Овде, оче, овде!
Види,
твој поглед међу мојим очима бди.
Твоја стрепња и
твој слут
које си ту спуштао
такше од мајске измаглице
у свитање без ветра
по намрешканим капцима
голуждравог младунчета
оне тамо…
– Види, тата!
… оне тамо
велике риђе мачке,
које се не одмичу
од твојих блатњавих
гумених чизама
које си обувао
рашчињујући виноград,
не примећујући
наизменичност
пуних и младих месеца.
Овде, оче, овде!
Види,
твој додир на мом левом рамену
почива.
Твоја благост и твоја брига
којима си ме придржавао
изнад горских громова
и муња,
стропоштаних по крововима
овог уснулог града,
овог овде…
– Види, тата!
… овог овде града,
по чијим ободима су гробља
којим се кочопере
бели споменици
као раскошне сукње миражџике,
испод којих се шири мирис
наслеђа из насладе
која не мари
за наизменичност
пуних и младих месеца.
Овде, оче, овде.
Види!
На оба моја длана
исписани су твоји гроздови.
Ти си ме учинио.
Овде, оче, овде.
Види!
Твој часни одраз
На оба образа носим.
