КОД АРИСТОТЕЛА: О ОДИСЕЈЕВОМ ИСКУШАВАЊУ ПЕНЕЛОПЕ, ИЛИ О ТОМЕ КАКО ХОМЕР НЕ ВИДИ ПЕНЕЛОПУ КАО АМАЗОНКУ

 

- Немојте помислити да нешто лоше говорим о својој жени. – рече Аристотел. – Нема ниједне мане, сем те носталгије. Знате, како се каже за жене, „жена ћути само о ономе што не зна“, док у моју жену можеш имати свако поверење. Она, за разлику од многих, зна да ћути.

 

Ирина је пожелела да му се супротстави, јер то што он тврди логички је спорно. Како су људи тако олако спремни да своје шепаве генерализације за трен ока универзализују? И одједном се сети проблема који ју је мучио. Реч је о једној, можда, при-видној нелогичности у „Одисеји“.

 

- Аристотелове речи су ме подсетиле на једно место из „Одисеје“, за које мислим да се не дā једнозначно протумачити – рече Ирина Весни.

- Хајде, кажи о чему је реч, па да поразговарамо – прихвати Весна, јер је и њој ова Аристотелова тврдња засметала, па пожеле да се упусти у сасвим другачији разговор са својом другарицом.

- Да ли Одисеј уистину верује или не верује Пенелопи? За то је потребан подужи увод. Пођимо од сцене када Одисеј прерушен у просјака каже Пенелопи да ће се Одисеј ускоро вратити. Једно другом се поверавају, искрено она, неискрено он. Просјак себе лажно представља као аристократу са Крита, чинећи своју „лаж“ „подобнијом истини“ тако што причу стално пореди са Одисејевом, која јој је врло слична: обојица су дуго одвојени од дома, лутају – рече Ирина.

- Да – каза Весна – одлично се сећам тог места. Док Пенелопа горко плаче, очигледно показујући љубав према мужу, Одисеј прикрива осећања и наставља да се претвара како је просјак. Пенелопа проверава човека који се издаје за пријатеља њеног мужа. Два су разлога томе: хоће да установи да ли је тачна просјакова прича како је видео и угостио Одисеја, а уједно жели да мужа учини присутним, макар посредством речи.

- Одисеј се издаје за Одисејевог пријатеља тако што говори о себи – настави Ирина. – Та Одисејева прича о властитом лажном идентитету потпуно је у сагласности сама са собом, пуна је детаља који се добро уклапају у целину приче. Међутим, Одисејева лаж је на ивици да буде разоткривена, управо стога што просјак тако подробно и с обиљем детаља описује Одисејеву посету тобожњем критском дому, његову кошуљу и огртач. Како неко после двадесет година може да се сећа појединости одела неког свога госта – могли бисмо се упитати. Ма колико тај гост био посебан и значајан! Зар не?

- Одисејева највећа жеља је да види Пенелопину реакцију на причу о себи, тако да у том тренутку његова опрезност попушта. Осим тога, Одисеј у одежди просјака саопштава Пенелопи да је близу и да се ускоро враћа – рече Весна.

- Према странцу је Пенелопа до те мере искрена да му приповеда сан о орлу и гускама, а, што је најнеобичније, у самом сну се налази и тумачење симболике сна. Гуске су просци, што ће убити Одисеја, који је представљен као орао. Пенелопа не верује ни у снове, ни у тумачење снова – рече Весна.

- Стварност јој демантује снове – узврати Ирина. – Пенелопа види ситуацију онаквом каква јесте: Одисеја нема толико дуго, па је тешко поверовати да ће се ускоро вратити. Њен наизглед Сизифов посао – ткања и парања покрова – у ствари је врло довитљиво одлагање да се донесе решење које ни њој ни њеном сину не иде у прилог. Ту су и насилни просци који јој арче кућу и нестрпљиво очекују њену одлуку. Разапета између неутољиве туге и тачног саглéдања ситуације Пенелопа доноси одлуку – и то одлуку којом ће потпуно прекинути са Одисејем и његовим домом.

- И тако јој пада на памет план да организује турнир у којем ће победник бити онај ко најбоље затегне Одисејев лук како би стрела прошла кроз дванаест секира – рече Весна.

- То подсећа на Одисејеве домишљатости, као да их је он сâм смислио – примети Ирина. -Њена идеја је толико добра као да ју је уобличила сама Атина. Пенелопа је та која саопштава идеју, док Одисеј користи њену замисао о над-метању како би побио просце.

- Сада је јасно то што те мучи. Питаш се зашто Пенелопа није укључена у тај план – закључи Весна.

- А разлози што би требало да буде активни саучесник јесу следећи: она је творац саме идеје; потом, мужу и сину би могла да помогне неком важном досетком, нечим што би смањило ризик читавог плана. Сада нам остаје да видимо зашто није укључена у реализацију те идеје – рече Ирина, настојећи да се усредсреди на разрешење проблема.

- Прво што би могло пасти на памет – рече Весна – да јој Одисеј не верује сасвим и да је искушава, јер управо је она та која је предложила замисао о такмичењу, и то да би победника такмичења узела за мужа, а не да би поубијала своје просце, такмичаре. Друго, она просјаку каже да не верује да ће се њен муж вратити, што значи како је коначно решила да се уда за једног од просаца. Међутим, ово тумачење пада у воду, зато што Одисеј из самих њених речи закључује колико га воли. То би онда требало да значи како је он не искушава, јер је у њену верност ипак сигуран.

- Друга одгонетка би евентуално могла бити – рече Ирина – управо оно што је Аристотел начелно рекао о женама, да би Пенелопа неком неопрезном речју могла пореметити реализацију плана. То отпада, зато што је Пенелопа паметна жена, која не говори оно што не треба рећи. Одисеј је исувише цени да би тако нешто и помислио. Онда морамо да одгонетку тражимо на неком трећем месту. Одисеј види да се Пенелопа налази у емоционалном растројству, те жена у таквом стању не би могла помоћи да се ствари изведу лукаво и до краја. И ова је интерпретација, међутим, погрешна, будући да је, без обзира на своју тугу, „мудра Пенелопа“ четири године врло довитљиво успевала да превари просце. Сузе су за њу једина утеха, коју показује само пред собом или пред неким блиским себи. Она није жена која губи памет због туге, што, уосталом, показује и њено поносно и мудро инсистирање да се и просјак укључи у надметање.

- Онда је, Ирина, нешто друго посреди – рече Весна, па настави: - Одисеј хоће да Пенелопу заштити од крвавог сукоба да она не би страдала. Стога Пенелопа мора бити потпуно изолована и заштићена од онога што ће наступити. Уколико би у сукобу просци победили, Пенелопа, која би знала за план и у њему активно учествовала, била би убијена са осталима. Зато син и наређује мајци да оде у своје одаје, јер неће да она има било какве везе са крвљу која ће пасти.

- И тако смо методом елиминације дошли то тога да Одисеј Пенелопу штити својом великом љубављу, не желећи да њену судбину препусти случају – рече Ирина и додаде: - Заборавили смо на разлог митотворца. За њега је Пенелопа увек „мудра“, она разуме стварност, праву природу богова, хијерархију и ред који они стварају. Њена мудрост је, међутим, немоћна пред силом. А на силу треба одговорити силом, што није улога која је њој намењена. Хомер не види Пенелопу као Амазонку.

 

За све време док су две другарице горљиво разговарале, Аристотел се дискретно повукао иза шанка, ипак будно мотрећи да нечега од хране или пића на столу не понестане. Да ли је схватио смисао својих последњих изговорених речи? Вероватно не. Али је поуздано знао да су оне биле мотив за овако дуг разговор у којем он није могао да учествује.

 

 И.Д.

 

 

ПРОЛЕЋЕ, МЕД И МИР РАЗГОВАРАЈУ, ИЛИ ЗАШТО ПЕНЕЛОПА НЕ ПРЕПОЗНАЈЕ ОДИСЕЈА

 

            Са терасе Телемахове куће две пријатељице су опазиле како се приближава жена ретке лепоте. Сунчеви зраци одбијали су се о насмешено лице и косу, жуту као мед. Отворила је капију Телемахове куће, махнула им је као да их годинама зна и обратила им се дубоким, прозуклим гласом:

 

- Радознала сам да упознам Константинове гошће, јер сви у Ватију говоре о вама. Једини сте путници овде – иронично рече.-Зовем се Мелина, а ви?

            - Весна и Ирина.

            - Ирина је грчко име и значи мир.

- Знам то – рече Ирина. – А Ваше име је Медена, Honey, а корен је μέλις, што значи мед, и добро Вам пристаје.

            - Чула сам да говорите грчки.

            - Помало. Познајем старогрчки.

            - А шта значи Весна?

