(19. јул 2017. године,
на реци Морачи)
Бистра, хучиш скакутава
Камен обливаш, милујеш.
Разобличаваш.
Слажеш растопљене оштрине
Чврстих стена обалских
Певајући животом распливана.
Испод тебе, шарени се свет
Безбројних каменица бачених
Оштропатних – умекшаних
Тобом успаваних.
Крв не цури, тек крет
Вечитог ти тока отичућег
Сљубљена обалама, вијугава,
Скакућеш непрекидна.
Дал' лепота твоја вечно траје?
Или звездама огледана и у теби
Згасне, сваке ноћи бар једна?
Прожима ли се сећање
Плићацима несташним,
Зеленим твојим дубинама
Промрзлим?
Хоћу ли, гола кад у тебе упловим
Уздрхтала, истину наћи
Угашених звезда трепетавих
Некад тобом огледаних?
