О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ПРИЧА ОД СНОВА, ЛЕПОТЕ И БОЛА

Милица Јефтимијевић Лилић


ПРИЧА ОД СНОВА, ЛЕПОТЕ И БОЛА

(Радомир Стојановић - Душа дома- Панорама, Јединство Косовска Митровица, 2021)

 

 Мср Милица Јефтимијевић Лилић

 

Прича је, као сан и као вода. Никада је не можеш целу захватити а да не остане нека мрвица, за други сан и другу жеђ... Радомир Стојановић

 

Танани српски лирик Радомир Стојановић, пред читаоце излази у новом руху, са причама које очаравају приповедачким умећем, али и лиричношћу, раскошним језиком из света природе и детињства, мудрим животним опоменама онога ко живот види и са ове са  «оне»  стране. Већ самим насловом Душа дома, Стојановић  нас уводи у унутрашњи слој појава, у срж, у духовност саткану од лепоте осећања која прожимају његов наратив, али и ликове, просторе, природу а надасве човека.

Мајка је звезда тог чудесног сазвежђа сатканог од снова, визија које они креирају, од боја које само природа може да споји и бола који је прерано испунио душу дечака наратора због неправде учињене оцу, због његовог погубљења и свега оног што је последица тог кобног догађаја. Тајна која је обавила тај  очев нестанак окренула је дечака из прича ка оностраном, ка смрти и тражењу одговора на преозбиљна животна питања. А мајчина снага, њен унутарњи сјај којим је покривала немост о тој преболној теми, немаштину и неправде које је трпела, рађала је светлост у дечаковој души и њоме отварала лепоте које другима нису биле  видљиве. И постављала јасну границу између добра и зла, а то је темељ на којем почива већина ових прича што освајају душу онога ко их чита, делећи их на оне који је имају или немају. Отуда и отварање слуха за недокучиво, тајанствено и вечно.

 

Микро свет дома и макро свет космоса  се лепо допуњавају у овим причама што су целовито лепе, срезане ко мермер прецизном руком мајстора. Аутор извлачи појединачне људске судбине у судару са вихорима историје која је ломила обичног човека и подређивала га својим циљевима, као и са ћудима природе која је од такозваног малог човека захтевала велику снагу и моралну чврстину. А, живот као неми сведок свих тих збитија слагао се у приче које је  сензибилни дечак упијао, ноћне приче о приказама и вилама, неправде учињене  политичким неистомишљеницима, о мучењу слабих и убогих, ницању цркве у визијама појединаца. Посебно је упечатљиво персонифицирање патње и пркоса у косовско-метохијским пољима и гробљима у можда најслојевитијој причи у књизи Жена у црнини, али је исто тако снажно дочарана и моћ лепоте да узнемири (Купачице, Вишња)... Но, само је виртуоз језика какав је Стојановић, могао све то сместити у двадесeт кратких прича и по којој развијенијој.  

 Душа куће је књига великог етоса, изузетне духовности и препуна насушне лепоте која осваја душу, теши је и храбри јер све смо даље од душе, од онога што је смисао и обавеза човека да буде хуман и душеван:

Увек сам се чудио и радовао, кад муке, животне тегобе и изазови, не униште оно људско у човеку.

 У нади да још све људско у човеку није уништено, од срца препоручујемо ову књигу која дискретно задире у све слојеве  човековог битисања, лутања и опстајања.

 

 

На Свете враче, у Београду 2020.

 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"