РОЈ
Годинама јурим за ројевима пчела
и од истих бежим.
Годинама,
најбољу матицу, за најбољи нектар
сабирам.
Годинама с пролећа кошнице затварам
не дам ројеве поленима.
Годинама,
жмурим пред нектарима, глувим пред зујевима
да мед потекне не дам.
Годинама јурим за ројевима пчела
и од истих бежим.
Бежим од жаоке бола.
ЗА МАЛОГ ПРИНЦА
Хтедох купити острво свиле и пене,
звезде скидати на леђима делфина.
У ружичасто валове обојити,
четкицом сликара, занесењака осликати живот.
Хтедох ослободити срце и тело,
нага ускочити у загрљаје мора.
Уснити са месецом крај узглавља,
стиховима романтичара обгрлити планету.
Хтедох заронити у тишину,
упловити у вале запаљеног неба.
Покорити олује,зауставити лаву,
отопити северне студени.
Ал’стаклени свет тешко је сачувати,
ружу под звоном од гладних биљоједа.
Прапорци ипак само небом звоне,
кад сувише одрастеш за малог принца.
ХОЋЕШ ЛИ?
Хоћеш ли ми звезду скинут’
и на јастук спустит тихо,
да ми збори о слободи
да ме у сну срећи води?
Хоћеш ли се свити овде
где ја ноћас санак ткам,
и пустити да облаке
око тебе ушушкам?
Хоћеш ли ми руку дати
и пред месец са мном стати,
и осмех ми један тргнут’
да са мојим месец прати?
Хоћеш ли у ноћи овој
своју руку мени дати,
да кроз снове прошетамо
да научиш сан сањати?
СТАКЛИЋИ ЛЕТА
Ту где се небо утапа у море
остаће осмех благ у освит задње зоре,
трагови стопала нестаће у песку
и не гледај на сат
певај још једну песму.
Ту где на столовима остају празне чаше
остаће стаклићи једног расутог лета.
Док зора над Ловћеном поносно свиће
а невеста Јадрана косу расплиће,
возови полазе.
Ал' пре него сунце, ко дукат око врата планине, бљесне
нек месец до задњег дашка ноћи свира.
Уз пратеће вокале у таласима и песку,
не, не гледај на сат
певај још једну песму.
НЕКТАР
Узмеш котарицу и скупљаш
све што најбоље знаш.
Ходаш дуго и тражиш
најбоље од себе даш!
Нахрани се, наслади
нарадуј се, надиши!
Шта је жаока бола, мала
спрам животног нектара!
