детаљ слике: Манастир Прасквица, фото Википедиа

Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век)

Др Катарина Митровић 

У раду је предочена могућа реконструкција процеса евангелизације Дукље у периоду од IX до XII века, када су бенедиктинци интензивно деловали у крајевима између Котора и северноалбанских планина. У првом делу говори се о појмовима христијанизације и евангелизације илустрованим примерима из европске историје, с посебним освртом на улогу бенедиктинских мисионара у описаним процесима. У другом делу реч је о Дукљи. Размотрена су сва досадашња релевантна сазнања о христијанизацији јужнословенских племена, посебно Срба и Хрвата. Услед недостатка писаних сведочанстава, као главни извор за постављање хипотеза послужили су материјални остаци манастирских комплекса, сакрална топографија и култови у компарацији са траговима (јужно)словенске/српске митологије и народне религије. Напослетку разматра се питање језика који су бенедиктинци користили у богослужењу и свакодневној комуникацији.

Најстарије бенедиктинске заједнице на подручју Дукље основане су последњих деценија IX века у Тиватском заливу. Манастирски комплекс импозантних размера уздизао се на полуострву које се повремено претварало у острво, остављајући утисак изолованости. Гледано с мора манастир је био теже уочљив јер су га заклањале издужене форме острва Свети Габријел (данас Свети Марко). Поред благе климе и добре осунчаности погодних заузгој маслина и винове лозе, бенедиктинци су на овом месту затекли остатке римске виле и хришћанске базилике из доба Јустинијана I (527–565), чиме су остварили континуитет култног места. Свети Михаило Превлачки представљао је сакрализовани простор у средишту аграрног подручја које су чинили грбаљска равница и обронци Врмца и Луштице. Остале бенедиктинске насеобинепостављене су радијално у односу на Превлаку. Свети Лука у Кртолима и Свети Никола Петранички налазили су се на Луштици, Свети Петар Градачки на обронцима Врмца, на супротној страни залива,у данашњој Бијелој,стајао је Свети Петар, док се на острвцету надомак теснаца Вериге уздизао Свети Ђорђе. Пада у очи да су бенедиктинске цркве заузимале стратешке тачке које су контролисале пловни пут од Кумборског рта до улаза у Которски залив. У доба присуства бенедиктинаца од IX до XI века подручје Тиватског залива и Грбља било је, сва је прилика, релативно добро насељено. Радило се о граничном појасу између Дукље и Травуније, микросвету који је истовремено признавао власт словенских кнежева и гравитирао према византијском Котору, што говори о сложености мисионарских прегнућа превлачких бенедиктинаца. Уколико би се доказало да су остаци цркве пронађене у Росама на Луштици насупрот Херцег Новог заиста припадали манастиру Sancta Maria de Resson, онда би то значило да су бенедиктинци дошли на рушевине позноантичког града страдалог у нападу Сарацена 840/1. године подстакавши развој средњовековног насеља. Росе представљају стратешки пункт на улазу у Бококоторски залив, недалеко од главних пловних путева, с малом луком заклоњеном од удара ветра и јаких струја са пучине и климатским условима погодним за узгој маслине, винове лозе и повртларских култура.

            Сакралну топографију византијског Котора допуњавала су два бенедиктинска манастира – Свети Михаило у средишњој градској зони и Свети Петар изграђен на остацима позноантичког цеметеријалног комплекса између три воде – потока Шурањ, врела Гурдић и мора.Управосе постепеном али разорном дејству поменутих вода приписује његово незаустављиво урушавање. Свети Петар је био последњастаницана дугом путу који се из Грбља преко превоја Тројице спуштао до јужних прилаза граду, коме је манастир у симболичком смислу пружао заштиту. У Котору су се налазила и два манастира бенедиктинки – Свети Бенедикт уз северне бедеме према реци Шкурди и Свети Мартин на главној градској саобраћајници(via publica),која је повезивала северну и јужну капију. Леп пример духовне предстраже представља Света Марија Будванска, подигнута у западном куту града кога таласи непрекидно запљускују. Santa Maria in Punta и данас задивљује посетиоце положајем са кога је поглед према пучини отворен, једноставном лепотом својих форми и континуитетом култног места – од градске цркве преко бенедиктинског манастира и православне парохије до фрањевачког конвента.

Положај Ратачке опатије представља аутентични израз критеријума којима су се бенедиктинци руководили приликом одабира места за подизање манастира. У питању је морски гребен у форми полуотока, релативно простран, који раздваја Сутоморски залив од Барског сидришта контролишући пловни пут од Црног рта на северу до рта Волујице на југу. Поглед према пучини је потпуно отворен. У залеђу се пружају Спичанско и Барско поље које Ратац надвисује не само у физичком већ и у симболичком смислу. У непосредној близини постоји текућа вода. Приступ с мора отежавају стрме стене, али га истовремено омогућава природно пристаниште. На око сат хода налази се велики урбани комплекс – стари Бар. Тако је Ратачка опатија готово досегла идеални модел који сажима јединство потреба бенедиктинске заједнице у односу на себе саму и на свет који је окружује – континуитет култног места, узвишење које побуђује осећај изолованости, истина више привидан него стваран будући да је с тог места било могуће надзирати копнене прилазе и морске путеве, довољо слатке и обиље слане воде, аграрно окружење погодно за узгој воћа, поврћа и лековитог биља и близина градског центра.

Нота усамљености у односу наmundusприсутна је код манастира непознате посвете на острву Стари Улцињ, али је сепарација и у овом случају више привидна него стварна – острво је удаљено тек пола наутичке миље од главне саобраћајнице која спаја Бар и Улцињ. Свети Никола се уздизао на ушћу Бојане, недалеко од прелаза преко реке и надомак широког акваторија и града Улциња, док је Свети Срђ, уз кога се временом развио један од најзначајнијих тргова на источној обали Јадрана, контролисао прилазе Скадарском језеру и комунама у његовом залеђу. Будући да су се налазиле у добро насељеној и веома проходној равници, ове опатије нису могле да претендују на физичку или духовну одељеност од динамичних токова свакодневнице. Премда су се уздизали на обронцима северноалбанских планина, Свети Јован у Штоју, Свети Александар и Света Софија нису били изоловани јер су недалеко од њих постојала градска и сеоска насеља и пролазиле главне саобраћајнице које су водиле дубоко у унутрашњост балканских земаља, док је у Светом Павлу столовао горњопилотски епископ.

Ако размотримо сакралну топографију бенедиктинских манастира видећемо да је она саобразна не само идеалима и потребама монашког реда, већ и схватањима новопридошлих Словена и њиховом доживљају простора. Манастирски комплекси су подигнути на острвима, гребенима, брежуљцима, на морским и речним обалама, близу извора, недалеко од Скадарског језера, на местима укрштања главних саобраћајница, на рушевинама древних здања, храмова и старих и напуштених гробаља. Познато је да у древној словенској и српској религији брежуљци, гробља и раскршћа представљају култна места од посебног значаја.

У јужној Италији бенедиктинци су врло рано прихватили култ Св. арханђела Михаила захваљујући утицају светилишта на Монте Гаргану. Према Књизи приказања, око 490. године збила су се три чудесна догађаја. Бик богатог земљопоседника Гаргана изгубио се приликом повратка са испаше. Пронађен је на врху брда покрај улаза у једну пећину. Љутити Гаргано одапео је на бика отровну стрелу, али му се она вратила не озледивши животињу. Недуго потом удружени Сипонтинци и Беневентанци однели су победу над паганским Наполитанцима. Потом је лично арханђел Михаило извршио освећење речене пећине. О последњем чуду Лаврентије Мајоран, епископ Сипонта, обавештен је у сну. Када су се после три дана строгог поста епископ Лаврентије и верници попели до пећине, у њој су затекли олтар и извор живе воде која се сливала кап по кап (stilla). У житију Лаврентија Мајорана каже се да је он био рођак источноримског цара Зенона (476–491) који му је послао мермер и скупоцене златне украсе за светилиште у изградњи. Првобитну цркву на Монте Гаргану заиста су подигли Византинци у другој половини VI века. Још у IIIвеку у Фригији је постојало неколико места на којима је поштован култ Св. Михаила, што вероватно стоји у вези са предањем о Св. апостолима Филипу, Јовану Богослову и Вартоломеју који су прорекли да ће Арханђел начинити извор лековите воде (чудо у Хони). Култ је недуго потом прихваћен у Цариграду, одакле се проширио на јужну Италију.У свету западног хришћанства Св. арханђел Михаило прославља се 8. маја (приказање у пећини на Монте Гаргану) и 29. септембра.

Ми ка’ел на хебрејском значи Ко као Бог. У Старом завету и Апокалипси арханђел Михаило појављује се у улози врховног ратника, предводника анђеоских војски верних Богу у борби против Сатане и његових побуњених анђела. У Новом завету додељена му је улога тауматурга који се у одређено време спушта на воду у бањи Витезди да би је заталасао и тиме учинио лековитом. Хришћанска традиција га је касније доживљавала као психопомпа, онога који предводи душе преминулих у тренутку преласка из једног у други облик егзистенције. Моћ коју арханђел Михаило има над снагама зла и телурским силама створила је од њега заштитника људског рода од елементарних непогода и разних болести и слабости. Стога се обично приказује с мачем у десној и теразијама у левој руци. Поред исцелитељских својстава, извор воде на Монте Гаргану верницима је доносио и очишћење од грехова. Тако је ово светилиште врло рано постало циљ духовних прегнућа бројних верника, а дуж ходочасничког пута који је водио од Беневента до Монте Гаргана (Via Sacra Langobardorum) постојало је више бенедиктинских манастира и хоспиција, чиме се овај ред директно укључио у тумачење и ширење култа Светих Арханђела. У народној религији Срба Св. арханђел Михаило (Св. Аранђео) називан је душовадником, који ножем или мачем узима душе у тренутку смрти олакшавајући муке праведницима, али је истовремено поштован и као заштитник стоке. Његова појава могла је најавити оздрављење оболелог.

Најстарији бенедиктински манастир у крајевима јужно од Дубровника, подигнут на Превлаци у Тиватском заливу, био је посвећен управо Св. арханђелу Михаилу. У време његовог оснивања у другој половини IX века култ на Монте Гаргану био је увелико развијен. Предводник небеских војски, заштитник од ратних недаћа и природних стихија, тауматург који уз помоћ воде лечи и ослобађа од греха морао је бити лепо дочекан у сеоској средини, прихватљив поклоницима древне словенске религије и новопокрштенима. Осим Превлаке, Св. арханђел Михаило био је патрон бенедиктинског манастира у Котору и најстаријег храма ратачког комплекса. Цркву на Страдиотима посвећену Св. арханђелу Гаврилу, доносиоцу благих вести, такође су подигли бенедиктинци, марљиви неговатељи култа Светих Арханђела.

