саопштио сам то Коскинену, што је њега неочекивано изненадило и није то могао прихватити. А када су стигли сарадници Комбината ''Врбас'', на челу са генералним директором Милутином Никићем, њих укупно десеторо, током разговора прво је Коскинен реферисао садржај нове понуде, тврдећи да иста представља технолошко побољшање. Затим сам ја реферисао да сам у поступку утврдио грешку, која поступак чини дисконтинуалним и оградио сам се од понуђеног решења. На мој коментар Никић се жестоко успротивио, оптужујући ме да им уносим сметње. Мој одговор био је да се, уколико сам у праву, не прихватам никакве одговорности, а уколико се утврди да сам у праву, ја ћу га први потписати. Договорено је да се стручни разговори наставе у Финској, након што они провере пројекат на основу мојих примедби.


У међувремену поступак је проверила и Зорица, сложивши се са мојим налазом, а ја сам га детаљно објаснио Алекси Јаничићу, који је био економиста, али изванредан стручњак у своме домену. У Финску смо отпутовали већ почетом маја, нас четворо: Алекса, Беба Митровић – правница, Зорица – технолог и ја - технолог, као директор пројекта. У Хелсинкију нас је сачекао Маури Ело, са којим смо летели за Пори. Разговори у Порију почели су веома ''жилаво'', Коскинен се свим силама настојао ослободити мојих тврдњи. И ја сам остао упоран у својим тврдњама, пошто сам још једном, у међувремену, детаљно проверио понуђена решења и утврдио исто. И Алекса и Зорица су схватили мој налаз и подржавали су ме у свему. Тада је Коскинен резервисао један диван ресторан на обали Балтичког мора, само за нас те вечери. А келнера је било више него нас, гостију. Успут у једним колима возили смо се само Коскинен и ја, а сви остали у другима.


·Зашто сте толико упорни? Упитао ме је Коскинен.

·Мој одговор био му је: - Господине Коскинен, најискреније вас уверавам да немам никакве лоше намере према вама нити било коме од ваших сарадника. Напротив, ценим вас изузетно, допада ми се ваша технологија и желим да је имамо, али направљена је технолошка грешка коју ја, као стручњак, не могу прихватити ради будућности тога погона и свих људи који ће у њему радити. Ја вас најискреније молим да се моје примедбе детаљно провере, па уколико се утврди да сам ја погрешио, можете радити самном што желите. А уколико се утврди да сам ја у праву, исправите грешке без да икога кажњавате, јер се пројекат радио под временским притиском, а свако ко тако ради може и да погреши. Само онај ко ништа не ради не може ни погрешити, а таквих је боље не имати. Дајем вам искрену реч, уколико сам у праву и грешка се исправи за добро свих, ја ћу бити тај који ће први потписати вашу понуду.


Коскинен ме је пажљиво саслушао, још неко време ћутао, док смо се приближавали мору. Сунце се у том часу приближавало морској површини и наранџастим зрацима обасјавало гранитне стене уз обалу, а таласи снажно ударали и распршивали се у милионе капљица. Поглед у правцу сунца, гледан кроз дугу, кроз те капљице био је јединствен утисак европског севера. Ја сам шетао смирен, осећао сам да браним интересе своје фирме и земље, а за добро оних који ће у тој фирми радити и подизати своју децу.


Са заласком сунца, убрзо је почео падати мркли мрак, Коскинен је ушао у ресторан још увек погнуте главе, а затим је позвао све остале да нам се придруже. Коскинен је често излазио да телефонира, претпостављали смо, својим сарадницима који су још радили. Нас је за то време одушевљавао призор таласа, који су се неумитно разбијали, чинећи нам боравак незаборавним.


Сутрадан смо се сви вратили за Хелсинки, а током ручка Коскинен је опет излазио неколико пута да телефонира. Коначно, када се вратио саопштио нам је следеће:


- Драги наши гости, пријатна ми је дужност да вас обавестим да је господин Јелача био у праву. Моји сарадници су контролисали целокупан пројекат и утврдили исту грешку на којој је господин Јелача све време инсистирао. Ту грешку, која износи шест милиона финских марака (US$1.0 Milion), ми ћемо исправити у вашу корист. Ја господину Јелачи честитам и одајем му искрено поштовање као изванредном стручњаку.


У том часу сви моји сарадници скочили су, почели ме грлити и честитати ми, када је Коскинен још додао:


·Желим да вас обавестим да је инжењер који је радио пројекат, након утврђивања грешке пао у несвест и налази се у болници.


Ми смо се сви погледали међусобно, а ја сам га затим замолио да га посети у болници, да му пренесе наше жеље за брзи опоравак и да му то не узима за грешку. Још исте вечери отпутовали смо у Стокхолм, а следећег дана за Врбас. У Комбинату ''Врбас'' сви који су сазнали за признање које сам доживео у Финској били су одушевљени изузев директора Никића. Њему се завист једноставно видела у очима.


У Финској сам боравио четири пута и сваки пут сам био одушевљен свим што сам тамо доживео, лепотама и чистоћом градова, а још више природним лепотама околине, коју су чинила језера и шуме. У северним шумама Финци имају кућице намењене за туристе, у којима важе правила да сте дужни оставити све у каквом стању сте нашли приликом доласка; довољно дрва припремљених за ватру, воде и неопходне хране, као и чисту постељину и очишћене просторије, чак и уредну сауну. То им даје гаранције да ће сваки намерник у било које доба дана или ноћи, лета или зиме, наћи спремљен стан за њихов боравак. То показује највиши степен цивилизације Финаца, по чему су заиста ненадмашан народ. Свака им част на свему томе.



Март 2006



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"