детаљ слике: Јован Шекеровић, КРК Арт дизајн

 

САЈИЋА МЛИНОВИ

 

Сунце је већ високо одскочило када двојица прогоњених људи стигоше негдје до половине тока ријеке Крчић. Осјећали су да се ово предуго путовање ближи крају, бар што се тиче данашњег кратког одмора. Ево, већ и прије подне стићи ће до циља. Иако је од синоћ спласнула она силна јурњава, општи умор је оставио трага. Оба путника су се готово клатили у седлу. Углавном су ћутали и тек каткад би Стојан започињао разговор:

    - Ево, иза ове окуке угледаћемо наш циљ, наше одмориште код чика Павла Сајића, у његовим млиновима.

    - А Турака нигдје на видику. Од синоћ, када им трагове своје заметасмо, од њих ни трага ни гласа... Можда су и одустали од потјере, јер ово је већ за њих опасан терен и питање је колико ће се уопште усудити да их шачица силази овамо.

    - Никад ниси сигуран. Морамо рачунати као да ће сваког часа банути пред нас.

Одавде даље терен ти је познат. Посљедњи пут овдје смо навраћали јесенас, у октобру, када смо долазили одозго, низводно, и истим путем се враћали.

    - Јесенас дођосмо по магли, суморној, мрачној, под којом је све ћутало покисло и тужно. А послушај сада ове мале градитеље гнијезда у крошњама око воде. У том своме цвркуту, као да се надмећу која ће са љепшом мелодијом објавити своје дјело – примијети Иван.

 

Иза грубе падине отвори се шира и још плића котлина, по чијем се дну разлијева неколико рукаваца воде. Угледа се и велики зидани млин. Стоји попречно преко споредног канала, а на плато испред њега долази се зиданим мостом, преко главног канала. Печат овом сувом и готово кршевитом крају даје вода.

 

Чиста, кристално прозирна вода, између великих и мањих громада камена, преко плоча и маховине, јури бешумно. Жури као да се хоће што прије слити у долину и утонути у смирај. Крчић, коријен ријеке Крке, још је у мају снажан, плах и неуморан тако да би могао покретати читаво мноштво млинова. Током августа зна пресахнути толико да чика Павле помишља на заустављање и задњег укљученог млина. Опет, с јесени и зиме, за топљења сњегова, или када се окиша, постаје помамна ријека, набуја толико да Павле са стријепњом очекује када ће му однијети млинове.  Доље, преко слапа, каткад се руши таква вода да се са буком надвикујеш, а од магле покиснеш. Сада је то само један мајски Крчић, као из пјесме. Све умива.

 

Путници стигоше на мост, широк, стамен, чврсто озидан. Нема бочну ограду, већ само ниске камене ивичњаке. Води на заравњену аду гдје стоје млинови. Окружују централни простор са везом за коње. Како га окружују млинови, тако га испуњава пријатан шум воде са лакомица и точкова, преплићући се са звуком клепетавих чекала и ужурбаних жрвњева.

Поред једног задријемалог кљусета на везу, путници привезаше своје коње. Иван оста код коња, а Стојан ступи на отворена врата великог млина.

Како бану, тако и проговори:

    - Добар дан! Има ли овдје чика Павла? Може ли да меље и моје жито?

 

Прије него што изговори, обухвати погледом унутрашњост просторије. Од три жрвња раде ближа два. Поред оног средњег разговарала су три човјека, а уз њих стајаше и један дјечак. Док је Павле спокојно стајао поред коша за брашно, са једном ногом придигнутом на руб подложне греде и нешто причао, остали су га пажљиво слушали. Како Стојан бану на врата и проговори, сви се окренуше а млинарево лице се разведри:

 

    - Ооо, кога ја то видим на својим вратима? Ниси ваљда од Поседарја довде дотеглио жито? Добро ми дошао, Стојане мој!

 

Срдачно се поздравише и Павле пожури да Стојана упозна са присутнима: 

    - Овог младића до мене, који већ предуго памти, као и ја, и хоће да посиједи више него ја, мислим да досад′ ниси видио. То је мој комшија Ђурађ Вранић, ту горе из овог нашег крша полачкога. Добар ми је друг, јер се никад не љути на мене.

Овај други момак средовјечни, који је виши од мене само када се попне на кош и досипа жито, то је мој помоћник, моја десна рука у млину, Коста Веселица. Ма и када не бих помислио, он би ми опет остао драг скоро као син.

Њега ниси затекао јесенас, па га не познајеш. Некоћ смо се нас двојица нашли на згаришту његове родне куће. Тада је у најезди Турака једини он преживио. Када смо са брда ударили и потисли Турке, нашао сам га у пепелу, изнемоглог и гладног, гдје сједи, плаче и сав у сузама дозива, а никога више нема дозвати, све побијено. Оба смо се тада исплакали као киша. Онда сам га довео својој кући, а гдје би другдје. Одрастао је у овом моме млину. Поред свих његових мука, он воли шалу и готово увијек прича у стиху.

    - А, одакле је Коста родом? – упита Стојан. 

 

Иако је питање било упућено Павлу, Коста одговори:

    - С Клисине сам, из несталог села...

 

Како Костин одговор не даде одређеније податке, већ бијаше његово клупко за развезивање приче, видјевши и даље упитан Стојанов поглед, Павле покуша да разјасни:

    - Будући да је небројено брегова по Балкану са називом Клисина и исто толико несталих села, одређеније мјесто је нижа подгорина подно Орлова кука на Динари. Кућа Костина бијаше у близини цркве, гдје му је отац био звонар, док га Турци нису објесили о конопац звона, у том истом нападу. Затекли су га гдје звони и јавља народу да се склања. Тада је мали Коста запамтио само своје име и Клисину. Презиме није ни запамтио, а оно бијаше Миљевић. Ја сам га из миља назвао Веселица, јер нас често увесељава.

 

Овамо код Косте, као да је чекао, крену његов стих:

             -  А Клисина, гдје год брдо има,

                Ту нам црква бјеше од давнина.

                Спалише је нападом у бици.

                Или Турци, ил′ подмукли Млеци...

                По томе се закључити може,

                Шта душманин за будућност спрема,

                Све доласком затроваше својим,

                Да нам мира вијековима нема...

 

У жељи да још нешто појасни из своје прошлости, Коста опет ускочи у причу, а Павле, који није волио да му се прича прекида, реаговао је на свој начин:

    - Коста, молим те, доспидер још жита у кош и гони оне ′тице с′ прозора, да нам зрневља не зобљу!

Чувши ову већ толико пута изговорену реченицу, као опомену да не омета саговорнике, Коста пожури да послуша, док је Павле продужавао започетим представљањем:

    - А овај младић трећи, када бисмо се шалили, понајвећи, то је мој унук Радован, моја младост и радост и све моје, Стојане мој. Он је старији син мога Вукана, којег знаш. И да знаш још, Радован највише воли свога ђеда Пају.

Седмогодишњи дјечак са мрвицом пекмеза у углу усана и допола намазаном кришком хљеба у рукама, само се спокојно и радосно осмјехивао, док је његов дјед осталима представљао Стојана само као познаника. Онда се поново окрену саговорнику:

 

    - Док си ти добро, ваздан ће бити и жита и крува насушнога. Него, реци ти мени, којим добром, радости моја, и каквих нам вијести доносиш?

    - Не долазим од куће, већ са супротне стране, из Босанске Крајине.

    - Сам си ишао тамо?

    - Нисам сам, већ са Иваном. И он је ту, пред вратима.

    - Па, што и он не уђе?

    - Остаде да мало осмотри, гоне нас Турци...

    - Турци?!

    - Да, имали смо окршај. Неколико их је погинуло и жељни су освете. За нама су...

    - Како се то догодило?