Бенедиктинци су посебно били привржени култу Св. Петра – предводника апостола, рибара људских душа, стене на којој је Господ саздао Цркву, првог епископа Рима и заштитника вечног града. Св. Петра, припростог човека скромног порекла, одликовале су бројне људске слабости, што га је чинило посебно популарним диљем хришћанске васељене. Обузет преплављујућим страхом чак три пута се одрекао Христа и покушао да избегне мученичку смрт у Риму. Поред тога, Апостолска столица је у свим временима систематски подстицала ширење овог култа на тај начин јачајући властити утицај посебно у зонама сусрета са православним светом. Стога не чуди што су најмање три бенедиктинска манастира у Дукљи била посвећена управо овом светитељу. У питању су насеобине црних монаха у Бијелој, на Врмцу и Шурању. Њему је можда био посвећен и један манастир у околини Будве. Култ Св. Петра био је присутан на далматинској обали још од позне антике, али је посебан процват доживео у другој половини XI века, у доба реформаторских подухвата папе Гргура VII,што се поклапа са кулминацијом утицаја бенедиктинског реда. У то време основана је опатија Светог Петра у Осору на отоку Цресу. Њен главни покровитељ био је епископ Гауденције, ученик Св. Ромуалда, оснивача реда камалдула.Св. Петар се обично прославља заједно са Св. Павлом, који је у свему његова супротност, будући образовани фарисеј, добар познавалац грчког језика и хеленистичког наслеђа и страствени прогонилац хришћана све до чудесног преобраћења на путу за Дамаск. Према хришћанској традицији, Св. Петар и Св. Павле страдали су истог дана 29. јуна 64. или 67. године у Риму, када се и прослављају. Од бенедиктинских манастира Св. Павлу била је посвећена само опатија у Горњем Пилоту, што никако не значи да бенедиктинци нису неговали овај култ, посебно у прво време свог присуства у Дукљи.

Св. Јовану Крститељу, последњем пророку који не најавио долазак Месије, била је посвећена опатија у Штоју недалеко од Дриваста. Празник рођења овог свеца пада у време летњег солстиција, 24. јуна, када сунце почиње да опада, наговештавајући долазак кратких и прохладних дана, што је у савршеној опозицији према Божићу, празнику рођења Спаситеља, који се поклапа са зимским солстицијем, после кога сунце креће да се успиње на небу, доносећи дужу обданицу и топлије време. Бенедиктинци су култ Св. Јована посебно поштовали због његове улоге Крститеља, онога који помоћу воде чисти од греха недвосмислено предочавајући извесност спасења. У јужној Италији, колевци бенедиктинског монаштва, практикован је обичај ноћних купања у роси, што свакако происходи из идеја прочишћења и регенерације блиских народној побожности.

Празновање Ивањдана и Петровдана стоји у најтешњој вези са словенским светковинама божанстава која припадају пролећно-летњем (ђурђевданском) циклусу (од Ђурђевдана до Митровдана). Међу њима доминира добро летње сунце у лику Купала коме се придружују Јарило, Дажбог и Велес као божанства плодности, јарости и снаге са овном као териоморфним симболом. Паљење ивањских ватри на раскршћима, врховима и падинама брежуљака поклапа се са завршетком једног циклуса пољопривредних радова и у симболичком смислу представља сумирање постигнутог и припрему за наступајући период. Истовремено,уз помоћ ватре обавља се и лустрација стоке у циљу обезбеђивања већег приплода. Долазак краћих дана везује се за прослављање јесењег Сунца (јесења равнодневница пада око празника Св. арханђела Михаила 21. септембра). У време зимског солстиција сахрањује се зимско Сунце, Сварог/Коледо (Стари Бог) који сагорева у ватри бадњеданског огњишта како би се родио Сварожић (Божић), Млади Бог, пролећно Сунце. Плодоносна моћ бадњака (светог дрвета) гарантовала је изобиље усева, умножавање стоке и благодат људима у наступајућој години. Ритуали рођења и сахране Коледа опевани су у коледарским песмама које се и данас изводе у многим крајевима призивајући напредак и здравље дома и укућана. Јесење-зимском (митровданском) циклусу (од Митровдана до Ђурђевдана) припадају божанства изразито хтонских обележја као што су Црнобог и Морана. Древни култови изникли из вишестолетног искуства живота у складу са природним циклусима рађања – раста – опадања – умирања нису се могли истиснути из колективног и индивидуалног несвесног. Стога су бенедиктинци у Дукљи приступили њиховој христијанизацији, пре свега правилним избором светачких култова, као што су то уосталом чинили и евангелизатори у другим крајевима Европе. Алтернатива једноставно није постојала.

Бенедиктинци су неговали и источне култове светих ратника Срђа и Вакха и Св. Ђорђа. Млади војници Сергије и Вакхо, родом из сиријског града Росафа, северно од Палмире, били су у служби цара Максимијана (286–305). Будући хришћани у време Великог прогона подвргнути су тешким мукама, после чега су им одрубљене главе док су им тела сахрањена у родном граду (око 303). Јустинијан I подстакао је ширење њиховог култа тако што је граду Росафу наденуо име Sergiopolis, док је у Цариграду недалеко од царског двора њима у спомен подигао цркву (данас Кучук Аја Софија). Култ Светих Срђа и Вакха био је нарочито распрострањен на подручју између Дубровника и Скадра.Константин Јиречек је то довео у везу са околношћу да су житељи ових крајева у римско доба припадали триби Sergia, што је условило популарност имена Sergius и много касније током средњег века. Поред опатије на Бојани, сиријским мученицима била је посвећена једна црква у Бару и две цркве у Тиватском заливу – задужбина ђакона Албелина, сина Берголиновог, на Ђурђевом брду повише Тивта (средина IX столећа) и мала сеоска Црква Светих Симеона и Јуде и Св. Сергија (SS. Simeon et Iudas et S. Sergius) у Црниплату. Цркве Светих Срђа и Вакха постојале су у дубровачком Каштелу, на узвишењу изнад Дубровника (брдо Срђ), те на острвима Колочепу и Корчули.Култ сиријских мартира поштован је и у јужној Италији, посебно у Напуљу.Празник Светих Срђа и Вакха светкује се 7. октобра као њихов dies natalis. Јаков Крајков, родом из Софије, у једној књизи штампаној у Млецима 1572. године доноси податак да су мошти Светих Срђа и Вакха у Венецију доспеле от српскије земљи. Идући трагом ове вести и анализирајући навод из трећег тропара шесте песме ирмоса првог канона службе преноса моштију Св. Саве, у којој се каже да је светитељево тело положено у Христовој цркви заједно са преславним мученицима Сергијем и Вакхом, Радослав Грујић је закључио да су се мошти неко време налазиле у манастиру Милешеви, у који су доспеле заједно са првим српским архиепископом који их је набавио током свог другог путовања у Свету земљу. Њихове главе и даље су се чувале у Цариграду. Мошти су потом доспеле у Оливоло, у тамошњу катедралну Цркву СветогПетра, у чијој су крипти биле изложене у мермерном ковчегу. У реликвијару катедрале СветогТрипуна у Котору чува се стаклена римска урна (olla cineraria) интензивне зелене боје са честицама моштију сиријских мартира.

Опатија на острву пред Перастом била је посвећена Св. Ђорђу, римском војнику хришћанину родом из Кападокије, који је после свирепог вишедневног мучења по наређењу цара Диоклецијана погубљен 23. априла 303. године. Чини се да је првобитни заштитник которске цркве био управо Св. Ђорђе, што се временски поклапа са доласком бенедиктинаца (средина IX – X век).У време развијене комуне которски већници и други општински службеници углавном су бирани на Ђурђевдан. Овај обичај био је реликт давних времена чувајући сећање на првобитног патрона. Катедра барског архиепископа такође се налазила под духовним патронатом Св. Ђорђа.Древни Тројан био је, између осталог, велики љубавник и обесни коњаник који је јахао искључиво ноћу. Препознавао се по сребрној боји која стоји насупрот златном колориту, симболу сунчеве светлости, што указује на његова лунарна, односно хтонска својства. Његов симбол јесте змај. Тројан је често отимао младе девојке и невесте. У легенди о Св. Ђорђу који убија аждају/змаја и тако од срамоћења и погибије избавља принцезу, кћер краља митског Тројан-града, налази се алузија на победу соларног принципа над хтонским силама мрака и смрти, односно хришћанског Бога над древним божанствима изједначеним са демонима, становницима подземног света. Народна побожност је Св. Ђорђа видела у улози заштитника вукова, стоке и младих усева. О Ђурђевдану се завршавао зимски и започињао летњи циклус.

Опатија на десној обали Дрима недалеко од Дања била јепод заштитом Св. Софије. По свему судећи реч је о посвети Божанској Премудрости, а не о некој од римских мученица истога имена. Ова околност представља још једну потврду тезе да су бенедиктинци из различитих разлога, а превасходно због успеха своје мисије у пограничном подручју, радо прихватали култове који су долазили са Истока. Бенедиктинска насеобинау Петраници на Луштици и опатија на ушћу Бојане биле су посвећене Св. Николи, епископу града Мире у Ликији, једном од најгорљивијих бораца против аријанства, великом чудотворцу и заштитнику путника и морепловаца. Ширење овог култа додатно je подстакнуто преносом светитељевих моштију из Мире у Бари 9. маја 1087. године.Опатија СветогНиколе на ушћу Бојане вероватно је основана управо у то доба.Манастир у Кртолима на Луштици био је посвећен Св. јеванђелисти Луки. Њега су нарочито поштовали будвански бенедиктинци, верујући да је управо он насликао Богородичину икону која се уздизала на главном олтару њихове светиње. Верује се да је један бенедиктински манастирчић, који се можда налазио у неком живописном борику у околини Тивта, чувао успомену на Св. јеванђелисту Марка. Два манастира, један недалеко од Бара и други источно од Љеша у потоњој области Дукађина, светковали су Христа Спаса.

Посебну пажњу привлачи култ Св. Александра кога је прослављала опатија у Мирдитима. Данијел Фарлати наводи да се у манастиру чувала глава овог светог мученика. Драгоцена реликвија била је положена у сребрном ковчежићу са натписом in Serblianis litteris, српским писмом. У питању је дар албанског великаша Леке Дукађина. Св. Александар је поштован као заштитник људи и животиња од заразних болести. Прослављао се 17. маја, што изазива одређене недоумице, будући да у римском мартирологију постоји више светаца који носе ово име, али се ниједан од њих не празнује тога дана. Данас је тешко утврдити на ког светог мученика су бенедиктинци мислили приликом одабира титулара. У Котору су постојала два манастира бенедиктинки, један под заштитом Св. Бенедикта Нурсијског, оснивача реда, и други посвећен Св. Мартину Турском, о коме је било говора. У другом случају реч је о изразито западном култу, који се на источној јадранској обали појавио првих деценија IX века с продором франачког утицаја међу Хрватима.

Култ Мајке Божје (Mater Dei) званично је уведен у хришћанску цркву на Трећем васељенском сабору одржаном у Ефесу 431. године, у току распри са поклоницима несторијанског учења, када је Марија проглашена за Богородицу (Theotokos). Од тог времена Deipara је слављена као Мајка Цркве (Mater Ecclesiae), Небеска краљица (Regina coeli), Нова Ева, заступница људског рода пред Богом (universalis Mediatrix hominum), Мајка Милосрђа (Mater misericordiae), Звезда мора (Stella maris) итд. Девици Марији су приписивана волшебна приказања на необичним местима, чудесна исцељења од телесних бољки и душевних слабости, избављења у критичним тренуцима. Тако је Маријин лик временом постао парадигма искупљења, утехе и наде до којих се стиже кроз патњу и искушење. Званична црква је овај култ радо прихватала и развијала, док га је народна побожност прилагођавала властитим традицијама и сензибилитету. У циклус великих Богородичиних празника, посебно слављених на Западу, спадају Маријино Вазнесење  (Велика Госпа 15. августа), Рођење (Мала Госпа 8. септембра), Очишћење (Purificatio Beatae Mariae 2. фебруара, заправо Candelora = Сретење) и Благовести (Annuntiatio 25. марта). Бенедиктинци су знатно допринели развоју маријанског култа у раном средњем веку. У Истри и Далмацији су чак 23 бенедиктинска манастира била посвећена Богородици. Управо је бенедиктинац Еадмер (1060–1124), ученик Анселма Кентерберијског, покренуо питање immaculatae conceptionis у трактату De conceptione sanctae Mariae, што је подстакло теолошке расправе које су трајале неколико столећа и резултирале проглашењем догме о Маријином безгрешном зачећу булом папе Пија IX Ineffabilis Deus 1854. године. У касније време маријанска побожност изражавала се кроз поштовање икона и кипова, певање похвалних песама и химни, извођење светих приказања, одржавање свечаних процесија, ходочашћа, организовање братовштина и друго.

Најстарија бенедиктинска опатија у Дукљи посвећена Мајци Божјој основана је у Будви. Према познијој традицији, забележеној у време млетачке владавине, вероватно у XVI веку, бенедиктинци су у Будву допловили на броду, носећи Богородичину икону, дело самог јеванђелисте Луке. Оставили су је на понти како би искушали веру тамошњих становника. Неко време грађани су се устезали да приђу икони, али како се она није померала, напослетку су јој приступили предвођени епископом и свештенством. Тек када су се уверили да су Будвани хришћани, бенедиктинци су одлучили да се у граду трајно настане подигавши манастир на рту. Чудотворни Богородичин лик поставили су  изнад главног олтара. Верује се да је у питању ниша која постоји и данас. Много столећа касније, у жару опијености због успеха постигнутих на почетку Првог скадарског рата, Марин Каравело, генерални капетан Јадранског мора, однео је из Цркве Sancta Maria in Punta многопоштовану икону Пресвете Богородице, што се догодило 1405. године. Балша III је 1415. године, по окончању рата, тражио да икона буде враћена, али му је из Млетака хладно одговорено да је Марин Каравело тренутно одсутан и да ће му то питање бити постављено када се буде вратио у Венецију. Готово је извесно да ова икона никада није враћена у Будву.У Венецији су на цени биле иконе Мајке Божје донете са Истока тзв. Црне Богородице(Madonne moreили Madonne nere). Посебно су поштоване Богородица Никопеја у Светом Марку и Богородица Месопандитиса данас у ЦрквиSanta Maria della Salute.Пада у очи да осим поштовања које су исказивали Богородици, бенедиктинци нису развијали култове светитељки.УсловенскојмитологијипостојалојеженскобожанствоТројанаилиТроглавакојејепредстављалопанданТриглаву. Тројана је у себи сажимала три лика: пролећни оличен у Лади или Весни, летњи представљен као Жива и зимски исказан кроз Бабу или Морену.

Напослетку потребно је у основним цртама размотрити питање језика који су бенедиктинци користили у свакодневној комуникацији како са спољним светом тако и унутар манастирске заједнице, будући да језик представља темељну претпоставку успеха у евангелизаторским прегнућима. Бенедиктинци су у Дукљу дошли из прекоморских страна. Према одредбама Правила Св. Бенедикта, етничка и социјална припадност нису играле готово никакву улогу у животу заједнице. Први житељи манастира у околини Котора, Будве, Бара, Улциња, Скадра и епископских градова на обронцима северноалбанског горја били су Италијани, Лангобарди и припадници других етничких групација родом из јужне Италије, међу којима је већ у то време могло бити Словена. Њима су се можда већ у следећој генерацији прикључили људи домаћег порекла, најпре Романи са обале, а потом у све већем броју Срби, доцније и Албанци. Вербална комуникација вероватно није представљала већи проблем, будући да су многи житељи јужне Италије јошод средине VII века због све учесталијих контаката са словенским светом били упознати и са његовим језиком. О томе сведочи добро позната приповест о нападу Словена на Сипонт 643. године, када се Родоалд, војни заповедник у служби младог беневентанског војводе Ајона, нападачима обратио на словенском језику. Присуство већих словенских заједница у појединим крајевима јужне Италије забележено је веома рано, у VII и VIII столећу, о чему сведочи богата ономастичка грађа (антропонимија и топонимија). С много оправданх разлога може се претпоставити да је међу првим бенедиктинцима приспелим у пределе Дукље сасвим извесно било и оних који су добро познавали словенски језик. У доцније време монаси су међусобно комуницирали на романском, италијанском, српском и албанском језику, док су документи којима су се користили у свакоденвном животу били исписани латинским, италијанским и српским језиком, разним типовима латиничноги ћириличног писма.

Поједини бенедиктински манастири на северном Приморју билису упоришта службе словенске.Латински обред на словенском језику практикован је у опатијама Светог Николе код Омишља, Свете Луције у Дрази Башчанској, Светог Николе у Оточцу, Светих Козме и Дамјана на Пашману и Светог Ивана Крститеља у Повљима на Брачу.Почев од тридесетих година прошлог столећа у науци је више пута изнето мишљење да су глагољица и богослужењена словенском језику у приморске области продирали не само из Паноније, већ и јужним правцем из Западне Бугарске и Македоније преко Дукље, Травуније и Захумља.Најновија истраживања Виктора Савића показују да је Маријино јеванђеље, најстарији споменик српске редакције, написано у другој четвртини XI века (најкасније до шездесетих година) у крајевима око Звечана, Чечана и Липљана, тј. у рубним југоисточним пределима Рашке. Српска редакција формирала се крајем X и почетком XI века вероватно истовремено са настанком српског народног језика. Потврда претпоставке о наклоности бенедиктинаца према служби словенскојпроналажена је у закључку Другог сплитског сабора из 928. године, који је предвиђао да стонска, дубровачка и которска црква, тј. дијецезе истурене према истоку, у оквирима својих граница у свему морају следити догму католичке вере, што заиста указује на постојање извесних одступања у односу на званично учење и праксу Курије.Папа Јован X у више наврата је од сплитског архиепископа Јована, хрватског краља Томислава и захумског кнеза Михаила тражио да се заједно са свештенством ангажују око искорењивања Методијевог наука.

Недавно откриће глагољског натписа, који се као сполија налазио у зиду гробљанске Цркве Мале Госпе у селу Дунаве, недалеко од Мрцина у Конавлима, срушене у земљотресу 1979. године, подгрејало је наду да би се теза о јужном правцу простирања глагољице у будућности ипак могла доказати. Пажљивом анализом веома оштећеног и тешко читљивог натписа Нико Капетанић и Матео Жегар успели су да идентификују име Гонеславо и 1060. годину.Храм Мале Госпе подигнут је 1885. године на месту средњовековне цркве повезане са оближњом тврђавом Соко, најзначајнијим утврђењем у Конавлима, у физичком смислу веома близу Светог Михаила Превлачког, Светог Ђорђа и осталих бенедиктинских насеобина у Боки которској. Пре овог открића глагољски натписи нису били познати у крајевима јужно од Крке и Врбаса. Натпис је урезан на мермерну плочу која потиче још из римских времена, о чему сведоче остаци латинских слова на полеђини. У време своје најинтензивније евангелизаторске делатности бенедиктинци на подручју Дукље могли су бити упознати с феноменом службе словенске и књигама исписаним глагољицом српском редакцијом старословенског језика, али даље од ове претпоставке не бисмо смели да идемо.

Полазећи од давно изведених закључака Владимира Ћоровића да Житије Св. Јована Владимира сачувано у Летопису попа Дукљанина веома наликује на житија меровиншких владара, Тибор Живковић је изнео аргументовану претпоставку да је овај хагиографски спис, написан на релативно добром латинском језику и као такав убачен у Барски родослов, дело бенедиктинског постања, настало по свој прилици у доба краља Бодина. Имајући у виду напред предочене чињенице, као и снажну повезаност Војислављевића са опатијом Светих Срђа и Вакха, чији су ктитори може бити управодукљански владари, овај закључак чини нам се посвеоправдан.

Оригинални научни рад је објављен у: Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век), У спомен и славу Светог Јована Владимира VI‒1. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање (1016‒2016)”, Бар 15‒17. септембар 2016. године, Митрополија црногорско-приморска, ИИУ Светигора, Цетиње 2018, 131‒171.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: