ЗАШТО УБИЈАЈУ ПЕСНИКА?
“Сужњу поезије”, Бранку Миљковићу
Облаци пуни птица, смрти весника,
пуцањ у слободу, пуцањ у свест,
зашто убијају песника?
Да ли ће неко пренети вест?
Малено дрво, чврстога корена
крај њега сви снови испусте дах,
на земљи сувој, гранчица сломљена
без капи крви живот постане прах.
Песниче, устани, исучи перо ко мач
нека виде да још увек си жив
нека твоја песма заглуши плач,
стихом разведри овај живот сив.
Реч је твоја неукротива,
попут ата што пољима језде,
круна од слова, поезије јуродива,
крадљивац ноћи, ловац на звезде.
И сви вичу: „Поштедите весника!“
Јер смрт је ту, на крилима птице,
зашто вечито убијају песника
а скривају своје злокобно лице?
krkArt
ДУХОВНА ПОБУНА
Борим се пером јер другу моћ немам
мач је мој скован од мрље тамног мастила
у сваком куту овог окрутног света живи нека неман
која је поданике своје лажним животом почастила.
Борим се снагом речи јер ме друге снаге издају
сав иметак свој једино са папиром својим делим
док једни ћуте а други неће да признају
ја храбро зборим, речи су моје горке као пелин.
Побуна! Борба! Битка! Бој! ̶
часнима и не преостаје друго ништа
него да сами и без страха поведу рат свој
за слободу свог духовног огњишта.
krkArt
