ЧИЈА РУКА
Чија црна рука тера облак доле
и на младе груди плаву кишу слива
пред мојим погледом заклања сунце
пукотину сваку на земљи подрива.
Прођоше сви часи удављени чежњом
чујем ударају звона у даљини
и светло се гаси, гаси се и нада
моја душа чами у дубокој тмини.
Слути срце тренутке сопствене немоћи
удављене чежње у очима сјаје
лепоте залазе а пропаст их носи
светлост мога бића у горке бескраје.
Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.
ЈАБЛАН
За С. О.
Када сунце мине у смирају дана
бесана ноћ пространством стражари
низ гране Јаблана долази јесен
а бледи месец му на усни крвари
Звоне зона у бескрајној тмини
то луди ветрови кроз тело му реже
и трпи бол од позне јесени
док сребрна магла груди стеже
Запевају гране под звезданим трњем
и бескрајем где се тресла гора
све што је миловао, све што волео је
са црном стражом испратиће зора
МОДРА ЗОРА
разлила се модра зора на све стране
влати траве купају се у роси
с тешким уздахом дрво шуми тугу
пролама се јаук што га ветар носи
с трновитог жбуна прхну мала птица
задрхта ми срце кад на груди паде
полете ми душа, жеље што ме даве
и осташе само умрле ми наде.
дуго сам гледао у пусте даљине
и постадох само сив камен што ћути
јед чуван испод већ трулога пања
док ми уздах трне кô у ноћи смрти
опраштам се, одлазим блаженству бескраја
лагано сакупљам прње тог тренутка
опраштам с тугом што ми ломи гране
и душу сакривам у тишини кутка.