    - Ишли смо у извиђање Босанске Крајине и тамо су нас нападали, неки из обијести, а неки из жеље за доказивањем, јер су нас препознали. Ови за нама су осветници.

    - Па, шта ћемо сад′?  

    - Од синоћ, када им трагове заметасмо горе на Коритима динарским, нисмо их више видјели... Ми се овдје нећемо дуго задржавати. Тек да мало коњи предахну. И нећемо дуго, да ти не чинимо неприлике. Само смо свратили да те видимо и упозоримо, ето, да се не изненадиш.

    - Па неће ваљда стићи баш овог трена. Нисмо ваљда те среће. Морате и ви мало одахнути, па онда наставите. Нећеш, богами, тек тако отићи. Морате стати макар толико да се коњи издувају, јер више вас неће моћи ни носити. Ваљда можете бар то учинити?

    - Само ћемо пар тренутака застати, управо због тога, и одмах продужавамо. Идем са Иваном, да мало погледамо около, док коњи одахну.

 

Крену према вратима, управо када је и омалени Коста проговорио:

             - Не брине се ђаво бригом својом,

               Већ сеири над невољом твојом...

 

Павле и Ђурађ се згледаше, јер ове их Костине упадице изненадише. Изгледаше им да је сада већ својом неозбиљношћу претјерао. Обазревши се са врата, Стојан само констатова како је Коста у праву, а затим искорачи пред млин. 

 

И Иван, након што се поздравио са осталима, вратио се и  стојећи у близини коња, опрезно је мотрио на околину. Одоздо уз пут и са сјеверних брежуљака, ништа се ново није ни чуло ни видјело.

Затим су кренули у обилазак око млина, да би осматрајући из других углова, уједно погледали шта је то Павле ново озидао и изградио. Тај млинар, рођени градитељ, никад не мирује.

 

Дошли су и на најновију, десну лакомицу, за нови млин у изградњи. Бијаше препуна бистре воде. Обострано се прелијевала преко  бијеличастих зиданих рубова... 

    - Ево и у овом крају, као у цијелој Буковици и Далмацији, свуда ћеш наћи врсне зидаре. Стално су у контакту са тим каменим материјалом и на далеко су чувени по зидарству и градитељству. Погледај ти само како је он то извео...

 

Тек што Иван то изговори, зраком писну муњевит, оштар шум, загаси се пригушеним ударом у нешто меко...

Иван само јекну и сруши се, као громом ошинут...

 

Са горње ивице сјеверног, голог брежуљка, долетје пуцањ  и одби се о шумарак супротне падине, повише пута. Тамо, гдје цикну пушка, подиже се облачак сагорјелог барута, испод којег неко подврисну...

Врисак усхићења, побједоносни, злокобан, није се могао затомити, колико га је ликовање подјаривало.

 

Сљедећег тренутка Стојан је већ био у заклону. Иза започетог зида привуче и Ивана, свега већ опуштеног, немоћног да се помјера и брани.

 

Након продорног вриска са бријега се појавише коњаници, прогониоци. Један брзо узјаха, ваљда онај што је сишао да у миру и са наслона нанишани. Већ су се са врха  обрушили и, шибајући коње, у бијесном галопу надиру распојасани, помамни, пријетећи...

 

Како ли се ситуација за трен окрене? - помисли Стојан. - У трену се претвори у крајње опасну и погибељну. Ако ово преживимо, можемо стотину година? Колико ми је само тај умор срушио пажњу? Турци су заобишли засједу у Ковачићу и пратили нас поиздаље. Пуцањ намијенише мени.

 

Мисли муњевито полетјеше кроз главу, али се одмах трже, ухвати Иванов колијер и притиснуо га на рану изнад кључне кости, тамо гдје наврије крв...

    - Држи тако! Притисни и држи! Биће добро!

 

Обазрије се према млину и угледавши четири главе како вире иза угла зида, довикну и Њима:

    - Склањајте се док времена има, ја Ивана оставити нећу!

 

Пред очима му је лебдио лик дјечака са мрвицом пекмеза у углу усана... Већ га је раздирала помисао  да ће можда скривити његову несрећу...   

 

Више није било времена за умор ни слабост. Као да однекуд нова снага дође, довуче је очајна воља да се преживи, шта ли... Осјети тренутак када мора устати иза зида, потпуно прибран, с пажњом усмјереном само на противника, душманина што све свето по Крајини таре. Сада и по живот дође. Не смије се непријатељ бројати, бадава је вријеме губити, већ је ту, готово је...

 

Суну увис Стојан и опали у најближег, а он се изви уназад.  Сваљујући се повуче и коња устрану, попријечи се, свима засмета. На сљедећем кораку груну пуцањ, нешто га ошину по боку, али не изгуби корак, продужи даље међу сљедећу двојицу, дохвати их мачем једног, другог... Док су падали, проскочи између њих кад, сљедећа двојица застадоше, устукнуше неодлучно. Оног ближег са земље дохвати пљоштимице по глави а онај до њега даде се у бијег... Сљедећи, преостали на попришту, скочи с коња и лупи га дланом по сапима, да се одмакне...

Све што се дешаваше у једном трену, једном даху, чинише неколико покретних силуета, злокобних, црних толико да у њима Стојан не видје лица ни лика. Тек се сада слика поче бистрити. У посљедњем преосталом, најкрупнијем лику и у његовом злокобном ставу Стојан спази Омера...

 

Врхом сабље пријетећи кврцка по земљи и циједи кроз зубе:

    - Држ′ се каурине, чекам те на крају, измореног!

    - Како ти и језик каурски не омрзе, као и све остало прадједовско, несрећо? Оба смо очевидци да ти је брат своју несрећу скривио сам, па нећеш ваљда и мене и себе убјеђивати у супротно?..

 

Да је противник хтио да размисли, не би довде ни стигао. Када је већ ту, дошао је да убије. Ваља се бранити.

 

Ове мисли само синуше кроз напети трен у којем Стојан примијети на Омеру како му сва хуја суну у лице, сав букну...

 

    - Само ти размишљај, каурине, али нећеш дуго!

    - Да ли ћеш бити срећнији послије тога?

 

Не одговори више ништа, док је само погледајући около шкргутао зубима.

Остадоше њих двојица сами...

Коначан обрачун...

 

Дотјераше своје односе на задњи корак. Сваки умор, или напор изгуби оправдање пред коначним циљем. Заштита личног достојанства, образа, већ вијековима је једно опште балканско правило. Балканско морање...

На задњи корак стигоше толико уморни, да једва дишу. Сада су на разбоју, на мегдану, очи у очи и у глувој тишини. Или од свога дисања ништа више не могу ни чути.

 

Стигоше ту, свако са својим разлогом, правилом, муком која га натјера...

Прогониоца дотјера његов став: - каква бисмо ми то власт били када би јој се сваки паор и каурин могли супростављати? Прогоњени је и одрастао само с једним ставом: - какви бисмо ми то људи били, када би дозволили да нам сваки турски улизица, зулумћар јаше за вратом довијека? Прогонитеља опет доведе разлог да освети брата вољеног и јединога, а прогоњеног да брани част и опстанак, јер га на то опомињу гробови браће, пријатеља, сабораца, рођака. Да брани сву нејач невину, ђедовину похарану.

 

Сваком је његова мука најмучнија. У свим порама живота укоријењена, као вјечност вјечна, завичајна. Свим могућим вјетровима, већ генерацијама  је распиривана и разбуктавана, па пече као со на рани. Упорна је и окрутна, као и сам сурови судар религија, који је донесе мучну толико да јој се не може сагледати ни ширине, ни висине, ни дубине. Описати се ријечима не може, већ се само у грудима мора носити таква каква је и осјећати стално, док свим осјећањем људским не овлада, као једно опште морање под овим небом балканским.

 

Овдје човјек бијаше приморан да стално трпи када му се вријеђа и гази достојанство његово, а када се оно погази, погажен је потпуно. Оно је највећа мука и најјаче оружје. Злурадом га је најзгодније газити, јер је  најосјетљивије. А када се оно дирне, све остало тренутно прелази у неке друге важности. Остаје само општа борба за опстанак живота голог и части људске. Макар помен  да опстане, ако живот неће...

Овдје су све очи упрте у тебе, и када се једном осрамотиш, боље да те нема. Тада већ мораш да се клониш и ближњих својих, да се повлачиш и препушташ вољи душманина, а тада више ниси свој на своме и ниси нигдје. Тада си на дну дна и одатле гледаш како те нема.

Част људска се и животом плаћа, хоћеш часно, нећеш поробљено, пред туђином нећеш покуњено. И пријатељи су ти већ одавно осиромашили бранећи се, непријатељи обогатили пљачкајући те. Пријатељ ти само пустом жељом жели боље, јер друго и не може, док непријатељ свесрдно чини горе, колико год може. Како год окренеш, на крају си сам.

Овдје, гдје свако своју правду има, а нико не види да му је већ одавно ишчезла, дигла руке од Балкана. Чим су прве бјелосвјетске протуве и преступници своју прљаву шапу спустили на њега и почели да га трују. Да се такмиче ко ће га више затровати, као Турци и Млеци. Ко ће га онда жешће оптужити да је већ затрован?.. Ко ће се више упињати да га прочисти по своме увјерењу, у њега усади своју правду?

Човјеку, балканцу више ништа и не остаде, но невоља и горчина тешка, очај поробљеног...

 

Мегданџије почеше да круже један око другог, очи у очи, свим чулима усмјереним на борбу.

Омер, полупогнут, поче пребацивати сабљу из једне руке у другу, при чему би и стопалом табнуо о тло уз повик „ха“, не би ли заварао противника, на шта се овај и не помјери. Тако неколико пута, док се не сударише...

 

Звекну гвожђе о гвожђе, силовито, помамно, у љескару одјекну. Сада бијаху у судару, балчак на балчак, дохвативши се за оковратнике, сучелице, очи у очи, дах на дах, кивно... Један у освети брата рођенога, а други у одбрани свега што приличи човјеку - части људске и слободе златне, дједовине свете, дјечаковог осмијеха.

 

Погледима се пробадају, док се силовито не одгурнуше.

Звекну још неколико пута, док и они, дашћући у тишини, угибајући се и измичући стигоше до воде, устремљени само један на другога. Загазише у воду, час до глежња, час до кољена, тамо одмах пониже млинског точка, гдје је вода запљускивала.

Немогуће је сагледати колико је снаге у големом, средовјечном Турчину, а колико вјештине у окретном, витком и млађаном Стојану. Као да је у борби рођен а с мачем одрастао.

 

У једном тренутку Турчин се нађе у дубљој води и покрет му нешто закасни, олабави... Сијевну мач Стојанов, турчинова сабља испаде из раскрвављене руке и он сав у чуду застаде...

Гушећи се задихани, изнемогли, у очи се гледаше један трен, након чега Стојан свој мач одбаци устрану...

Још један трен су се гледали некако укочено, а онда Турчин изненада, муњевито, иза појаса трже јатагана, и свом преосталом силином јурну на Стојана, у нади да ће му, гурајући га наузнак, разбитии главу о камење подзида...

Посљедњом снагом још се измаче и опет се нађоше у коштацу, час усред воде, час на пијеску и спруду, час падајући у воду, час устајући, док једном - Турчин не устаде... Остаде лежећи у матици, која га занесе и закачи на једну потопљену врбову грану...

 

Крајњим напором, Стојан допуза до подзида и наслони се леђима, једва хватајући дах. Није више осјећао ни воду, ни хладноћу камена. Требало му је даха, готово је и свијест губио. Страшна жеђ му је сушила уста, гушила га. А онда, у магновењу и нехотице дланом дохвати воду и попи гутљај...

Све се некако поче смиривати и бистрити. И тек тада, готово наглас, искрсну и прва мисао: -Опет ћу гледати дјечаков дражесни осмијех, са пекмезом у углу усана. О мајко моја мила, шта ли све човјек мора издржати, да би преживио?

 

Тек тада се присјети да још увијек сједи у води и да је Иван ту негдје на обали, сав у ранама...

Придиже се и тетурајући довуче до њега, а он, леђима ослоњен о подзид, пола у грчу од бола, а пола у горком осмијеху, само изусти:

    - Је ли ми ово још живимо?

 

Стојан не одговори ништа, само погледа Иванову рану, иза појаса дохвати марамицу и размота мелеме...

 

Она четворица што су у млину стајали шћућурени иза довратка, у неописивом страху нарочито за дјечаков живот, слушали су борбу дуго, предуго, разабирали је између прштања воде и буке жрвњева, а када осјетише да се већ стишало, морали су и провирити...

Како? Ко ће први, када вреба смрт? Није могуће преживјети такву ситуацију. Чим се провири, чекаће подли турски осмијех и напад... Чека смрт... 

Први Ђурађ некако дошапну Павлу:

    - Како би било да провириш ти?

    - А како би било да провириш ти?

 

Тада се јави Коста, опет на свој начин:

   - Можда је најмања штета да провирим ја и за то идем!

 

Одмах је устао и изашао. Нема га, нема, и када се већ почеше питати шта ли је с њим, он се зачу испред врата:

                 - Погледајте иза овог зида.

                   Због кога нам живот оста мио.

                   Ено Стојан брату ране вида,

                   А Турчин је поток зајазио...

 

Ови иза довратка се опет упитно згледаше...

    - Шта му је, Павле, да му није шта? К′о велим, да он није мало скренуо? А, Пајо? - Ђурађ бијаше зачуђен.

 

У тишини, која је од ишчекивања већ сва звонила, пред вратима се појави сунцем окупано и чудно озарено Костино лице, тајновито се осмјехујући...

    - Па добро, људи, изађите већ једном и погледајте! Ако бих варао вас двојицу, онда ни у сну, ни лудилу, нити за живу главу, не бих тако преварио малог Радована. Шта вам је?

 

Павле, провирујући са пола ока, па цијелим, тек је сада разабрао слику испред себе... Иван је поред започетог зида лежао наузнак, онако мало придигнут, притискао је марамицом све окрвављено лијево раме, док је Стојан, леђима окренут, поред њега клечао и, у лакомици намакајући отргнут комад своје кошуље, чистио и хладио му рану.

Протрља очи, све  у невјерици и поново се загледа:

    - Ма, видје ли ти Ђурађ, ово? Знао сам ја да је Стојан чудо од младића. Али да је овакав, то још нисам знао.

 

Тада је и Ђурађ провирио, након чега изађоше, али полако, опрезно, све иза ћошка очекујући Турчина... Провирише и низ воду, куда им је Коста показивао, и тек тада спазише у води крупно опуштено тијело, које се на врбовој грани лагано њише.

Тамо на заравни, тек пар корака иза Стојана, лежи још неколико Турака. Павле их наброја четири...

Више није знао како да се понаша. Преплави га неописива радост и усхићење, хтједе да Стојана загрли, пољуби као дијете мало и рођено. Да се са њим пошали...

    - Слушај ти младићу!.. Да теби није неко помагао у овом послу? Да нису можда некакве виле у близини биле и све ти говориле, шта да чиниш и шта ће бити, па си све знао и због тога ниси ни страховао?.. Што ћутиш?  А?

А ми од свега тога ништа нисмо ни знали и за то смо, џаб-џабе, овако страховали...

 

Стојан га само погледа и благо се осмијехну, док је крпу провлачио кроз воду лакомице и оцјеђивао је.

    - Понекад само имам среће. И то је све. Од свега овог најважније је, чика Пајо, да ће се Радованов осмијех опет радовати. 

 

Утом пристиже и мали Радован и, кроз своје поплавјеле, дрхтаве усне, једва сможе снаге да проговори:

    - Ђедо, мени је исп′о кру′.

    - Нека је, дијете моје, наћи ћемо ми други кру'. Иди ти, срећо, испред млина и чекај нас тамо!

    - А што да идем тамо, када сте сви ви овдје?

    - Иди, Коста, молим те, одведи дијете да не гледа све ово!..  Стојане, па и ти си рањен?!

    - Нисам много, чика Пајо, само сам окрзнут. Погледаћу ја и то, када ово код Ивана завршим.

    - На два си ти мјета рањен, на десном боку и лијевој подлактици. Можда је рана још негдје?

    - Све је у реду и нема их више.  

 

Тако је Стојан превио Иванаове ране, а онда погледао и своје. Када су кретали пред млин, између оне четворице што недалеко лежаху, један се поче помјерати уз јауке, а затим се придиже, држећи се за главу...

Бијаше то онај што га је Стојан дохватио по глави, пљоштимице тек да га спријечи и из боја искључи. Сада се већ будио...

 

Након сат времена, док су сједили испред млина, тамо на подзиду поред везова за коње, расположење је већ било нешто ведрије и могли су се помало и нашалити...

 

Сада је Ђурађ, вртећи главом сав у чуду, и сам се питао:

    - Боже, да сам јуче умро, толико тога не бих видио... Ма, све би некако моје мисли разабрале и моја глава скувала, али да видим како Стојан Турчину ране превија... Смртном непријатељу, који га на смрт прогони, да ране вида, да му оног из воде помаже извући, на коња поставити, и још узенгију придржавати док се онако јадан, сав рањав и тетурав, на коња узјахује. Такво нешто ни замислити нисам могао...

 

Неколико је пута, вртећи главом, озбиљно погледа у Павла а затим настави:

    - Па, још и оружје... Дозволити му да понесе са собом и  оружје, којим би нас све побио да је каквим случајем, Стојан пао у воду, умјесто оног задњег...

    

Досад се Стојан није мијешао у рзговор, а сада смирено проговори:

    - Али то се није догодило. А и да јесте, питање је да ли би та двојица преосталих Турака нешто учинили вама. Они су гонили мене, а ви им нисте ништа учинили и свака грубост према вама, био би злочин, због којега се вјероватно из овог краја не би извукли. Народ би их голим рукама задавио. То они знају. А, што се тиче оружја, размислите мало и сами. Тај човјек сада у цијелом своме повратку, више никога неће напасти, јер је сам. Одузимати му право да се у таквој ситуацији брани, па било би то нељудски, кукавички. Такође би нечовјечно било да сам послије његовог пада учинио ишта грубо. Тада је већ био онемогућен да напада. 

    - Сада их је двојица. Има и онај што је побјегао – додаде Ђурађ.   

    - И ако се сретну, неће починити значајне штете. Већ су  разбијени и није им ни до чега. Носе мртваца.

Уосталом, неко треба да пренесе и другој страни вијести о томе шта се дешава на овим просторима.. Ако нас већ стално искушавају, нека се сјете да то чине испред наших прагова и нека виде како на то одговарамо.

Нека виде колико се већ у самој основи разликујемо. Ми, када смо испред својих кућа нападнути, размишљамо да и према нападачу поступамо човјечно, а они уопште не размишљају хоће ли испред наших кућа починити злочин. Јер да ишта размишљају, покупили би се и отишли. И сами би се упитали колико има смисла све то што овдје чине.

    - Само њихово присуство са оружјем испред наших кућа, злочин је. „Кадија те тужи, кадија ти суди“, зар и то није злочин? Њихово присуство у свим порама нашег живота  на свој начин гуши и тјера на отпор, а да не прчамо о томе колико нам народа побише – рече Ђурађ.

    - Можда је врхунац свег њиховог безобразлука, да још наводе разлог и причају како су овдје у служби чувања реда, којег су и самим својим доласком разорили.

Чак су и саме себе убједили у исправност те своје службе.

Ако мислите да претјерујем, размотрите ствар и са друге стране. Откад су они овдје, нас је сваким даном мање. Нестајемо на све могуће начине, њиховим оружјем највише. Њиховим доласком нестајемо. Као да желе читав један народ уклонити. Па зар то није злочин? Да ли уопште постоје већи злочини од таквих? Ако о успоредбама има шта и причати.

Ево, погледајте само састав нас присутних овдје. Пет одраслих особа, а једно дијете. Само једно дијете. Од пет одраслих људ тројица нису ни ожењени. И што је најгоре, тако је готово свуда. Мислите ли да је то тек онако, из чиста мира? Шта мислите шта би могао бити основни разлог што Коста нема више ни куће, нити гдје засновати породицу, зашто се Иван и ја ломатамо овуда, што нисмо код својих кућа? Шта би могао бити највећи разлог?

    -  Њихова правила – примијети Ђурађ.

    - Ето, и када ово мало нових живота, као драгуљ вриједних одрасте, они се дохвате оружја. Источњаци сабље а западњаци мача. Они су овлаштени, и живе у убјеђењу да је најисправније и најпаметније то што они мисле. Чак су и вјером увјерени да имају право одузети некоме и живот пред његовом кућом. Послије тога мисле да је довољно поклонити се Богу створитељу, а он ће, онако наивно, једва дочекати да опрости и буде саучесник у  њиховом злочину над сопственом дјецом. Нису тек тако настали они прадавни стихови, ко ли их је први знао:

                Свједоци смо ми свачега овдје,

                гдје се неки вјером поиграше,

                па на свога силно ударише...

                Ко удари и на претке своје,

                удариће и на покољења,

                да л′ са својим умом пореметним,

                ил′ са знањем јадним и чемерним,

                мислећ тако изварати Бога,

                гријех чинити, за њега се крити,

                Чак и Њега над свим свевишњега,

                чак и Њега, створитеља свога.

                Ал′ га тако повриједише силно.

                Расрди се над кукавним њима,

                па их презре силно, довијека.

                Казна ће их сустизати клета,

                мрак ће пасти и на покољења,

                гријех никоме издобрио није...

                Само кад би умити се знали,

                од крмеља и сљепила свога,

                па би тако умом прогледали,

                туђега би људски поштовали,

                а својега ближњег завољели.

                И тако  би часно проживјели,

                да освете не би изазвали...

 

Затим Стојан настави:

Ако хулиш и насрћеш на човјека, онда хулиш и насрћеш и на Бога, јер сваки човјек божије је дијете...

Неки мисле чак да и Бог треба бити онакав каквим га они хоће, па га онда замишљају како њима одговара и у таквог убјеђују друге, а све у циљу својих ситних интереса. Чак ни Њему мира неће, па ни ником око себе.

Можда је и највећа несрећа за човјека, то што је препун нечовјештва. Оних који не знају да постоји стотину начина да се докажеш а да останеш човјек.То човјек може, јер дат му је ум. Стално стварати нове вриједности, а не бавити се рушењем старих. Уман човјек ће увијек створити нову вриједност, а само безум ће се најприје сјетити да треба отети или срушити већ створено. Безум је јер тако сукобе изазива, гријех намеће и злочине чини, али тако и освету призива. Да ли му је све то стварно и потребно?

 

Заћутао је...

 

Након краће паузе, Павле се обрати претходном саговорнику:

    - Е, мој Ђурађ, младеж увијек има нешто новије... А како би свијет и ишао напријед да то није тако?

Ја само знам да ће се за овог Стојана још много, много чути. Важно је да се и Иван мало придигао, да мали Радован може поново да једе, да се и он мало смирио, јер, рано моја, и он је од страха премр′о...

Ено га, поново се игра и радује, радовање моје!

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: