детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИДАР

Када доброта уђе на врата, она престају да постоје.

Предговор за друго издање романа Мидар

Ношен енергијом сна и ношем љубави према духу свог краја и народа досегао сам до ликова у пољу свијести који су почели да у мени граде овај роман. Као да ми је божанска сила исклесала ријечи које сам умио препознати и употребити за ову причу. Као да сам држао ухо наслоњено на стијенку која раздваја живот од заумног простора и ослушкивао гласове бескраја. Писао сам невидљивом руком и оловком слово по слово у својим сновиђењима, ловио слике и слушао космички бруј вијечности. Ан и Мидар су ме запосијели, нису ми дали да одахнем, утонуо сам у њихове мисли и разговоре, плакао од бујица емоција и скривао се у „пећини“ да би непримјетан сагледао њихову духовну стварност и покушао да што вјерније пренесем на папир. Знам да сам морао често искочити из тока својих мисли и прилагодити се њиховом мудровању, након чега сам постајао паметнији и слободоумнији. Није ме било страх што су расли у мени. Заволео сам их, као што волим свој Кордун и све његове људе. Мидар је љубав која ће вијечно вољети сав свијет и тежити да од њега учини боље и лијепше мијесто за живот, посебно оних душа које се нијесу наживиле, а чекају на поновно отјелотворење. Мидаров пољубац је знак да имамо Господа за свједока!

Мој Мидар је угледао живот и помислио да је то оно најидеалније што се човјеку може догодити. Како каже Мидар: - Ђаво уме да сачека на најлијепшим мијестима! Та мијеста и такви сусрети су наше слабости! Мидар је изабрао другу страну, ону на којој нема двоумљења, већ сушта истина у мислима, крвотуку, тијелу, духу. Ми за ту стазу знамо, али нам је још увек непозната. Некад се знало и говорило да постоје умирући богови, они су одлазили том непознатом стазом и враћали се. Говорили нам о њој, али наше главе су толико тврде да та спознаја у њих јако тешко улази, ако би ушла прихватала би се са неповјерењем. Кажу да је тих богова све мање, умјесто да слушамо њих ми морамо да трпимо једноумља, болести, јавашлук, примитивизам, биједу, тугу ума, па чак и сам живот.

Мидар је животно ослобођен, доносилац је и дјелилац, да ли је то ново свитање или само свјетлост која није оставила свој траг па се понавља. Не знам! Живот кад је прихвати и кад му обоји саткану судбину у провјерено искуство, тад се отворе врата вијечности иза којих је огромна пирамида чији врх свјетли у облаку знања. Маг(л)ичасто сипи над свима нама и урања у поре наше свијести.

За Мидара се не зна да ли је био или јесте. Свевремен и безвремен је. Путоказ за вијечност.

Мидар вам је пред очима, загрлите га и пољубите, не одузимајте му право да вас воли.

Аутор

ПРВИ ДЕО

ВИТЕЗ ТАЈНЕ  

СЕОБА

Мој шустумар каракучуксађет Ормазд Грузијски, има више од хиљаду година, дошао је иза грузијских планина са породицом и шеснаест пари волова са запрегом, товарима трговачке робе, свилом, чајевима, набуцима, плетеним штрањгама, кованим алатима, посуђем и кућанским прибором. Населио се у херцеговачком забрђу и трговао са приморјем. Кажу да је носио турбан и светио водицу четири пута годишње: почетком прољећа, у прве дане љета, у дане светог Преображења и по Никољдану.  Знао је приче о краљу Соломону, његовом оцу Давиду и неком краљу који је био прије њих. Његови потомци се населише највише у Травунији и раширише трговину, поготово са Млецима на западу и Византијом на истоку. У вријеме претварања балканског простора у царство бијаху блиски са властелом. Прије него што смо постали православни Срби не знам шта смо били, или смо одувијек били ово што и јесмо. 

На Кордун смо се доселили у вријеме велике сеобе. Било нас је много у херцеговачком забрђу, толико много да смо се већ и разродили, али смо имали осјећај припадности племену. У одсуству добра и куга нас потјерала. Домаћини који су одолијевали пошасти тјерали су од куће незаражену дјецу, поготово синове, да одлазе без повратка, да спасе живу главу и да нађу живот у другим крајевима гдје нема те пошасти. Кренуло је старо и младо, заражени су остајали и умирали без реда. Прво смо се преселили у слив ријеке Врбас, али ни ту не би мира, нисмо се честито ни ородили кад нас је судбина упутила на Кордун. Неки су остали да жичкују са Новаком Жичком који је у то вријеме бранио част и углед љевчанских и посавских витезова. Нама је у крви била трговина. Кад смо дошли на Кордун, населили смо се прво на неким брдима у близини османлијске границе, послије се размиљесмо по цијелом дуњалуку, како су говорили наши старији. 

Јагорица је село са девет брда и свако брдо је имало свог старца, неку врсту старјешине, викара, мудраца, домаћина, газду. Могли смо их звати како се коме прохтије, али назив је морао бити узвишен. Заслужили су титулу због своје бесмртности, јер људи за њих говораше да су ту од памтивијека. Многи од њих својим именима и надимцима дадоше касније презимена родословним насљедницима. Мени је срце највише грувало у грудима кад би се причало о старцу Мегеди. Говорило се да је он био викар на двору краља Соломона, да је живио у времену највећег изобиља, да се није знало откуд је дошао на његов двор, исто као што се није знало кад је отишао. Као да је сјео у небеску кочију и само нестао на путањи своје вјечности. Сматрао се одговорним за многа опустошена имања и увијек је могао пружити новоселцима прилику да стасавају на неком од тих посједа. Тако се мојим прецима посрећило да им је додијелио напуштене грмове, прљуге, ледину обраслу ресаном и бујади са удолинама пуним камена плавца од којег се правио најбољи креч тог времена. Видјели су прилику у томе за развој још једног облика трговања, продају креча који ће сами производити. У то доба људи посегнуше за све већом изградњом кућа, поготово у околини града који се развијао на сливу четири ријеке. Креч је био неизоставан дио грађевинског материјала.

ДОЛАЗАК НА ПЛАНИНУ

Када сам се вратио на породични праг и требало ту да наставим живот, дани су пролазили у размишљању, сјећањима и премишљању о томе шта и како даље. Био би гријех према прецима окренути леђа свему. Нисам тада имао с ким да подијелим макар један дио дана. Ноћи су биле тешке. Никако да сване. Мислио сам да ће се баш у тим ноћима збити мој крај, па се нисам толико плашио, сматрајући да је у њима и нешто моје. Страх је градио кулу око мене, само ноћу, дању бих се одмарао. Чинило ми се дању да у мени расте снага којом ћу ту кулу рушити. 

Једне ноћи сам уснио да стојим пред Ормаздом, далеким претком мога бијелог орла. Показао ми је пут уз планину којим ћу да дођем до пећине, гдје ће ме сачекати вук, змија и орао. Дао ми је за водича једног гаравог пса и три гаврана од којих ниједан није могао летјети. Кад смо кренули и ушли у безнађе, спазио нас је орао, било нас је страх, кидисао је на нас, непрестано нам се огледао у очима. Кад смо се већ навикли на његову присутност, изненадио нас је пискави звук као да је просијецао ваздух око нас. Гавранови загракташе. Шумом се проломи цик који је могао да преполови планину. Гаров се сулудо отимао змијама и измицао преда мном. Скамењен, убрзах дисање и почех да плетем мјесечину док су змије сисале вјетар који је носио сву помаму из мочваре ка врху планине. Однесе и гарова и гавранове у сан неког другог снивача, а мене остави пред пећином. 

Ујутро сам гледао штап који је стајао наслоњен испред улаза у пећину, а на самом улазу дочекаше ме разапете Ормаздове очи. Чуо сам како из његовог срца одзвања наковањ, опомиње ме да не спавам у сну. Сан у сну! Тргох се. 

–  Треба бити будан у сну, али не будити док сањаш јер сви који заспе, роде се без реда и правила и постају промашена дјеца овог свијета. Тако Бог сања и тако је непослушнима одредио да буде – прострујаше ми Ормаздове ријечи кроз срце и заглавише се у неком процјепу свијести.

Планина је велика и има довољно траве и другог растиња да нас сакрије од погледа отписаних и изгубљених душа. Плашио сам се тог вука, може да ме повриједи и гледао откуд ће банути. Од превеликог страха осмијех ме орасположио кад сам угледао како ми прилази и умиљава се штене. Млад вук коме је још била потребна мајка. Клекнуо сам, а он ми је умиљато пришао и почео да се омотава око врата, загрлио сам га и прошаптао: 

–  Мој вук!

У пећини ме дочекала змија крај које је стајао управо свучен свлак са глатког тијела. Погледала ме је зачуђено као разголићена жена и у мах нестала из видног поља, оставивши дјелић коже чији ме је изглед опомињао на опрез. Свети Дух као да ми говори о ходу по затегнутом ужету којим се прелази са планине на небески чардак: 

–  Ако паднеш, не падаш доље већ горе и треба пазити да се не ухватиш за дрво живота, јер онда проклијаш, ничеш као неки коров док се кроз девет живота не претвориш у љековиту травуљку. 

Кажу да је стари Ормазд прешао то уже и да ужива у благодетима небеског царства. 

Када се заволи мирис ријечи и кад живиш као њихова вјечна плава свјетлост у којој све тајне почивају и откривају се само у моменту рађања, послије тога све је у сјећању. 

Бацих поглед поврх планине и спазих плаве облаке како путују и проносе љубав да је проспу у бесконачност.

ПЕЋИНА

Није моја пећина обична шпиља или земуница, већ природно склониште, створено по мјери Бога, а за човјека. Улаз је широк и висок. Затварао сам га пуне двије године откад сам се преселио живјети у пећину. Уградио сам силни камен довлачећи га из околине, да своје станиште заштитим од временских непогода и посјете непожељних гостију. Касније сам увидио да је све то било узалуд, јер се већ сила природе побринула за то. Животиње које живе на отвореном не користе пећине као станишта, а онима које су унутра, природа је намијенила да ту буду. До сада нисам имао проблема са животињама. Приликом јаких киша и олујног невремена неке од њих се склоне испред пећине и чим се салауковина смири, разиђу се свака на своју страну. 

Под у пећини је раван као да га је људска рука глачала, а таваница висока. Волим кад сунце продре унутра и ухвати дио таванице на којој се у том моменту почну преплитати честице прашине у ваздуху, свјетлости и мог погледа. У првом дијелу новог станишта оставио сам увучени простор, као склониште за намјернике, и засадио још биљака да би улаз изгледао што природнији. Кад се крочи у тај дио, осјећате као да сте ушли у уво пећине. Разлијегање звука толико је добро да посебну чаролију изазива обрушавање капљица влаге са таванице. Огњиште сам уредио испод дијела таванице на коме постоји природни отвор за струјање ваздуха, кроз који се у одређеном дијелу дана појави сунце и започне чаробну игру свјетлости. Даље и дубље залажење у пећину прави је изазов и сваки пут кад се упутим у истраживање тајанстава које крије, трудим се да ништа из спољног свијета не понесем унутра.  

Пећина је моје насљедство. Очевина, дједовина, нумер са биљегом који се не смије избрисати. Мој отац Анан био је, по причању других, одабран. По чему, то још нисам сазнао. Родио сам се кад је он већ био у седмој деценији живота. Мајке се не сјећам. Говорили су ми да је умрла на порођају, а отац о њој није желио никад да говори. Дједа нисам упознао, а баба Анина, стара као планина, подигла ме. Знам за ватру којом су племенили душе болесних и лијечили их од опаких болештина. О мајчиним родитељима ништа не знам, као да нису ни постојали. Наша кућа је била на крају Јагорице, баш тамо где пут оштро завија према шуми и планини, одакле се пружао мио поглед на село и околину. Очевина ми се простире на неколико хектара земље, углавном обрадиве.

Мој прадјед је захтијевао да га, кад умре, сахране под орахом поред куће, тако да нумер не може неко потоњи отуђити. Поред обрадиве земље имао је и пет хектара шуме којој припада и пећина. Све земљишне честице своде се у једну цјелину заједно са кућом, па насљедницима није омогућено, све док ту буде постојао дједов гроб, да било шта отуђе. Мој отац, поред тога што је живио с нама у домаћинству, доста времена проводио је у пећини, посебно у дане кад је било мање послова, кад би се окишало, а и зими кад сњегови завију цијелу околину. Имао је обичај и преноћити тамо. Мене је одвајао од пећине, на мудар начин. Ипак је подстицао знатижељу која је горјела, говорећи ми да ћу се наживјети у њој. 

Када сам имао седам година дао ме је у школу код старца Дида, који је припадао реду старих мудраца. Начувао сам се његових говеда и нарадио кућних послова, а у слободно вријеме ме учио писати, рачунати и цртати. Све приче и наук ми је преносио усмено; није имао посебну књигу за подучавање. Волио ме је. Водио ме мом Анану у вечерњим сатима пред дане који су њему требали за послове о којима није много причао другима. Дид је имао везу са космосом и црпио је неке спознаје из звијезда. Обећао ми је кад поодрастем да ће ме и томе научити. Док је причао, разлиставао му се осмијех на лицу, а говорио је с таквом лакоћом која је уливала неограничено повјерење у сваку његову ријеч. Питао сам га једном зашто је насмијан кад говори, а он ми је одговорио: 

–  Зато што ме је Бог научио да ми је све лако и да је живот лијеп и добар.

Касније сам схватио да је то заиста тако. Остао ми је Дидов наук који каже: Све чиме смо створили терет животу, сами себи смо натоварили, а све оно ружно и лоше што нам припадне, сами смо одабрали. Када се опредијелимо за добре мисли, ријечи и дијела, све бива љепше и боље. Човјек кад се не оствари онако како треба, мисли да постоји нека неоткривена тајна и сматра да треба својим духом трагати за њом и ако је нађе да ће начелом добра, тајном откривеног, надвладати све невоље у које западне. 

Дид је живио одвојено од својих укућана. Није водио потпуну бригу о домаћинству; само је дијелом учествовао у обављању домаћинских послова. Науковао је младе, тимарио благо, шио, припремао вуну и конопљу за прераду, спремао резерве хране, бринуо о времену, звјездарио, мјесечарио и сунчарио. У његову избу укућани су улазили само кад би имали какво питање или, не дај Боже, ако би осјећали какву бољку. Он је мало јео и често говорио: 

–  Храна је оно што се не види, а не оно што се види. Кад поједемо оно што видимо, у нама остане само оно што нисмо могли видјети, а све остало опет вратимо природи. Када би човјек умио да се храни само оним што је потребно његовом тијелу, уста му не би требала ни за шта друго осим за гласно споразумијевање.  

Поред мене, имао је још двојицу дјечака на науковању, али је настојао да не будемо често заједно, ваљда због тајне коју је плео између нас. Заједно смо били само кад нас је подучавао вјештинама. Волио је да у нама снажи такмичарски дух, да би нам кад одрастемо наше ја очврсло снагом мисли, доброте и мудрости.  

СУСРЕТ  

Добро се сјећам дана кад сам упознао Мидара. Било је кишовито и магловито; мало ко се могао затећи напољу. Орао се примирио на стијени: јављао ми се кратким кликтајима, само да би ми дао до знања да је горе и да је све у реду. Змија се завукла негдје у пећину и чекала да ми се јави обично пред мој одлазак на спавање, да ми пожели угодне снове. Вук је ловио маглу, а волио је кишу, као да је сапирао са себе посљедице сваке невоље која га је задесила у минулом дану. Када онако орошен сребрнастим капима кише замахне главом, рекао бих да свака бува излети с њега заједно са капљицама. Поглед му је обично био уперен у земљу када би кишило. Тако је примијетио Мидара у посљедњи час, кад му се сасвим приближио, а Мидар њега, такорећи, није ни видио. Вук се окренуо према мени, рачунајући да ме заштити, сва срећа па сам био близу, можда Мидара не бих никад ни упознао. Чуо сам да је нешто промрмљао, нисам га добро разумио, тек након неколико наших каснијих сусрета испричао ми је о својој способности говора унатраг, јер умјесто, Помаже Бог, назвао ми је, „ежемоп гобʺ.

Наравно да нисам разумио. 

–  Ко си сад ти кад израњаш из те магле и кишурине, шта те донесе у ово беспуће? – упитах га. 

Изгледао је сав збланут и преплашен, колико од вука толико и од мене. Гледао сам вучје понашање, чуо сам да цвили као кад ми жели рећи да нам не пријети никаква опасност. Дакле, пред нама се налази добар човјек, помислих. На глави је имао нешто слично кутији да га заштити од кише, испод чега су вирили чуперци рундаве косе, пркосећи киши као да нису ни покисли. Очице му засвијетлиле од неке врсте запрепаштења. Није очекивао овакав сусрет, посебно с вуком, а можда је и за мене, онако прекривеног опаклијом сашивеном од овнујских кожа, помислио да сам утвара. Био је глотно обучен и стајао је ту као оно магаре што је једног јутра у Тодорову изашло из магле, па кад су га људи спазили нису знали која је живуљка и одлуче да га одведу хоџи да им он одгонетне. Вијећао хоџа цијели сат док не смисли шта би то могло бити: 

–  Јест да има уши, и то подуге. Јест да је сив и хода на четири ноге, а реп му из гузице расте… Не може вам то, људи моји, ништа друго бити него зец од сто година – убиједи их хоџа из прве. 

Дошљак је ћутао. Осјећао сам да жели мало милости. Али не од мене и вука, већ од више силе. Зашто кроз мене очекује Бога? запитах се у себи. Позвах га да пође са мном. Вук је већ кренуо ка пећини. Оставих зрневље птицама у наткривене хранилице. Пунио сам их кад су били сњегови и за време киша. Пођосмо и нас двојица за вуком. 

–  Хајде што си бос, бос сам и ја, здраво је, није цича зима, али слабо си обучен за овакво вријеме – рекох му. – Скини ту кутију са главе и сједи овдје крај огњишта да се мало угријеш. Не гледај што је овако код мене; дошло је такво вријеме да је пећина спас. Е сад, што нас има мало који то видимо, томе ја нисам крив. Имаш ли ти своју пећину? 

–  Имам! – одговори дошљак. – Моја пећина је моје име. Зовем се Мидар. То ми је све што имам. Не могу да издвојим пећину од онога што се у њој налази. Чини ми се да ми је то више од било чијег богатства. Пространа је. Има је толико да је подијелим и са другима.

–  Е, нека, нека, волим срести богатог човјека – додах са срдачним осмијехом и надовезах изреку моје покојне бабе Анине: – Вавијек имао и вавијек давао.

Док смо се поигравали ријечима кроз кратка натпричавања, уочио сам да би Мидар имао толико прича да напуни моју пећину и ко зна колико још таквих пећина. Ријеч му је била одабрана, избрушена и глатко би се провлачила кроз грло, а чини ми се још лакше долазила до ува слушаоца и крчила пут све до душе. Ту би се заустављала и разгледала предјеле у којима се нашла са жељом и намером да се усели.

Наставиће се...

Фото: Стефан Лазаревић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: