ДУША - АЛФА И ОМЕГА СВЕГА - АНГЕЛИНА ПЕТРОВИЋ

Тијело умире кад се одвоји од душе, а душа умире кад се одвоји од Бога 

                                                Свети Аугустин

 

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

 

Може ли шта добро нићи из семена зла, као да је прво питање које се намеће након читања врло импресивног  новог  романа једне од најпродорнијих савремених аутроки, Ангелине Петровић,   стога уводни цитат  добро илуструје оно што се у роману дешава будећи наду.

И  док је у претходном роману Духови дуж Дрине показала моћ зла и да га тек смрт може зауставити, у новом роману Успаванка за мртве,  она мења перспективу и смело залази у  недокучиво настојећи  да нам представи оно што је иза смрти, живот душе која будући свевида стреми  да потре зло и у будуће тело пренесе само позитивна искуства од свих које је спознала боравећи у једном телу. Ето занимљивог начина онеобичавања и интенције да се у новом остварењу да и нешто сасвим различито од претходног.

Знамо да постоје аутори који успевају да у сваком следећем делу обрадују верну публику нудећи јој нешто неочекивано, и они који упадају у маниризам и стално се врте у зачараном кругу стварајући сличне ликове и понављајући исти књижевни  поступак ма како се трудили да тематски буду другачији.

Ангелина Петровић је романописац који  се развија, унапређује свој израз и доноси дела која су увек плод истраживања и дубоке заснованости често и  на реалним и интригантним  историјским личностима и ситуацијама, али са врло инвентивном надградњом у фикцији која огољује донекле познату фактографију,  послуживши се идејом реинкарнације свог главног јунака Гвида Косовца Морелија.

Познато је да је реинкарнација (лат. reincarnate) веома старо учење, по коме се душа човекова, после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања. Зна се да је још код најстаријих народа, о којима имамо историјске и друге податке, била изграђена теорија да човечија душа, оно што чини суштину бића, пролази кроз многобројне фазе егзистенције у своме вечитом кружењу и хрљењу кроз васиону. То је такозвана трансмиграција или метемпсихоза, сељење душа из једног живота у други, што се у роману Успаванка за мртве  врло маштовито дочарава.

 Уз то Ангелина Петровић најчешће под ауторску лупу ставља и одређени жанр, као што је то овде са биографијом, вршећи детронизацију појединих личности и деконструкцију већ устаљених клишеа да би  показала како иза написаног најчешће стоји сасвим другачији живот актера, откривајући такође и ванлитерарне разлоге и околности које доводе до стварања уметничког  дела.

Рудолф Штајнер је на једном месту записао: „Ја морам да учиним све што могу да даље развијам своју душу и дух, али ја ћу сасвим мирно чекати док више силе не буду сматрале да сам достојан просветљења.“

У оваквом ставу Р.Шнајдера признаје се да ипак постоји нешто метафизичко што има удела у човековом животу, и да ма колико се трудио однекуд нечим  посредовано, нешто усмери дух и душу ка већим изазовима и духовном расту које се свакако неким одрицањем заслужује, што се у овом роману итекако илуструје читавом композицијом дела.

Свесна тога ауторка и у овај роман уводи ту неку наднаравну силу која донекле усмерава животе њених  литерарних јунака. Општа збивања (предратно, ратно и поратно стање у  Другом светском рату)  у обичне људске судбине (породица  Гвида Косовца Морелија, редитеља Нелсона Бевила уносе онај нужни правац који се мора следити да би се проживели животи озбиљно уздрмани на дуже стазе последицама тих великих збивања.

Прави заплет романа почиње од момента кад Гвидо Морели долази у посед седам  мапа, које су велика тајна чијем разоткривању посвећује  последње године прерано завршеног живота. Све  што ће се потом десити, путовање у Италију, сурети са местима и људима показује да Ангелина Петровић уме да направи интригантене  садржаје који  побуђују знатижељу, али све  води ка разоткривању хотимице постављених замки за читаоца који будно прати филмски живу нарацију, изненађен новим рукавцима приповедног тока.

Поново је на најлепши начин потврђена способност ауторке да створи сложени сиже са изненадним обртима,   са више временских палонова и добре динамике у нарацији; да у дело уводи различите средине као што су Немачка, Италија, Србија, да драматуршки обликује збивања и да  донесе сложене и дубоке дискурзивне  садржаје, што ју је и овај пут одвело у врло инвентивне искораке и уметнички раст.  Стога она на  најнеочекиванији начин спаја савремени академски и књижевни свет са криминалом (уз такође актуелну тему хомосексуалности, ксенофобије исказане у презиру деде понемченог Италијана према српским коренима свог унука (Доминик Морели: ‒ Бићете сви Морели, иначе нећете прећи мој праг! ‒ сећао се сваке речи ‒ Никаква балканска свиња неће јести мој хлеб забадава!) Али и са литерарним оваплоћењем душе која има статус књижевног лика (Емилио) која заправо приповеда о лику из визуре знања о њему априори и постериори.

Но, ово је и покушај дочаравања оног заумног што се утискује у душу из тела и разговор такве душе са самом собом, оном која треба да се ослободи особности, наталоженог искуства и да се након физичког краја тела у којем је била, поново настани у неком новом. Акценат је ипак на  квалитативним променанама у исксутву душе које би водиле унапређењу човека ( човечанства) што је хвале вредна ауторска  интенција. Ова душа коју је Ангелина Петровић назвала Емилиом, преиспитује се, анализира и спрема да очишћена од једне трагичне егзистенције крене у тело детета чије рођење се очекивало као наставак сижеа и одређене сатисфакције за трагично страдање једног значајног и недужног човека који, иако одсутан повезује све  ликове, као што су везе и у животу многоструке иако невидљиве:

‒ Емилио, градитељ си! ‒ чујем енергичан и полетан глас што ме враћа тренутку ‒ Никада не можеш нестати! Темељ на коме стојиш вечан је! Зато пожури! Неко те чека.

‒ Морам открити живот Гвида Косовца Морелија и оног који му је

одредио судбину пре него одем ‒ јецам грлећи таму, сигуран да ме једино ноћ разуме.

Увек изазовна тема замене идентитета дала је и у роману Успаванка за мртве,  импресивни домет јер од угледног професора који добија Пулицерову награду за биографију значајне личности стиже се до филозофског  погледа на  човека уопште, на душу која бира тело и сугерише нова решења. Осветљава се позадина збивања из Другог светског рата, склоност злочинима, идеолошка остршећност, везе  међу људима блиским есесовцима и сл. као што се дочарава и један велики трагичан јунак (Гвидо Бевил, звани Сенка ) чије ће се постојање наставити кроз нове генерације.

Уз све то,  Ангелина Петровић као аутрока врло упечатљивих женских ликова поново доноси необичне женске јунакиње, од прототипа послушне кћерке која нема снаге да се супротстави суровом оцу и трпи понижења и чија деца су такође жртве, до прототипа мајке која иако је у колицима као лавица се бори да заштити и кћерку и унуку не презајући ни од чега, до страсне и неоубздане (Ивона Хајдел). Еротична и непредвидива  модерна жена која под лажним именом живи у фомалном браку како би се сакрила њена револуционарна  прошлост , али и настраност угледног професора Универзитета Бевила, она ће ипак проживети једну авантуру под кровом свог назови супруга смишљајући план како да се домогне слободе.

«Забележио је живот другог човека утиснувши свој печат. Књига о мислима и делима Нелсона Бевила грчила му је прсте. Све је у њој истинито, а ипак  недостаје оно суштинско, хтеде да заурла, али остао је нем и лепљив од властитог зноја. Објављена биографија чувеног драматурга само је заокружила Гвидов живот и додала ону последњу нит пре краја».

Главни јунак Гвидо Косовац Морели,  у написаној биографији славног драматурга, заправо именује унутрашњи глас односно своју душу која остаје да наставља ход кроз време и где се једном потврђена вредност не губи него увећава што отвара хуманистичке видике потекле из времена пуног злочина.

Недостатак храбрости да се смело сања будних очију платиће се прераним губитком живота, те причу о Гвиду Косовцу Морелију  која је врло комплексна,  савремена и свевремена довршава његова душа будећи се у телу потомка оних који су имали визије, храброст и истрајност да мењају стварност и од живота узму више, што је и елементарно  начело ауторке које целином свог стваралаштва потврђује снагу духа, активизам и тежњу ко моралном препороду света. 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: