детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

НОЋ

 

Сутон је затварао капке неба. Ноћ се почела веселити свом несташлуку. Мидар је изгледао као да нестаје у прегршту ноћне тмине. Као сјенка, као сутон, као посљедња игра лептира, замишљен и узнемирен, утонуо је у мрклу стварност, у слутњу. Предосећај је чудна ствар, поготово кад човјека почне да прогања осећај кривице. Нагон да се негдје склони, од погледа у које почиње да сумња и мача судбине чији се шиштави замах осјети у ваздуху. У очима му искри тајна коју не може никоме да открије. Тама притисла срце, не да му да се шири до истине. Загледан дубоко у магију ноћи, покушава мрак преточити у сигурност, у ишчекивање самилости. Догоди се да човеку понестане самопоуздања и створи се неизвјесност у којој тијело и дух не корачају истом стазом. Мисао пронађе свјетионик и дослух са анђелима, али неутјешном покровитељу помрачене свијести не преостане ништа друго него да изабере кривотворени правац жеља и стигне до циља као узрок а не посљедица страдања.

Мрак који је уливао сигурност истовремено је стварао нелагодност, осјећај некаквих нестварних додира. Аветињска усамљеност духа почела је да ослушкује мрачну празнину. Осјећао је да је корак до спознаје. Омотавало се нешто дивље у мраку, а толико блиско, као плес, као пољубац, корак до љубави. У овој ноћи се ломи прошлост, бесконачна прошлост која ће вјечно остати онаквом каквом је чини Мидарова тајна, и мрак кроз који је просуо своју мисао. Мисли дочаравају визију о слободи и правди, сусрете и нове представе о спознајама заумног, које чуче у човјеку обманутом илузорном слободом. Мрак је Мидарова неизљечива мука, а једино прибјежиште слободе које му дозвољава да се поиграва са страхом, да му се подсмијава и да му се у том мраку зачну нова сањарења међу предјелима стварности и маште. Мутна спознаја да бјежи од загушљиве бесконачности, стеже га у грлу, као угрушак крви у крвотоку. Ноћ притисла, из пустаре мрака извиру слике бесконачне прошлости. Прошлости која на себи носи видљиве печате судбина, прошлости која је испечатирана илузијама, лажним обећањима, гордостима, узвишењима изнад узвишених, прошлошћу неувјерљивог духа. Мидарова просута мисао нашла се на вјетрометини:

„Знам да сам кренуо некуд гдје нећу стићи, али знам да сам на путу тамо гдје не желим стићи. Од та два правца, трећи нити видим нити осјећам. Да ли га заслужујем?”  

Загледаног у мрачно небо, прену га мисао о недокучивости. На трен као да сва унутрашњост тијела клизну у амбис. Затресе раменима, накашља се и поново осјети тврдо тло под ногама. Врати му се ведра мисао о сусрету са драгим пријатељима и пријатним разговорима с њима. Тек покоја звијезда извирује иза невидљивих облака, увијених у завјесу мрака. Мидарове мисли и даље расуте по беспућима, као да чекају на спасиоца заглављеног у процјепу ноћи. Свјетлост је највећи непријатељ мрака и највећа покретачка снага свега што се креће. Колико је мало свјетлости потребно да енергија потекне кроз камен, кроз дрво, кроз човјека. Може ли да га окује, да га завије у чахуру да га држи у пољу своје силне снаге док сабласно не исцури у бескрајну вјечност? Мисли се ломе и пренапрежу, а стварност залуђује чекање. 

Мидар никад раније није био на овом мјесту. Тама у коју је уронио бивала му је све блискија, осјећао се њеним власништвом. Све је одједном постало чудесно. Мрак се заковао за Мидарову стварност. Осјећао је да ће у овој ноћи пољубити руку судбине. Није престрашен; страх је тамо са друге стране, али пита се, шта је то што би требало да препозна или осјети у овој тами, да ли да зажмури и створи чаробну таму у којој би угледао трачке свјетлости као плетиво судбине? 

Радознала мисао навела га је да затвори очи. Пред његову замишљеност, из небеског мрака извирао је ореол жуто-плавкасте свјетлости и кретао се према Мидаровим зјеницама претварајући се у мању свјетлосну куглу. Отворио је очи, а она свјетлосна лопта као да му је клизнула на тјеме ума. У небеском беспућу посматрао је свјетлуцави сјај неке звијезде намигуше и помишљао да се њена свјетлост претаче у његов замишљени поглед. Више од тога, Мидара је интересовала његова тама. Опет је зажмурио, а она иста свјетлосна лопта појавила се у његовом нестварном погледу, али овог пута претварајући се у ватрени ореол одлазећи од њега у закривљеној путањи некуд у бесконачност времена и простора. У нестварном погледу угледао је мноштво ликова; смјењивали су се као сликовни прикази на затамњеном монитору. И оно што би могао да чује извирало је у свијетло-тамним нијансама, али са више таме, а свјетлости тек толико колико је потребно да би та игра могла трајати. Надолазе му ликови познати и непознати, живих и оних који нису више међу њима, рекао бих као сви они за које је на било који начин везана његова судбина. Сви му ликови изгледају као у делиријуму, али нико га од њих не додирује. Ако би отворио очи, чини му се да би дошао у стање безвољности. Прену га мисао на ликове које жели да види, али у том моменту нестадоше.

Када је отворио очи, онај мрак око њега учинио му се још тамнијим. Примјетно збуњен, Мидар се окренуо, закорачио још дубље у мрак и напипао стуб пред пећином. Наслонио се на њега и препустио игри свјетла и таме пред затвореним очима, вјерујући само у тајну скривену негдје у дну његове душе.

 

 

МИДАРОВО ДЈЕТИЊСТВО

 

 

Мидар је био причљиво дијете. Његова мајка била је из витешке породице. Његови ујаци су се поносили давним прецима, витезовима из реда Змаја. Они су проповиједали и заговарали владавину ријечи. Причало се да се њихово племе доселило на Кордун у вријеме Кулина бана и да су се помијешали са Бабонићима који су власт имали над неколико градова на Кордуну. Подсјећали су на народе који су долазили са Далеког истока. Умотани у платно од главе до пете, наоружани кратким мачевима, имали су разне украсе покачене по одјећи. Платно земљаних боја често је подсјећало на боју мјесечине у најврелијим љетним мјесецима. Ходали су боси, а ту везу са земљом истицали као посебан дар који им омогућава да дођу до тајновитих спознаја. Ријеч им је била закон. Супротно њој, имали су тишину, неку врсту мира који је опуштао. Када би упадали у осаму, чега су били свјесни, било је то дубоко мисаоно понирање до средишта спознања из којег су се рађале нове ријечи. Ријеч је за њих представљала дјело. Све материјално и видљиво отјеловљавало се у ријеч. Све духовно и невидљиво била је тишина. Све што је прећутно, била је тајна.

Они који су знали одгонетати тајну били су витезови највишег реда. Нису се много мијешали са народом, а није их много ни било. У једном племену знао је да буде по један такав витез јер за двојицу није било мјеста. Било је племена која нису имала витеза. Они би, кад би им понестало ријечи, долазили у друга племена да разговарају са Витезом Тајне и на тај начин се снабдијевали ријечима које им нису могле надоћи у њуњорењу са природом. Витез Тајне није се могао одгојити и научити том чину; такав се морао родити. 

Мидарова мајка је чувала тај насљедни карактер својих предака и знала је често наглас размишљати кад би Мидара прекидала у његовим дјетињастим чаврљањима и пренијети му поруку да је он Витез Тајне. Смијала би се тада његовој реакцији која би га учинила чудним и смијешним, а уједно се и плашила за његову судбину, јер временска кутија у коју је приспио није обећавала хоризонте свјетлости. Мидаров отац био је луд. Тако се говорило за оне људе који су замишљали да могу све и свашта. Та његова лудост га је и довела до породице која је себе сматрала изданком лозе витезова реда Змаја. Његове лудорије граничиле су са лудостима Гилгамеша у једном дијелу његовог живота, о чему су се често испредале приче у кући Мидарове мајке. Мајка му се звала Нева. Била је девето дијете, поред шесторице браће и двије сестре. Најмлађа, а прва се удала, што је било мимо правила витешке породице, па је тако изгубила право на витешки ред, како она тако и њено потомство. Њен Балчак, тако се звао Мидаров отац, није много марио за то. У свом самопоуздању није му било равног. Мидар је у том испреплитању унутрашњег и вањског свијета око себе и у себи проналазио ријечи са којима је откривао тајну коју је знао да ћути. 

 

 

МИДАР И ЗМИЈА

 

 

Мидар ми је отворио душу. У први мах сам помислио да је наивно почео причати, како би му било лакше ако се некоме изјада. Често је постављао и питања док приповиједа, некада и самом себи. Неријетко сам покушавао покретима руку, рамена или изразима лица да дам одговор. Остао је код мене на конаку тог кишовитог дана и ноћи. Ујутро кад се пробудио, а ја сам већ био поранио, вратио сам се с врела са свјежом водом за пиће, киша је јењала и магла се вукла уз планину одлазећи сунцу на исповијест. Нисам могао видјети сунце већ неколико дана од оловних облака који су га прекривали. По јутру, које се осмјехивало ведрином, могло се очекивати да ће залазак сунца бити предиван, љековит за око и душу.

Орао ми се јавио. Видио сам га на великој висини, ухватио је ваздушну струју која га је спирално вукла у висине, што му је давало надахнуће и снагу за што успјешнији лов. Вук је остао испред пећине. 

Мидар је протекле ноћи нешто викао у сну. Нисам могао разазнати његове гласове, осјетио сам да се са нечим борио. Одлучио сам да му то испричам. Кад сам ушао у пећину сједио је крај огњишта, на оном истом пању на који је дан раније засјео. Поздравили смо се срдачно, као да смо већ стари пријатељи који се нису дуже видјели. Његов осмијех се могао приписати забринутости, а за свој сам знао да је пун знатижеље. Док сам претакао воду из вучије у канту за дневне потребе, слушао сам како прича о сновиђењу. Одједном мук, запањен, отворених нијемих уста и избечених очију, Мидар непомично сједи на пању и само што се не сруши на под. Препаде ме. Прискочих и примих га за испружену руку. Чим га додирнух, почео је да вришти: 

–  Змија, змија, змија! 

Једва га умирих и објасних да је то кућна змија, безопасна за свакога ко са добром намјером уђе у моју пећину. Пожелио је да оде тог трена. Није волио змије. Истресао је сву срџбу. Закључио сам да он не познаје свијет тих хладних гмизаваца чију блискост са људима само они сами познају и ријетко који човјек. Што би моја Анина рекла: „Само онај који је у свом пријашњем животу био змија!“ А није тако, сигуран сам да човјека и змију веже сасвим друга течна материја природе, она коју човјек у себи није пробудио. 

Мидар, сав обузет змијом, поче причати о гријеху. Сјетио се оца: 

–  Мом оцу гријех је био учитељ мудрости. Тог дана кад сам му рекао да то није ни добро ни довољно да би човјек био срећан и способан да чува тајну, већ да треба његовати мисао и ријеч и уочавати разлику између добра и зла и тиме крчити пут својој срећи и благостању. Потегао је најкрилатију ријеч из свог срца и покушао да ми одузме моје право. Мене Бог није даривао животом, већ сам ја искористио своје право да га живим и уживам у Његовој привилегији. Послушај ме – наставио је Мидар – знање је у сјећању и искуству. Тамо где живи радост, треба бити мјеста и за тугу. У нама су два принципа, или јесте или није, нема трећег. Ко тражи трећи, изгубљен је. За утјеху, између та два принципа имамо то невидљиво парче златне средине, али није ни оно свакоме намијењено. Добро превладава, добра се треба држати, треба га његовати и развијати у свакој прилици и на сваком мјесту.

–  И то је тачно! – оте ми се, па наставих – Увјерио сам сам себе небројено пута, увече кад се вратим у моју пећину, кад сједнем крај огњишта, скувам чај од камилице са медом и чини ми се окријепим душу, тада саберем све мрвице дана који је на измаку. Био ми је тежак, напоран, неизвјестан, недокосурив, али опет лаган, докучив у свему и занимљив. Много је више у сваком дану доброг него лошег. Мисао потјера човјека према добру, а кад крене… узде су пуштене и доброта не стаје, док се дах не заустави. Добро гони и оног ко лоше чини, јер он у самоубеђењу мисли да је добро то што чини. 

 

 

 

МИДАРОВА ЉУБАВ

 

 

Мидар је млад, али околности су учиниле да изгледа старији него што јест. Људи су га одбацили и увијек га кривили за нешто. Пријетили му и гледали га попријеко. Многи су бранили дјеци да излазе пред њега, а дјеца су поскакивала од радости кад виде да Мидар наилази кроз село. Он воли дјецу и воли све људе. Често поклони осмијех женама и жене осјете његову љубав. Једном сам био на чатрањи и чекао на ред да захватим воду и ту су се задесиле неке жене из села. Пуне своје вучије водом и спомињу Мидара. Би ми мило кад чух како кажу да је он сиромах добар и да би га требало извести на прави пут, јер није лијепо да човјек пун знања, доброте и мудрости као шипак коштица живи као пустињак, а да то никоме не смета. Требало би га неком мудром газди упутити;  вриједили би један другом. 

Ћутао сам јер сам знао шта мисле о мени. Ријетко би ми нешто рекле, али осјећао сам да ме поштују. И ја сам њих поштовао и желио да буду срећне и угледне домаћице, јер су носиоци материнства истинске матице под сваким кућним сљеменом. У крају су говорили: „Кад те Кордунашица заволи, можеш на њој дрва цијепати.“  Има ту истине, Кордунашица је трпељива, марна, предана ближњем као Богу. Њена доброта, храброст, повјерење и искреност наслањају се искључиво на истину; не вриједи јој лагати, она тај језик не разумије, а осјећа космички. Можда је баш тај предосјећај, или како оне то кажу стрепња, главна карактерна линија која је обликовала ту жену. Трпељивост јој је врлина изнад свега, али она трпељивост која је у њеној вољи, а не зулумћарска коју су доносили освајачи територије, поробљивачи људске слободе и истребљивачи невиних живота. 

Мидар је у женама видио мајке, сестре, кћери, дио божанства недјељив од Створитељеве промисли. Кад дође мени пред пећину и зналачки ми подастре причу о љубави, онда одједном ућути, не доврши мисао, а погледом пара небо као да испраћа Веду Луну у јаслице Божјег обданишта. Знао би се запутити пропланцима у вријеме бујања биља и тада се расприча са травама, цвијећем, Богом, женама, људима, дјецом. Човјек би рекао: ено Мидара, сије љубав и благосиља звијезде да је просипају по свима нама који ходимо по пландишту добра и зла! Лијепо је чути Мидара у тим разговорима;  као да бјежи од сјећања и све се више приближава витештву тајне. Једном приликом, загледан тако у небо и понесен мислима, поче причати: 

– Помјерају се звијезде, планете, читаве галактичке куће, галаксије, све се креће и у том кретању сусреће са разним облицима и силама. Неки дјелују једни на друге, неки се само мимоилазе, неки се уништавају и стварају нове облике и настављају путању у новом тијелу. Живот је то! Прожима космос, у чијем се кретању и ми налазимо. Кога ћемо срести на том путу и како ћемо дјеловати на некога или неко на нас, хоћемо ли се надопуњавати и повећати усјев у Божјем расаднику или ћемо само пролазити као нијеми посматрачи загледани једни у друге? Пустимо сили Бога да исплете мрежу у пољу наше свијести, да је заталаса и подигне до нивоа са којег ћемо моћи запљускивати друге добротом и радовати се новим, радоснијим рађањима. Знам да нисам довољно паметан, не заврших оне велике школе, угушило ме читање. Од свег знања остало ми је да умијем слушати: ушима, очима, језиком, срцем и мозгом, и то и кад сам будан и кад сањам, јер у сну видим и чујем што у бунилу живота не могу ни да замислим. 

Онда, клоне главом као да је он слушао а не причао, заћути и рекло би се, као да отрпи сам себе. Чини ми се да он тим својим затвореним очима гледа у неки други свијет, јер из овога се сасвим искључи. Питао сам се откуд њему спознаја, а није ишао старим мудрацима или учитељима на подучавање. Он као да у себи гледа велику отворену књигу из које чита, расуђује и дијели несебично мисли и ријечи. Ех, не види народ то богатство! Свако је загледан у своје свилене којештарије и не интересује га шта Мидар говори. Они га одбацују, а он их носи у срцу, ма шта они чинили.  

Фото: Стефан Лазаревић

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: