ПОХВАЛА ПРВЕНЦУ ЖЕЉКЕ ВРАЧЕВИЋ
(Жељка Врачевић: Калем, АСоглас, Зворник, 2021)
Жељка Врачевић, англиста и песникиња, објављује свој првенац под насловом Калем са намером да покаже како се кроз израз, језик и стил – схватања, мишљења и идеје накалемљују једни на друге – наслеђе на наслеђе, традиција на традицију, савременост на традицију и наслеђе – и тиме, више но ичим, ствара оквир за своју песму проговарајући из неколико различитих углова. Отуда и њено певање, њена лирика, која подсећа на шантићевски лиризам, плени необичношћу и лепотом испеваног чинећи радосним и читаоце њене поезије и оне који ће се тек са њом упознати.
Изузетан је распоред песама у књизи где се првом и последњом песмом затвара круг идеје о бесмртности душе са императивом на наслеђу и нашој одговорности шта ћемо и коме у аманет оставити. Песникиња у аманет оставља грумен земље и крила, корене и слободу, као највише инстанце онога што се може поклонити своме детету и народу.
Песникиња Врачевић пева о нераскидивим срчаним нитима, о повезаности генерација, у физичком и духовном смислу, о растанцима и „иверу који не пада даље од кладе“. Породичне везе у низу породичних песама које нам доноси Врачевић иницирају моменат пролазности и растанка кроз елегични тон којим је јасно испевана највећа истина о животу, као у стиховима песме „Мајци“:
„и не знам зашто дани су текли
а нису рекли
да ме припреме
да једног дана неће те бити
и конца нити
ушићу сама
и да ми ништа фалити неће
ко пламен свијеће
и над њим мама“
Метафором игле и конца приказује се проток времена, незаустављива река која тече, Пенелопино одбрајање времена које се парањем и распарањем у недоглед понавља, па прекида, па продужава, а генерације остају да трају у једном нераскидивом знаку повезаности. Индивидуа и колектив сјајно се сусрећу у овој поезији, да би песникиња потом направила корак ка „њежним заблудама“ и повела нас у средиште срца лирског субјекта, жене, која преживљава изнијансирана осећања, од лажних обећања и елегичних тонова, до љубави, страсти, вољености... Овај тематски круг проширује се и исписује „мастилом сјећања“ на „Сусрет“, на Нови Сад, тајну, недостајање, љубав...
Тематски оквири збирке Калем насловљени су предлогом „О“ и темом о којој ће се певати или тачније која ће бити разложена, анализирана кроз неколико, било емотивних било визуелних доживљаја, а потом састављена у круг слова „О“. Тако се после две целине индивидуалних преиспитивања, песникиња Врачевић враћа пепелу огњишта, притишће „грумен жеља у џепу/ по врућем цријепу/ просипа(м) машту/ / и сања(м) ријеку, и орлов лет/ и ружин цвијет/ и стару башту“. Биће лирског субјекта у којем препознајемо родољубива осећања песникиње, до сржи је исткано и сазидано од „зоре росне“, где су јој стопе „срасле у кору/ и сваку пору/ земље (јој) Босне“. Између села и града, између одласка оних који ваљају и празних сеоских сокака и кућа, великог социјалног и друштвеног проблема народа на Балкану, стала је поезија коју Врачевић исписује на пепелу огњишта оживљавајући сећања и правећи поређење са данашњим временом. Нижу се потом песме о људским љускама, о бурама душе, о ветрењачама. Развијају се песничке слике кроз благи уједначени тон који има јасна начела певања и изазива јаке емоције у ономе ко чита.
Калем се завршава стиховима песме „Аманет“: „за мном ће остати перо и ријечи/ ко споменик/ бесмртнима/ пред којим се погну главе/ и највећа сила клечи.“ Највећа сила заиста ће поклекнути пред поезијом Жељке Врачевић, јер она продире у срца читалаца дарујући нам ново рађање, ново буђење и моћ слободе.
Збирком песама Калем Жељка Врачевић позива читаоце да открију њене поетске светове накалемљене на традицију, како идејну тако и метричку, на народни стих који својом елегичношћу и носталгијом подсећа на шантићевски лиризам који овде наводимо као похвалу овом првенцу. Код песникиње Врачевић певати у ритму и рими готово је правило, тиме песникиња постиже лак штимунг и налази најбољи начин да опева емоције у којима ће се и читаоци препознати. Стога Калем није само првенац, већ и једна сазрела збирка песама која нам на најбољи начин представља песништво Жељке Врачевић.
Мср Милица Миленковић