- Хм. Како би се превело на грчки? Аникси (άνοιξη).

- Пролеће, дивна реч – рекла је Мелина – а и дивно је доба године када пролеће наступи. И тако су се упознале Мир, Мед и Пролеће – казало је Пролеће и све три праснуше у смех.

Смејале су се дуго и гласно, здружене у радости и радозналости. Између њих је било оно енглеско „you“, које је довољно неодређено да му само контекст може одредити блискост или удаљеност.

 

            - Како сте се вас две обреле на Итаки?

- Понајвише зато што обе волимо речи, писане посебно. Зато што живимо кроз књиге и за књиге. Итака је за нас име са вишком значења. Хоћемо да видимо којем највише одговара, рече Весна.

            - Да ли сте то откриле?

            - Не, још ни сада. На путу смо... – казала је          Ирина

            - Ниси Итачанка, Мелина? Или јеси?

- Ја сам Атињанка – прође дугопрстом руком кроз косу, жуту као мед, и подсмехну се себи. Мелина се поносила што је Атињанка, што јој је деда био градоначелник тог дивног града, а истовремено је свесна да је тај понос глупа ствар.

            - Да се исправим. Из Атине сам, а сад сам           Итачанка!

            - Како си се обрела овде?   

- Дуга прича, а може се свести на неколико речи: заљубила сам се, удала и отишла да живим на мужевљевом острву – одговори лежерно, као да је врло честа појава преселити се из Атине на Итаку.

- У Атини сам се бавила продајом антиквитета и вредних слика, те сам због посла много путовала. – Погледа преко наших глава у кровове итачких кућа. - Овде сам пронашла дом и мир са својим Одисејем. Не шалим се, тако се зове мој муж, јер много Грка носи име овог најстаријег луталице. Ради у пошти, воли Итаку и увек је спреман да крене са мном у неку авантуру када хоћемо да побегнемо од итачког мира.

- Како си препознала свог Одисеја? – Немирна радозналост, сва срочена у овом питању, изливала се из очију Мира и Пролећа.

- Једноставно јесам. А не знам како. Уме да ме засмеје, никада ми није ласкао и воли да приповеда приче које радо слушам. А понекад не можемо једно од другога да дођемо до речи. Научио ме је вештини слушања. Обоје волимо да лутамо по Итаки. Замало заборавих зашто сам дошла, драге моје.

 

Из торбе је извадила „Одисеју“Никоса Казанцакиса, коју је по њој послао Константин ипогледом прелетела преко терасе Телемахове куће. Угледала је разбацане књиге на српском језику и узела једну од њих.

               

- То је сигурно Хомерова „Одисеја“.

            - Како знаш?

            - Најдебља је од свих.

            - Да ли си читала „Одисеју“?

- Свако ко дође у Грчку мисли да сви ми знамо Одисеју наизуст. Сада сте случајно набасале на мене, која сам расла уз њу. Оно што се чује у детињству не заборавља се. Деда ме је често успављивао причама о Одисејевим авантурама, његовом путовању између Сциле и Харибде, сиренама, нимфи Калипси, Одисејевом окршају са просцима, о томе како Пенелопа не препознаје Одисеја...

- Стварно, како то да толико хваљена, свезнајућа „мудра Пенелопа“ није одмах препознала свога Одисеја?

               

И тако су Мед, Мир и Пролеће отвориле тројни симпосион о томе.

               

- Толико суза је за њим пролила, а онда када се појавио, не схвата да није оно што каже да јесте. Када на крају и види Атинином руком улепшаног Одисеја, када јој син говори како је хладна према оцу, она се повлачи и тŷђи од њега. Доиста чудно?

- Зашто? – запитале су се све три.

- А још чудније је то што Одисеја одмах препознају, готово неким инстинктом, дадиља и пас. Само Пенелопа нема тај инстинкт. Она мора да га препозна на начин који је њој својствен – приметила је Ирина, верујући да је пронашла ту нит која води ка одгонетању ове загонетке.

               

Бела, непрекинута линија путовала је водом.

 

- А да ли, заиста, Пенелопа није ништа слутила? Сећате ли се како је предложила да просци гађају управо из Одисејевог лука којим се он служио највештије? Можда је наслутила да маска просјака скрива Одисеја, те је, стога, захтевала да и он учествује у надметању – изнела је Мелина занимљиву хипотезу, вадећи дуге, црне цигарете из ташне.

- Пенелопа наводи нешто друго као разлог зашто и просјак треба да учествује у надметању. Позивајући се на право госта, Пенелопа сматра да уколико стари просци а „непозвани гости“ учествују у надметању, имају то право и нови – изнела је своје мишљење Весна.

               

            Пролеће је понудило Медену итачким медом и белом алвом.

 

- Слажем се. Пенелопа не наслућује, не гата. Она је врло опрезна. Не прихвата ништа док јој се не докаже – рекла Ирина.

- Како онда да често снива необичне снове који се јављају најчешће прозорљивим, видовитим људима? – запитала се Мелина, доиста верујући у истинитост предсказања, снова и митова. Убеђена је и да има јуродивих душа, оденутих у тела паметних људи или луда.

- Управо тако, Пенелопина ирационалност порађа те „истините“ слике што јој се јављају у сновима. Једном је у постељи сањала мужа, Одисеја, какав је био пред одлазак у рат. Али, то је за њу био само сан, неостварена жеља, лаж, која мучи више од мрака, нестајања и смрти. Она упорно одбацује своју ирационалност, неће да поверује у заслепљујућу радосну истину коју је ишчекивала двадесет година. А сада када је ту, она не сме или неће да је разуме и прихвати или страхује да ће је силовита радост уништити – у жару разговора ове је речи извајала Ирина.

               

У том тренутку Миру је пред очи излетео бронзани кип Зевса или Посејдона у полупокрету, напрегнутог и готово савршено извајаног тела. Поглед јој се зауставио на модрој води на хоризонту.

 

- Пенелопина животна мудрост, као и код већине древних Грка – казала Весна -јесте да богови уводе ред и меру, али се и весело поигравају с људима и нашим несрећама, чинећи охола, гневна и ружна дела. Они другачије гледају и на наша страдања, очај и смрт. Из њихове перспективе све ово задобија другачији смисао, ишчезава у њиховој равнодушности, губи облик у њиховом бескрају, постаје само низ тренутака у њиховој вечности.

- Тако, по Пенелопином мишљењу, убијени просци могу бити дело неког гневног бога, а не Одисејево људско дело – додала је Ирина. - Она није сигурна ни у изглед, јер је променљив, ни у предосећај, јер може да превари, ни у твр-ђења других, јер могу да оману.

           

Јарки сјај се разливао по целом Ватију и чинио да све ствари, људи и њихови покушаји добију другу боју од уобичајене за јесен.

 

- Можда су Одисејева лица толико различита да он и нема свој идентитет? – запитала се Весна. - Било би тачније рећи: он нема само један идентитет.

- Пенелопа одлично познаје једно Одисејево лице – рекла је Ирина - које је повезано са њом лично: а то је тајна њихове брачне постеље. То је само њихова тајна, за коју једино он и она знају. Када се они као муж и жена препознају, она више нема ниједну недоумицу. Брачна постеља јој открива да је човек пред њом заиста њен муж Одисеј.

               

Неколико старијих жена, одевених у црно, спуштале су се поред Телемахове куће. Оне су у доживотној короти. Поглед им није лутао, гледале су само испред себе.

 

- Пенелопа искушава Одисеја. Водећи љубав с њим, жели да провери да ли је он још воли, после толико година, искушења, искустава и сазнања – казала је Весна и опазила на огради терасе, недалеко од себе, Хомерову бисту и фигуру винчанске богиње.

- Пролеће и Мир, заборавиле сте главну ствар – рекла је Мед. – А то је намера митотворца да главно препознавање треба да уследи после бројних перипетија, на крају, како је и ред да буде у добро компонованој епопеји.

 

            Све три су се погледале без речи са одобравањем, радосне што су барем донекле расплеле Хомерово ткање.

 

- Да ли свеоткривајући однос између мушкарца и жене има или нема предности у односу на брачну тајну Пенелопе и Одисеја, што је љубоморно чувају од других – питање је за неки други разговор – рекла је Мелина, покушавајући да отера муву која ју је нервирала све време током разговора. - Морам да кренем, моје нове дрýге, јер неко долази по мене. Сада ћете је упознати.

               

До Телемахове куће дотрчала је жива, весела девојчица. Упитале су је Мир и Пролеће како се зове, а она је одговорила да је безимена. На Итаки су чак и деца довитљива. Дуго су махале једне другима, све док обриси Мелине и девојчице нису нестали, стопивши се са итачким крововима.

 И.Д.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: