детаљ слике: Iam18, КРК Арт дизајн

НИШТА - У ЦРНИМ СРЦИМА  ЉУДИ

Онтолошко мишљење има свој фундамент у почецима ране грчке философске мисли, тачније, у вишедимензионалности мишљења  као тихој снази могућег. Поезија Еве Петропоyлоу Лианоy, грчке пјесникиње, нема случајно свој властити, аутентични фундаментални печат управо у коријенима мишљења из земље свог бивствовања и стварања.

   Оно почиње питањем: Шта јесте?  при чему више нису од релевантног значаја потенцијални одговори колико је то елаборација самог питања које ће постати оријентир цјелокупног европског промишљања о бивствовању.

    Питање о ономе шта јесте, биће традиционално одређивано наспрам онога шта није; појмовни пар: биће – небиће или биће – ништа постаће, мање – више, окосница онтолошког заснивања прве философије која ће се у свом темељу открити управо као онтологија (о свим кобним посљедицама утемељења онтологије као прве философије код неких модерних мислилаца попут Левинаса, Дериде и др. нећемо на овом мјесту опширније расправљати).

    На свој пут од бића ка небићу, философија као онтологија креће од Парменида и његовог трансценденталног путовања у онострано.

    У својој поеми О природи Парменид ће се у мистичкој и пјесничкој екстази, праћен Хелијиним кћерима отиснути на пут у непознато а доспјеће на путеве Ноћи и Дана на чијем ће крају бити богиња правде (Дике). Она ће стајати пред забрањеним вратима и држаће кључеве које му неће дати. 

    Тако ће се овај рани грчки мислилац наћи пред ексклузивном дисјункцијом која ће га морати одвратити с једног пута. Тако ни Еву, чија се поезија конфронтира на свим спојницама Парменидове телеолошке путање.

    Није то била егзистенцијална тежина слободе избора или – или једног Кјеркегора, напротив, Парменид и не покушава да провали забрањена врата и суочи се са Ништа које вреба из тамнила ноћи.

    Али ће зато, додуше много касније Ништа по први пут свом снагом провалити у бивствовање са Хајдегером (и прије у Хегеловој констелацији застрашујуће моћи негативног, као и код Кјеркегора у парадоксалном споју добијајућег губитка, а очитоваће се и у Спинозиној поставци Омнис детерминатио негатио ест и чувеном Лајбницовом питању: Зашто нешто а не ништа?).

    Међутим, будући да је једино Хајдегер дао темељну анализу појма Ништа а на чијем ће трагу касније Сартр поистовијетити овај појам са слободом на коју је човјек осуђен, отпочећемо наша разматрања управо са његовим разумијевањем појмовног пара бивствовање, односно ту – бивствовање: ништа.

Код Еве, наше пјесикиње, Ништа је смјештено у црним срцима људи, не у природи.

    (Узгред, да напоменемо још и то да се, упркос Парменидовом повлачењу са пута који је скривао ништа  и једном континуитету у излагању бивствовног устројства (хенолошком) у различитим регијама бивствујућих како их је постављала схоластичка традиција и то нарочито томистичка ( тхеологиа натуралис која је баштинила категоријално аристотеловско наслеђе) - оно ипак појављивало.

    Ништа је наиме, ентропијском снагом упадало у редудантан схоластички систем, и манифестовало се кроз синдром који је називан хоррор вацуи.

    Човјек је, иако логичком снагом поимања и извођења сигурносне хијерархије устројства и реда (у виду категорија, узрочно- посљедичних веза, телеолошког поретка са највишим бићем у реду свих бића које се испоставља као нужан гарант појавног свијета и

др.), ипак осјећао присуство неке тамне силе празнине и ништавила које може продријети у његову привидно сигурну стварност.

На свим нивоима поезије ЕВЕ Петропоyлоу Лианоy, Ништа израња свом снагом негације И негативитета, оно се цикличном, космичком путањом увијек изнова враћа И забија отровним стрелицама у његове материјализоване ликове – људе. Али, истовремено, Ева има против-отров, анти-отров који се понаша као поетски штит, молитва, снага првобитне пјесме, одаслате у свемир као оде катарзичким прочишћењима и новим почецима.

(Из приказа, Катарине Сарић)

Ева Петропоулоу Лианоу

Избор из поезије:

Ева Петролоулоу-Лианоу

БЕКПЕКЕРСКА пјесма

Морам да напишем пјесму

Пјесму која ће послужити за употребну сврху

Једног бекпекера, рецимо

Разапетог на степенику егзистенцијалног путовања

Између земље и неба

Бога и  човјечанства

Браће и сестара

Мене и мојих унутрашњих демона

Морам да пронађем версе И риме

У потпуности другачије од свих претходних

Да би се уклопиле у сурову садашњост

Учмалост свакодневнице

Морам да пронађем ту само једну, једину истину

Као оправдање И прихватање

Морам да напишем посве нову причу

Књигу нову

Цијелу

О животу испочетка

Сваком новом дану као открићу новоме

Јер  и људи су постали нови

Зли и покварени до сржи

На толико много нивоа

Да ће ми требати бескрајно нових прича

Да их прочистим од глади, незаситих употреба и злоупотреба

Да оставим само оне које води љубав према остатку човјечанства

Морам да напишем пјесму

О страху и мраку

Звијездама које још увијек обасјавају таму

Мада све слабије и блеђе

О разлици међу људима

О онима које не вуче трбух за крухом

Глад та незасита машинерија

Метална утроба

И онима другима

Малобројнијима али вриједнијима

Да претходне избацим из утробе

Све што видјела сам, написала и знала

Да заборавим

Морам да напишем

Пјесму о капетану новом

И броду са чије палубе одзвања дјечији смијех

Пловидби која се никада завршити неће

АНТИ-ДОМАЋИЦА

Нећу ти умјети испећи јаја на око

За доручак

Нисам баш нека домаћица

(одмах да ти признам)

Али ако научиш слушати мој глас

Моју пјесму која ће ти бити огртач под звијездама

Скрити

Те од свакога зла

Неће ти сметати моја соба на коју је попадала

Прашина претходних вјекова

Моје креативно сметлиште од успомена

Нећу ти знати бити кућна жена

Али ћеш чути да ме у кнеској кући

Тамо негдје преко И далеко

У кинеском старом граду Yан’ан

Зову женом-кућом од пјесме

Поетесе

Нећеш ме пронаћи у “Форбес” магазину

Као ону

Која се лажно смије и позира трендовима

Стилистима нових генерација

Напротив

Видјећеш ме како луда плешем по кући

Пјевам и скачем у доба пандемије

Молећи се космосу да заустави точак овог лудила

Моје ће молитве постати  верси

Побуњеничке против овог злочина над човјечанством

Финалној егзекуцији

Полуцији

Бомбардовању дјеце

Моје ће молитве постати пјесма

Одаслата у небо

Одаслата на све четири стране свијета

Попут стрелице

која ће се забити равно

у срце

свачије

Пјевајуће освете

Са енглеског превео: Илија Станковић

Препјев: Катарина Сарић - Вавилонска библиотека

---

[1] Хајдегер говори о грчком мишљењу као изворном; оно још увијек није затворено појмом на начин – изама модерних праваца. Овако затворено мишљење, по Хајдегеру више,, не мисли”. Грци су само мислили (мишљење нису чак ни називали философијом); ту гдје се јави назив – мишљење изневјерава себе, сматра Хајдегер.

[2]  У онтолошком обрту најстаријег, вјечног питања које заокупља људски ум: питања о постанку, поријеклу свих ствари које се елаборира у најразличитијим митовима, космогонијама, теогонијама итд., које, исто тако нуде и најразличитије лепезе одговора, Б. Шијаковић (2002: 142- 143) види отклон од митотворних одређења у којима прво јесте ‘ово’ или ‘оно’. . . У њима је, примјећује Шијаковић, стално управо ово јесте. Стога се питање ,, шта јесте Прво?” може формулисати и као питање ,, шта јесте Јесте?”. У овој форми, Прво је оно које посједује пуноћу бивствовања; није више ријеч о неком првом у временском слиједу ствари, већ, напротив, о Апсолутном Првом.  Овај драматични обрт, по Шијаковићу, представља узбудљиви тренутак рађања философије, и то као премиум пхилосопхицум односно онтологицум.

[3]  Парменид, О Природи, (Х. Дилс, Фрагменти предсократоваца, 207.):

   Хајде, казат ћу, а ти саслушај, запамти ријечи,

   Који су само замисливи истраживања пути:

   Према једноме битак јест а небитка нема –

   Стаза је то увјерења која Истину слиједи;

   Према другоме небитак јест и нужно постоји –

  То је, кажем ти, сасвим неспознатљива стаза:

  Не можеш спознати оно што није (јер могуће није)

  Нити изрећи.

  Парменидово биће је заштићено од упада ништа, оно је сигурно, самодовољно и задовољно. Парменид му придјева и аттрибуте попут: ненастало и неуништиво, цјеловито, непомично и без завршетка; нити је било нити ће бити, читаво сад је, једно, непрекидно. . .

  Страх од празног простора, о њему, између осталих, говори и Пасцал.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: