|
|
|
 | Снежана Мojaшевић | |
| |
ОДА МАЈЧИНОМ ОКУ!
Била једна мати, Ко ће знати, Чија је, Кад чедо се њено од ње одврати! И одбаци је Као капут изношени! Поред пута!
А она око Које му у игри Искочи из дупље! Још незнавеном, Малом, као брижна мати око своје даде!
Код очију двоје Даде му и треће! А он нестаде Ил као отшелник, биће подучен од злих сила, Од куће се одмете!
А тиме њему Поста, нензнана и ружна, Па се стидјаше Од ње пред људима!
А Бога пред собом Не имаде, а и ко би Такву без ока, можда Неко вјерно чедо! Осим мајке вољело?!
Долазила на врата, Тражила и звонила, Но стидјаше се Ње и тада пред, Женом својом!
Дјецу од баке Узвраћаше и видике Затвори, затирући Пут свога спасења!!! Жалости, тешка туго!!!
Нисам те звао, Добродошла нијеси, А посебно тако Ружна, нигдје ружније, А авај и коби тужније!!! Ружан је само Онај који душе нема!
Своје те чедо, Одбаци са врата Кућног прага Ни не прескочи! А назад те врати...
Да видиш пород рода, Који је окотио! Да од радости Преостало око заплаче А од муке да не искочи!
Но ни те ситне милости Не дочека та мајка Да је могла себе Би жива у раку стрпала, Да од муке и Преостало око не искочи...
У остављени грумен У корову бестрагани! Да се најбоље сама Жива закопа и умре; Од туге, јад свој да сахрани.
Да јој не чупа срце, Онај коме живот даде, Још и око поклони чеду А дупља оста да зјапи.. свијетлу да сања зору..
Хеј чедо моје, Из љубави изданче, Узалуд те родих, Себи на жалост, А теби тешки гријех Успремих!
Ех да знадох И друго бих истргла Да не видим презир Ока у оку своме! Помисли мајка...
Тешка ли си судбину Оном ко чита а Камоли оној што Живот за живот даде, Око за љубав, Тешке ли судбине, Да дан не сване! Из тешке ноћне море!
Но за презрење! И вјечито кајање, Опростила мајка Своме сину, но Како он ће Опростити себи?! Жртву без захвалности, без преседана!
|
