СРПСКА
Они који су за њу гинули
На згариштима младости,
У помен данима минулим
С неба чувају без радости.
И виде часни мученици
Ко овдје кроји свој крој...
А ми, живота лоши ученици,
Пуштамо ли из руку бој?
„Српска“, кажу уморни преци,
„Крв, наша је крв заклетва,
Заклетва то је и будућој дјеци,
И ова поља – вама су жетва.
Завјет то је са усана палих,
Побједа наша, свијетла, јуначка"...
...Па питају што смо посустали,
Гдје нам је снага младалачка.
И негодују (и треба тако!):
„Зашто пуштате зло страно,
Да изврћу вам ријечи наопако,
Да вас завађају несметано?"...
... Они који су гинули за њу,
Кад виде шта се с нама збило,
Зар су уопште и били у стању
Помислити на ово бунило?!
САРАЈЕВО – SARAJEVO
Пуцали су заправо у себе!
„Никола Гардовић бјеше моје име...
Кад сватови српски прођоше Сарајевом,
Тога првог марта, пред крај тужне зиме,
Не знасмо за Десно, не знасмо за Лијево –
Запад нити Исток у 'једноме граду' –
Вјеровасмо у то: 'Сви исти и своји,
На истоме сунцу и у истом хладу'
(Кочије нестаде – сат поноћ одброји!)...
...Под'јелише оштро (има л' то још игдје?!)
На 'ћафире српске' и 'ћаура нек није'...
...Шта се, људи, збива? Докле ово иде?!
Тврде „они“: Без бриге, неупитан мир је!...
...Ал' повици, псовке, рекоше друкчије –
Кревељише се злобни, протуве, лупежи,
Пуштени из хапса кол'ко малоприје –
Псују 'српска псета', вичу: 'с нашег бјежи!'...
Бивши згубидани – тек од пића смјели –
Наједном тробојку шчепаше стењући:
'Сарај'во је наше!' 'Влаше, 'ај' кифели!'
'Од јуће други вакт!' 'Босански, безбели!'...
...Иселише Србе – на гробља, у пјесме...
Исток, Запад, куд год... – само да су даље
Од огњишта својих – и нико да не см'је
Ни мислит да крочи... у Сарај'ва раље...“
КАМЕН
у сјећање на сарајевскогa пјесника
Дамира Перковића (1961-2006)
Зарастао у клонулу траву,
На ливади стоји камен.
К непознатом окренуо главу,
Онако сив, тих и стамен.
Он, тужни свједок времена,
Ненаметљив, држи се по страни.
Шути... трпи... гласа нема...
Док спира га дажд и туку дани...
Обишао га свијет прећутно –
Неуморна трава неће...
Тек понекад сунце ненаслутно
Крајичком га ока среће...
