[1] Хајдегер говори о грчком мишљењу као изворном; оно још увијек није затворено појмом на начин – изама модерних праваца. Овако затворено мишљење, по Хајдегеру више,, не мисли”. Грци су само мислили (мишљење нису чак ни називали философијом); ту гдје се јави назив – мишљење изневјерава себе, сматра Хајдегер.
[2] У онтолошком обрту најстаријег, вјечног питања које заокупља људски ум: питања о постанку, поријеклу свих ствари које се елаборира у најразличитијим митовима, космогонијама, теогонијама итд., које, исто тако нуде и најразличитије лепезе одговора, Б. Шијаковић (2002: 142- 143) види отклон од митотворних одређења у којима прво јесте ‘ово’ или ‘оно’. . . У њима је, примјећује Шијаковић, стално управо ово јесте. Стога се питање ,, шта јесте Прво?” може формулисати и као питање ,, шта јесте Јесте?”. У овој форми, Прво је оно које посједује пуноћу бивствовања; није више ријеч о неком првом у временском слиједу ствари, већ, напротив, о Апсолутном Првом. Овај драматични обрт, по Шијаковићу, представља узбудљиви тренутак рађања философије, и то као премиум пхилосопхицум односно онтологицум.
[3] Парменид, О Природи, (Х. Дилс, Фрагменти предсократоваца, 207.):
Хајде, казат ћу, а ти саслушај, запамти ријечи,
Који су само замисливи истраживања пути:
Према једноме битак јест а небитка нема –
Стаза је то увјерења која Истину слиједи;
Према другоме небитак јест и нужно постоји –
То је, кажем ти, сасвим неспознатљива стаза:
Не можеш спознати оно што није (јер могуће није)
Нити изрећи.
Парменидово биће је заштићено од упада ништа, оно је сигурно, самодовољно и задовољно. Парменид му придјева и аттрибуте попут: ненастало и неуништиво, цјеловито, непомично и без завршетка; нити је било нити ће бити, читаво сад је, једно, непрекидно. . .
Страх од празног простора, о њему, између осталих, говори и Пасцал.