О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ПРИВРЕМЕНИ АМФИТЕАТАР

Јулјана Мехмети Катарина Сарић Биљана Биљановска

ЈУЛЈАНА МЕХМЕТИ (Албанија –Италија)

 

Привремени амфитеатар, Илуминација и слични мотиви свјетлосне симболике, као и  античких реминисценција у поезији Јуљане Мехмети, умногоме подсјећају на пасторалну лирику каква се његовала у времену првобитног матријархата (ако узмемо у обзир да су се многе женске јунакиње које би се одважиле на преступ из устаљених кругова, стрмоглавиле у сопствену, трагичну пропаст).
Једна од зачетница феминистичког стила писања у западноевропској књижевности, заправо повратка „женског писма“ које је било доминантно прије појаве патријархата (нпр. чувена пјесникиња Сапфо са острва Лезбос у Старој Грчкој, око које је била окупљена читава женска школа, важила је за једну од најцјењенијих фигура у књижевности али и политичком животу прије увођења патрилинеарне линије у све сфере друштва па и у културу Старе Грчке која је, уз Рим,  један од камена темељаца на којима почива цјелокупна западноевропска традиција) Хелен Сиксуз у чувеном есеју Медузин смех (Ле Рире де ла Медусе, 1976), који се и сматра манифестом женског писма, наводи како је:
Књижевност је медиј погодан за изражавање субверзивних мисли, што омогућава жени да престане са самоцензуром и поново открије „своје квалитете, своје органе, своје непрегледне телесне територије које су биле запечаћене.” 
,,Пишем као жена упућена на жене. Када кажем ,,жена”; говорим о жени која је у
 неизбјежној борби са старим ( класичним ) мушкарцем; о универзалној жени-субјекту, која
 би требало да задеси жене, њихова чула и њихову историју. Али пре свега би требало рећи, да
ни дан данас и поред тог невјероватног одбацивања које их је задржавало у том ,,црнилу”,
 а за које постоји настојање да се оно препозна као њима својствено, да не постоји жена
уопште, да не постоји жена тип.”
Сматрамо да наша ауторка припада реду управо поменутих књижевница са изразито наглашеним афинитетом према „женском писму” како га је, толико вјекова касније дефинисала Хелен Сиксуз.


Проф. Катарина Сарић - књижевни критичар

   

 НАПУШТАЊЕ


Унутрашње путовање  је необично лутање
што нам се испод коже завлачи,
али протеже руке свуда наоколо
у празнинама што одваја просторе
и отежалог ваздуха
који притиска душу
као у девет невидљивих кругова
који се спуштају степеницама ка дубинама
у загробни свет евнуха
у дугим ишчекивањима
последњег залогаја задовољства.
Болестан је замор од очајавања
што стеже зубе пред неизреченом речју
у хаосу раштркан  у ребусу шуме
која се диже као обелиск пред понором туге,
једног напуштеног
брега
на рубу пустоши.
 
И  још више, једног слатког губљења,
напуштање мисли...!
 

     У ОКУ СИРЕНЕ
 
 
Када  се моја коса преплете са твојим мислима
губим се међу звуцима и бојама дуге,
што моја душа претвара у вечерњу сонату
и један плес који нема краја,
и руке што плутају са уздасима ветра
стопала која следе таласање мора
у оку сирене
и таласа што нежно додирују хриди.
 
Ти приспеш са крилима заласка сунца
у прикривеним жељама у ваздуху који нас окружује,
остављаш исијавајуће  трагове као тетоваже на мом телу,
палиш моје заласке сунца међу жудњама
затим гориш у универзуму
као усамљена звезда.
 
Сребрни поглед савија се на мом хоризонту,
лутајућ у тајанственим
и љубавним жудњама,
исисани из пехара лудила,
просути
у оснаженим венама
једног новог загрљаја
неба и земље,
у еликсир живота
доживљен између усана у ишчекивању.
 
 

Фото: Илиноја Арт, Илија Шаула,


 
    ИЛУМИНАЦИЈА
 

Само једна зрак осветљава душу
приспео с‘ других престоља
с‘ неба Богова
упаљен као искра у сакривеним очима
у најтамнијим лавиринтима,
онамо где привид дели човекову судбину
а заљубљене
увлачи
у невидљиве мреже греха.
 
Азурно плава боја
украдена од плавог смарагда
од нимфи што преко мора клизе
дижући валове
у белим сновима
и разузданим жељама
што по небу вијоре.
 
 
 
    МЕЂУ МИСЛИМА
 

Вечерас  Меркур  сјаји као галаксија
бујне мисли без тежине,
на месецу остаде један прикривени осмех од тајни
док покушавам да се сетим
да ли се то киша ил‘ ветар
утишавао
море продужава да шапуће молитве сирена
помешане са временом
језе од судара између упорних валова
који одлазе и враћају се
на хладном песку помешан међ‘ прстима
са капљицама од суза
жудњи и соли...
 
Лутам  мојим простором у потрази
„треба да је овде негде огањ који гори„
тама се обавија белим облацима
сневајући буђења светлости
у неком изгубљеном углу
полусенки у мислима
на небеским путањама
које ће можда јутро повратити
прикривеним осмесима живота.
 


     ПРИВРЕМЕНИ АМФИТЕАТАР
 

Склони ми с‘ груди плетенице ноћи
пусти да дисање постане ветар
шапћући  у тајанственим шумама
где се осмеси једног сна враћају с‘ пролећем.
 
Тамне ноћи увек сеју тугу
прекривајући обећани рај
и иза себе остављају пепео заборава
на тезгама од магле,
као године које ми свакодневно окрећу леђа
са уздахом више
подсмевајући се док мисле на Генезу
када је живот слободно летео
не дижући зидове
привременог амфитеатра,
где се свако преломи преко огледала Нарциса
залудео од одсуства онога што се збило
у изазову живота,
прелазећи преко старих зидина
са прикривеним погледом
од светлости која преноси изгубљене трагове
сакривене у визијама
и забележене  онамо
где жртвујемо само жељу.


 
Фото: Илиноја Арт, Илија Шаула


 
   ЧАРОБНИ ТРЕН
 

Јутро се лагано спушта
на путањи зоре
где нијансе месеца
откривају прошле мисли...
 
Један магични трен
и дах стане
између огољених снова што прелазе праг
свести
за тим нас следе
другачијим осећањима.
 
Већ се збило
а може се
и поновити...
У мистерији буђења
тајни које се исповедају
а светлост остала да виси
између хладних загрљаја ноћи
и језа
дана који се рађа...
 
Радозналост непознатог
назире се између латица поспаних цватова
а успаване капи росе
које подрхтавају...
у ишчекивању
онога што тек треба да се деси!
 

 
     ПРОВИДНЕ СТАЗЕ


Светлост се прелама у  сивило што се губи
и све сакрива,
меша времена простора потопљеног у мистерију...
Уздрхтали  улазака бића
у непознате очи у којима се развијају слике и привиђења
једног заједничког живота
иживљен негде другде, једно време
у  прошлом заласку сунца
Умотана у тајанствени вео
заборава
између крила галебова поређаних на уснама,
што одсликавају провидне стазе
исходане далеко
у једној прошлости жеља
и пољубаца...
развучени по епохалним симболима
напуштеним  у  осећањима...
у потрази за невидљивим небом
које чува успомене.


Са италијанског препевала Биљана Биљановска - Скопље








ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"