|
|
|
 | Немања Зивлак | |
| |
ТИ
Нико као ти.
Нико ни близу тебе.
Душу да отвори своју.
Као прозор, као дом.
Нико благом ријечи
не може срце дирнути боље
као ти, само ти,
њежно, најњежније,
као благи повјетарац
памука поље.
И није све у причи,
душа се разли у слово
а живот боде, пара и чупа
и траг остави да га се сјетиш
као црно трње купиново.
А зрака Сунца
однекуд сија и кад се у њу
најмање надаш
нада у Сунце послије кише,
настави даље,
немој да падаш.
УСПОМЕНЕ
Гдје год ишли не носите превише.
Нема потребе.
Све се купити може.
Успомене; никако!
Оне тек не пашу у кофер стари.
Успомене...
Њих поготову не гужвајте,
Међу ионако у журби покупљене
ствари.
Оне ће доћи саме, испеглане и уштиркане.
Да покуцају на врата;
Снова или срца,
Како кад, оних истих снова,
Или срца које воли да би живјело,
И живи да би вољело.
Зашто да успомене опет вадимо
Из кофера са одјећом, и ситницама?
Замислите да се око успомена
Замрси један ђердан жеља.
Па, хајде онда, распетљај жеље и успомене;
А оне се густо уплеле.
И најлакше је пресјећи чвор.
Али шта сијечеш, успомене или жеље?
И куда да кренеш?
Напријед; чврсто те држе успомене,
Назад; не можеш од жеља.
И цијели се живот са њих двије бориш и венеш.
Док се окренеш око себе, као тренутак.
Жеље те напријед носиле
Успомене као вода навирале.
Мислиш трајаће у недоглед,
А ти, на клупи, чекаш...
Стар и сијед.
ЗАКУНИ СЕ
Хајде, закуни се, фарисејски кажи:
Да ме твоја рука ноћима не тражи,
И да ти је други милији и дражи.
Кажи, мила моја, кажи ту највећу лаж
Да тебе није достојан ратник, ни паж
Афродито, сакриј осмијех и своју драж.
Зором кажи тајну прољећноме цвијећу:
Никада те више погледати нећу!
Али сакриј сузе што из срца крећу.
Заклети се нећеш у кап своје крви
Да смо онај дамар што Пантеон мрви
Да сам твој уздах, посљедњи и први.
|
