САРАЈКА

Нећу ти о себи причати,

испричао је мене живот.

Нећу се жалити на себе,

ни хвале изустити.

Нећу причати о бљештавости звијезда

док сам их брала,

нити како је кад баш одатле склизнеш,

па онако у комадима устанеш…

Ма, шта устанеш,

пењеш се поново,

а у себе само вјерујеш.

Нећу ти причатини гдје сам све ногом крочила,

ни колико у мјесту стајала.

Нећу ти причати како је лако и тешко

у маглама једноставан и искрен бити,

како је тражити свјетло тамо гдје га нема,

а кораком манекенским ићи,

какав је осјећај рђу добротом засипати,

како је дружити се са срећом

и њеном сестром која то није.

Ништа од овога ти рећи нећу,

јер жене из мог краја о себи не причају.

Можда бих и у овом тренутку

могла заплакати, али ни то нећу,

само ћу се насмијешити,

Сарајке то тако раде,

дијеле осмијехе несебично

гдје год да су.

По томе их можеш препознати

и по ходу, оном мало дрском.

А да би сигуран био

да је то баш Она

мораш јој се у очи

дубоко загледати.

Не, нећу ти причи о себи.

foto: pinterest.com - Klara

САН

Уснила сам ноћас да Чаршијом ходим,

сретала сам драга насмијана лица,

с Миљацком под руку, невидљива бродим,

испод капка тихо оте се капљица.

А сан се настави, жеља му дубока,

полетјех над градом као срећна ласта,

скупљајућ  красоте у оба ми ока,

од којих и жива рана баш зараста.

На раме ти слетјех уморна од лета,

као птица кад се своме јату врати,

осјетих ти поглед, преплави  га сјета,

топлина твог длана и сада ме прати.

Не давши полетјет, држећ ме за крила

док са чесме старе не напих се воде,

мораш ми се вратит, зачух глас твог била,

задрхтах у трену кад с освитом оде.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: