Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век)

 Др Катарина Митровић

У раду је предочена могућа реконструкција процеса евангелизације Дукље у периоду од IX до XII века, када су бенедиктинци интензивно деловали у крајевима између Котора и северноалбанских планина. У првом делу говори се о појмовима христијанизације и евангелизације илустрованим примерима из европске историје, с посебним освртом на улогу бенедиктинских мисионара у описаним процесима. У другом делу реч је о Дукљи. Размотрена су сва досадашња релевантна сазнања о христијанизацији јужнословенских племена, посебно Срба и Хрвата. Услед недостатка писаних сведочанстава, као главни извор за постављање хипотеза послужили су материјални остаци манастирских комплекса, сакрална топографија и култови у компарацији са траговима (јужно)словенске/српске митологије и народне религије. Напослетку разматра се питање језика који су бенедиктинци користили у богослужењу и свакодневној комуникацији.

Донедавно наука је углавном поклањала поверење вестима Константина VII Порфирогенита (913–959) према којима су српска и хрватска племена коначно покрштена за владе његовог деде цара Василија I (867–886). У време цара Ираклија (610–641) на историјску позорницу Балканског полуострва ступили су млади словенски народи Срби и Хрвати. Међу њих су одмах упућени свештеници из Рима, чија мисионарска прегнућа нису дала очекиване резултате, барем према сведочанству цара-писца. Учвршћивање византијског утицаја на Јадрану у време Василија I омогућило је да се главни талас покрштавања одигра баш у назначеном периоду. У новије време Предраг Коматина је аргументовано доказао да првих година владавине Василија I није било никакве византијске мисије која се бавила покрштавањем Срба и Хрвата, те да се вести о Словенима погрченим и подређеним архонтима по ромејском начину, који су примили светињу спасоносног крштења заправо односе на Словене у Грчкој, тачније на Пелопонезу. Исти аутор износи недвосмислене доказе да су Хрвати у првој половиниIXвека увелико прихватили хришћанство, те да писмо папе Јована VIII упућено српском кнезу Мутимиру у мају 873. године сведочи о томе да је процес изградње римске црквене организације на тлу Србије далеко одмакао. Чињеница да су околна словенска племена Неретљане, који су се упорно опирали христијанизацији, називала Паганима, што је појам преузет из латинског црквеног вокабулара, говори у прилог тези да су Срби и Хрвати у доба цара Василија Iбили увелико покрштени. Летопис попа Дукљанина бележи повест о легендарном краљу Светопелеку који је угостио Константина (Св. Ћирила) када је прелазио преко његове земље на путу из Великоморавске кнежевине за Рим. Чувши из Константинових уста проповед о Светој Тројици, Светопелек је одлучио да се покрсти. Недуго потом одржан је сабор на Дувањском пољу, на коме је, између осталог, успостављена црквена организација у Светопелековој држави. Ова приповест, ма како легендарна, упућује на закључак да се хришћанство међу Јужним Словенима ширило одозго, почевши од владара и његових најближих сарадника, као и у случају осталих словенских, германских и келтских народа, о чему је већ било речи.

ТиборЖивковићјесматраодаkastra oikoumena,које на подручју Хрватске, Паганије, Захумља, Травуније, Дукље и Србије помиње цар-писац,чине саставни део хришћанске васељене, односно представљају седишта римске црквене организације, и да их треба разликовати од Порфирогенитових насељених градова. Према мишљењу истог аутора, такви црквени центри су Нин у Хрватској, Стон у Захумљу, Мокро у Паганији, Требиње у Травунији,  Destinikon у Србији и Gradetai у Дукљи. Како су се Срби и Хрвати углавном насељавали у жупским пределима, они су затечене позноантичке и рановизантијске центре мањих размера и значаја (oppida, mutationes, castra), који су се обично уздизалина надморској висини између 400 и 700 m, претварали у властита управна и војна седишта. У њима су обитавали искључиво жупани са својим породицама, званичницима и војницима. Ови словенски градови нису имали функцију привредних центара. У VII и VIII веку Срби, Хрвати и други Јужни Словени избегавали су да се насељавају унутар античких градова и већих фортификација, евентуално су се њима користили у случајевима опасности, претварјући их у привремене рефугијуме, односно прибежишта у случају опасности. Тако су Словени населили непосредну околину Сингидунума, али је сам град у VII и VIII веку највероватније био пуст.Најстарије словенско насеље у Сингидунуму потиче из друге половине IX века. Пружалосе савском падином,на простору потоњег Западног подграђа и јужног дела Доњег града,у готово аграрном амбијенту.На подручју словенских архонтија помињу се цркве extra muros, тј. изван бедема описаних градских насеља, посебно у периоду између 850. и 950. године. Њихово постојање, као и позиција која указује на окренутост ка спољном свету – становницима жупских предела, према мишљењу Тибора Живковића, представља доказ о поодмаклом процесу христијанизације међу словенским досељеницима. Премда поједини аутори оспоравају овакве закључке, мишљења смо да ставове Тибора Живковића никако не би требало одбацити. Штавише, требало би их искористити у накнадним истраживањима и промишљањима на задату тему. У сваком случају, христијанизација словенског живља на западном Балкану представљала је дуготрајан процес чије фазе измичу јасном сагледавању модерног истраживача.

Мишљење Љубомира Максимовића да покрштавање Срба и Хрвата није било праћено замашним мисионарским подухватима, као и теза Јована Ковачевића да монаштво у начелу није играло битну улогу у процесима христијанизације словенског живља у залеђу Јадрана, можда имају утемељења када се говори о ширим балканским просторима. Сматрамо да би проблему требало прићи из другог угла када је реч о подручју јужно од Дубровника, било да је оно улазило у састав првобитних дистриката Котора, Будве, Бара, Улциња и других центара византијске управе, или се налазило изван њих под контролом и влашћу словенских поглавара, у касније доба дукљанских владара. Ако узмемо у обзир позитивно утврђену чињеницу да је бенедиктинско монаштво одиграло значајну улогу у евангелизацији многих германских и словенских народа, од Британије на западу до источних обода Паноније, не би требало сумњати да су се и бенедиктинци на источним јадранским обалама, у Боки которској и Дукљи, такође бавили мисионарским радом. Ово утолико пре што је јужна Италија била колевка бенедиктинског монаштва. Покрштавање Словена често је схватано као повратак Мајци Цркви у смислу да су територије на којима су живела словенска племена, посебно у Панонији и на Балкану, у позно римско доба заиста биле хришћанске под јурисдикцијом Рима или Цариграда. Светилиште Мајке Божје у Лобору, данас у Хрватском загорју, представља у археолошком смислу добро документован пример који омогућава увид у комплексне процесе христијанизације. Бенедиктинци су дошли у место Лобор на траси античког пута који је повезивао Сисцију (Сисак) и Петовиону (Птуј) крајем VIII или на самом почетку IX века. Ту су затекли рушевине једнобродне хришћанске цркве, вероватно с почетка VI столећа, поред које су почели да образују властити манастирски комплекс. Првобитна бенедиктинска црква била је дрвена и она је срушена у XI веку, када је саграђена тробродна прероманичка базилика. Тако су бенедиктинци у Лобору створили мисионарски пункт Аквилејске патријаршије, којим су руководили све до пред крај XI века, одигравши значајну улогу у евангелизацији Словена настањених у крајевима између Драве и Саве.

Бенедиктинци су стога били више него погодан посредник у односима између приморских градова, у којима је постојала стабилна црквена организација на челу са епископима под јурисдикцијом Римске цркве, и њихове околине у великој мери насељене словенским становништвом које се постепено упознавало са хришћанском вером и на њој заснованим цивилизацијским обрасцима.У Дукљи, потоњој Зети, и суседним северноалбанским областима постојало је више епископских седишта под јурисдикцијом Рима (Албанум, Балеч, Дањ, Дриваст, Сапа, Сард, Свач, Скадар). Реч је о насељима с малим бројем становника, која су имала статут, комунално уређење и бедеме због чега су сматрана за градове. Њихов постанак сеже у доба Сеобе народа, када је романско становништво са ширих балканских простора спас потражило у прибрежним зонама. Бежећи из градова и црквених седишта пострадалих у нападима Гота, Словена и Авара, Романи су епископске катедре пренели у своје ново окружење. Продор словенског живља према залеђу приморских градова одвијао се постепено, деценијама. Антички градови у ширем залеђу напуштани су углавном зато што су губили улогу ранијих привредних и административних центара, док се само у појединим случајевима може говорити о разарањима која су преко ноћи довела до замирања урбаног начина живота. Микротопонимија забележена у Боки которској сведочи да су се романски називи најдуже одржали дуж морске обале, док се на падинама околних брда у већем броју појављују словенска имена локалитета, што сведочи о етничким приликама у дужем временском периоду.

Избором места на којима су подизани, изгледом којим су употпуњавали околни пејзаж, начином привређивања и животним навикама монаха, бенедиктински манастири су се добро уклапали у свет аграрног друштва, свет словенског и албанског села. Премда ће савременом истраживачу појединости међусобних утицаја заувек остати непознаница, то не умањује њихов суштински значај за развој микросвета који је снажно пулсирао у сенци византијских градова, иако његова егзистенција често делује готово неприметно. Приморски урбани центри били су и у духовном смислу окренути према својим словенским суседима, о чему говори постојање катедралних цркава и већег броја сакралних грађевина на малом простору унутар бедема, као и на подручју првобитних дистриката. Храмови сведоче не само о развијеној црквеној организацији, већ и о мисионарским прегнућима.

Бенедиктинци су у Дукљи затекли словенско становништво које је извесно било упознато са хришћанским учењем, вероватно делимично и христијанизовано. Процеси евангелизације тек су ступали на сцену, свакако дуготрајни и веома комплексни. Прокопије је записао да Словени и Анти верују у бога творца муње који је једини господар света и коме приносе говеда и друге жртвене животиње. Према овом писцу, Словенима није био својствен било какав облик фатализма, будући да нису веровали у судбину. У тренуцима смртне опасности заветовали би се Богу да ће му, ако им помогне, принети жртву, што су у случају повољног исхода приљежно извршавали. Веровали су и у божанства нижег реда, попут нимфи, којима су такође приносили жртве. Будући да су дуго времена живели у додиру с Аварима, Јужни Словени су морали доћи у додир и с њиховом шаманистичком религијом која се одликовала елементима дуалности. Главна је подела на небо и земљу које повезује дрво живота постављено на највишу планину на којој се налази и пупак света (омфалос). Даље следи подела на седам земаљских и две небеске (соларну и лунарну) зоне. Сунчева светлост симболизује добро (домаће животиње), месечева светлост симболизује зло (дивље звери). Боколабра је вођа шамана који су поседовали исцелитељске моћи и способност прорицања будућности. На ширим балканским просторима Словени су се у додиру с романским становништвом сусретали са тзв. латентним хришћанством, које је услед немогућности опстанка стабилне црквене организације с временом све више потпадало под утицај народних веровања и обичаја који су порекло водили из далеке прошлости. Реч је не само о традиционалној римској религији у којој је преовладавао митраизам, већ и о остацима древне илирске и трачке митологије. У динарским крајевима доминирали су патријархатско-соларни култови, док су источно од Велике Мораве претрајавала матријархатско-хтонска, у основи лунарна начела. Народна религија Срба била је надахнута дневним и годишњим путовањима Сунца преко неба (на коњу или у кочијама), његовим умирањем и поновним рађањем, топлотом и светлошћу који су обасјавали свет и сва бића. За разлику од Сунца, Месец је доживљаван као станиште духова, повезиван је са умирањем и пропадањем. Сунце и Месец су имали антропоморфна својства, јели су и пили, умивали се, играли у колу, женили се звездом Даницом и др. Помрачења сунца и месеца схватана су као најава катаклизмичних дешавања.

 Извесна истраживања фолклорног материјала упућују на закључак да је главно божанство Јужних Словена, самим тим и Срба, био Тројан (Трајан, Триглав), који је у себи сажимао космолошке и антрополошке циклусе, будући да је био одговоран за настанак/рађање, одржавање и пропадање/умирање света и сваког појединца. Триглава су, заправо, чинили Сварог, Перун и Световид са атрибутима Бога ствараоца, Бога громовника и Бога ратника. Њима су била потчињена сва остала божанства. Посве је оправдано поставити питање да ли је евангелизаторима, у овом случају бенедиктинцима, посао тиме био олакшан или отежан, ако пођемо од премисе да је у колективној свести словенског живља постојала идеја о тројичном Богу? Да ли су Бог Отац, Бог Син и Свети Дух могли релативно лако заменити Сварога, Перуна и Световида? Знатно касније у народној религија Срба Бог је представљан као антропоморфно биће, обично старац са дугом седом брадом. У друштву изабараних анђела и светаца живео је на небесима и тек повремено се спуштао на земљу како би искушао људе, те их је у складу са њиховим поступцима награђивао или кажњавао. Идеје о трансцедентности, свеприсутности и свемоћи Божјој остале су стране народној побожности. Веровало се да Бог не може да мења судбину коју су суђаје досудиле појединцу на рођењу, иако из својих небеских обитавалишта има увид у све што се на земљи догађа. Идеја божанске универзалности такође је била непријемчива, јер је Бог схватан као заштитник заједнице, онај који на њеној страни војује против друге етничке или религијске скупине, редовно доживљаване као непријатељске и угрожавајуће.

Манастирски комплекси били су важан урбаногени чинилац, стожер просторног планирања и понашања према коме је шира заједница обликовала своје навике. Црква представља физичко и духовно средиште манастирског комплекса, земаљски одраз трансцендентног модела у односу на који се развија планиметрија. Успостављањем сопственог газдинства, до чега се долазило куповином и даровницама владара и других угледних појединаца, манастир постаје нукелус, својеврсни axis mundi, око кога се постепено шири мрежа сеоских насеља, што неминовно доводи до интеракције. Бенедиктинци су били вични техникама обраде земљишта и занатским умећима, инсистирајући на примени одређених стандарда, чиме су допринели развоју аграрног друштва у појединим зонама.Павле Мијовић је сматрао да су бенедиктинци подстакли мелиорационе радове у циљу претварања Барског поља у обрадиву површину погодну за узгој бројних култура.У областима где се процес урбанизације одвијао споро, манастири су преузимали функцију урбаних центара. У њиховој близини одржавали су се сајмови на којима се окупљао велики број људи из суседства и удаљених крајева.Град Сент Албанс у грофовији Хертфордшајр у Великој Британији настао је тако што су трговци долазили на сајмове поред опатије Светог Албана. Они су с временом почели да подижу зграде пословне намене и да се трајно насељавају око манастира.Судбина је манастирима повремено додељивала улогу рефугијума, када су у тренуцима великих невоља пружали уточиште десетинама житеља оближњих насеља, као што је то био случај с Ратачком опатијом у време рата између Млечана и Османлија (1499–1502). Бенедиктинци су манастире често подизали на рушевинама хришћанских цркава или паганских храмова и цеметеријалних комплекса, будући да су тежили очувању континуитета култних традиција, чак и онда када су њихови корени сезали у далеку прехришћанску прошлост. Својим присуством пружали су им хришћански смисао и значај. Ретко се дешавало да су бенедиктинске опатије подизане унутар урбаних целина. Када је то из неког разлога био случај, манастир се обично налазио уз саме бедеме или у њиховој близини, чиме је у симболичком смислу преузимао улогу браниоца града. Мисионарска улога је рано предодредила организациони модел бенедиктинских заједница. Опатија знатних размера, надалеко чувена због поседовања моштију омиљеног свеца, обично задужбина владарске породице, локалног моћника или комуналне заједнице на челу са епископом, симболизовала је у физичком и духовном смислу средиште ширег подручја. Недалеко од таквог здања осниване су мање монашке заједнице, са црквом, клаустром и неопходним пратећим објектима, у којима је живело по неколико монаха. Овакве монашке насеобине играле су улогу сеоских цркава. С опадањем бенедиктинског реда, почев од XII века, службу у њима постепено је преузимало мирско свештенство.

                Будући да манастир представља одраз небеског архетипа, бенедиктинци су настојали да њихова станишта одражавају хармонију космичког поретка. Улога стожера припадала је црквеном здању али и клаустру, око кога су се низале просторије различите намене, међусобно повезане системом ходника и тремова, чиме је на известан начин оживљен концепт античке куће с унутрашњим двориштем (atrium). Гости су имали релативно слободан приступ манастирској цркви, али се водило рачуна да се дормиториј (спаваоница)и друге приватне одаје налазе на супротној страни од главног улаза како би биле заштићене од нежељених посетилаца. Бенедиктинци су били веома посвећени узгоју пољопривредних култура, тако да су изван манастирских зидина поседовали зналачки уређене винограде, маслињаке и воћњаке, док су унутар комплекса одржавали засаде лековитог и зачинског биља, повртњаке и стабла воћки, у зависности од обима и особина простора који им је стајао на располагању. Љиљани и руже билису посебан украс њихових вртова. Водило се рачуна о правилном формирању алеја и трасирању стазица између њих. Монаси су се старали и о прилазима који су од већих саобраћајница или пристаништа на обали водили до манастирских капија.

                Бенедиктинска теологија се у великој мери ослања на акватички симболизам. Будући по постању старија од Земље, fons et origo, вода се налази у самој бити свеколике егзистенције. Жива вода која извире из стене дубоко је поштована због својих терапеутских својстава, што стоји у непосредној вези са култом Св. арханђела Михаила кога су бенедиктинци зарана чврсто пригрлили. Тако вода, поред практичног значаја, добија статус свепрожимајућег симбола. Стога су се бенедиктинци свесно опредељивали да своје манастире подижу у близни извора, на обалама река, језера и мора, а блиска им је била и аура острвске усамљености. На другој страни, Прокопије из Цезареје забележио је да су Словени обожавали реке и нижа божанства попут нимфи, која се везују за водене површине и токове. Псеудо-Маврикије сведочи да влашки Словени, који настањују леву обалу Дунава, обитавају у шумским пределима надомак воде – око река, по мочварама и при језерима којима се тешко прилази – те да су у случају потребе у стању да дуго времена проведу под водом дишући кроз специјално направљене тршчане цевчице. У народној религији Срба вода представља елемент магичних моћи због чега се користи у ритуалима бајања и врачања. Изразита исцелитељска својства поседује вода захваћена са извора у свитање, док вода која се налазила у близини преминулог човека постаје мртва. Тешко доступни планински водотокови били су пребивалишта демона. У води живе бића која могу чак и да усмрте човека, посебно на објективно опасним местима као што су вирови и брзаци. Вода омогућава успостављање везе између овостраног и оностраног света, између људи и духова, реалних и ониричких димензија (ефекат огледала).             

Наставиће се... 

Оригинални научни рад је објављен у: Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век), У спомен и славу Светог Јована Владимира VI‒1. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање (1016‒2016)”, Бар 15‒17. септембар 2016. године, Митрополија црногорско-приморска, ИИУ Светигора, Цетиње 2018, 131‒171.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: