детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИЗМЕЂУ НУЖНОСТИ И СПАСЕЊА

(Владимир Радовановић, Еуфорија и пад кишних капи, Словенско слово,  Београд, 2021.)

Мрс Милица Лилић Јефтимијевић

Уроњен у текст загонетног наслова Еуфорија и кишне капи, читалац и нехотице покушава да нађе везу између ових појмова. У први мах посеже се за опозитним релацијама: унутрашње / спољашње, сан/ јава, лелујаво/ стварно, текст/ свет, живот / смрт, љубав / превара, виртуелно/ стварно, тескоба/ растерећење и њихову повезаност.

Ако погледамо шта се под еуфоријом у изворном смислу подразумева, видећемо да је реч о посебном стању духа у којем долази до наглог прилива позитивне енергије што може резултирати ирационалним понашањем. Дакле, у којем долази до пробијања граница бића, до нарушавања уобичајеног тока ствари. А све прозно-поетске целине у овој књизи сведоче управо то. Искорак бића у небиће, исклизнуће из постојећих форми битисања, лелујаву игру свести која настоји да ухвати конце разбијене јаве (и ума у њој) и увеже их у некакву смислену целину.

Појава кишних капи означава, пробијање облака, олакшање облака од нагомилане енергије воде у њима, растерећење, радост за многе људе који ту тескобу у облацима осећају као у својим грудима. И са појавом првих кишних капи дешава се катарза, смирење... Сав рукопис је у фрагментима виђеног, доживљеног, жељеног, наметнутог у распону од туге до обасјања. Унутарњи простори бића, покушај исписивања дневника Виктора Дисмиса, субјекта, који је обједињујућа фигура између прича ма како иначе био именован, и која би делу могла прибавити чак и атрибут романа тока свести ма како то парадоксално звучало јер овде нема ничег целовитог чак ни сасвим формираног лика. А опет, то може бити сваки савремени појединац чија свест је фрагментаризована, разбијена упливом преобиља нивоа атомизиране стварности, који тоне у безизлаз нихилизма те се с правом може рећи да је тема овог дела, духовна позиција, његов духовни опстанак, тачније, криза човекове свести у савременом свету. Одсуство Бога у човеку или било ког интегришућег феномена. Доминантно је одсуство упоришта које је човек налазио у породици, религији или некој идеологији или било каквој амбицији. Овде повремено нема никаквог подстицаја за излазак из те унутарње омамљености бесмилсом, чак ни жеље за покретом јер је човек заправо изгнан из те спољашњости и сатеран у затворен простор који га је прогутао и гурнуо у чељусти немани која се зове вакум. Апокалиптични призори будућности која је испројектована, јасно су дочарани беживотношћу јединке и њеном немоћи да било шта промени, без ослонца у другом. Без сопственог одраза у другом који може да мотивише, покрене и не остаје ништа друго него да пасивно суделује у њој, живећи смрт (као дрвеће у једној од ових целина). Овде је све као у вакууму у којем индивидуа лебди без могућности додира са било ким, нарочито не са собом. Ништа се наднело над човечанством и прети да га прогута. То је Радовановић јасно уочио и тематизовао у својој књизи као својеврсну опомену. Ту врсту нихилизма која прети човечанству, још давно истицали су, свако из свог угла, Ниче и Кјеркегор, како је о томе писао Миланко Говедарица:

Уочавамо да се опште становиште о нихилизму у њиховим филозофијама може утврдити као увид у духовну кризу (хришћанског и моралног) човековог опстанка, која се испољава као негација човекове праве природе и његовог модуса егзистенција као индивидуалитета. Другим речима, проблематика нихилизма се у оба случаја може на најопштији начин тематизовати као проблем човековог духовног опстанка у савременом свету. Такав увид откривамо у Кјеркегоровој филозофији која разматра духовну кризу кроз урушавање хришћанско-религијске егзистенције код савременог човека и кроз девалвацију највиших вредности у Ничеовом случају. Конкретније речено, реч је о кризи човековог бивствовања као духовне суштине, (подвукла М.Л.Ј ) а чије се последице очитују као криза која захвата суштину човека у његовом индивидуалном битку, као и криза у вредносној сфери живота која води до ситуације о свеопштој бесмислености и бездуховности људског живота.

Текстови у књизи Еуфорија и кишне капи, који су жанровски хибридни, осцилирају од приче ка поетској прози са есејистичким просевима, откривајући стања приповедног субјекта. Мада писани у трећем лицу, сугестивност је тако снажна да се стиче утисак исповести. Прва импресија која се стиче јесте разбијеност бића лица која се сликају у извесним граничним ситуацијама, чак ни тело у њима нема целовитост и често у први план избија само део тела, рука, глава...

Целокупна књига Еуфорија и кишне капи, одаје стање духа савременог појединца који је изнутра разбијен , коме спољашње околности узимају целовитост и поништавају његово сопство. Иако се најчешће слика унутрашњи свет јунака ( антијунака) ове језгровите и контемплативне прозе, лако се склапа стварносни оквир који је омча о врату изглобљеног појединца који покушава да умакне. Поводи за то су различити, страх од реалних невоља, извршитеља, забрана кретања, краја каријере, поремећених односа.... Апсурдност такве позиције потврђује

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: