Туђина

Вино је слатко а хлеб је је горак,

животе мој, изгубих корак,

кораком овим стигох на крај света

животе мој туђина ми смета.

Туђина браћо ником није лака

иако нуди блага свакојака.

Весео живот сад ме растужио,

сву љубав моју са собом однео.

Враћај се кући кажем сам себи

овде те нема, живот те бије.

Враћај се кући кажем у себи

дéла живота као да није.

Враћам се кући тако ми Бога,

не могу сам без рода свога.

Доста је бола и само бола,

враћам се кући код свог милога.

Не могу више без љубави

и ‘камена’ свога.

Избор за мис

Гледајући ‘чоколадну’ лепотицу из Венецуеле

што иза две бртеле има груди ко крушке зреле,

на памет ми падоше неке мисли вреле.

Или она до ње љупка и мила из Бразила,

час помислих да јој коса мека свила.

Рељеф далеке Полипонезије

и жене косооке верзије Малезије

моје су блудне фантазије.

Да им сиђем у ‘степске низије’

и пробудим своје песничке визије

па да се нађем сред еротске поезије.

Зато луда идеја испред те-веа ми сине:

да осетим испод кимона милине,

чудних девојака Јапана и Кине,

само пуста жеља да ме мине,

скинути са црног појаса чини.

Може и седми дан али у поноћ

макар после звао хитну у помоћ.

Кад плавуши из уједињене Немачке

са плавим очима тиграсте мачке

телесну географију ‘виде’

па све ширине и облине што има приде,

окрену ми памет наопачке.

У ствари то ме моја изабраница ‘Јале,’

опалила шаком по потиљку ко од шале.

У јеее, како бију домаћице из Србије!

Нестадоше у трен моје фантазије

са другог програма наше телевизије.

Замути ми се слика и диоптрије,

па не видех добро представнице

Америке, Русије и Танзаније!

Игра Младости

Кад си нам срца цепала

првим , невиним љубавима

заплитала језик и сушила грла

код важних разговора и свечаних изјава

зашто не рече да је све пролазна игра?

Док си нас водила по трави и цвећу,

што не рече да ћеш променити срећу

и збогом рећи варљивом пролећу.

Док прескачеш откуцаје немирног срца

болно стежеш уморна тела,

неуредно шараш по коси и лицу

што не рече да ћеш изгорети своју свећу.

О младости пролазна, шта си још знала

док си нам снажно пунила једра

ка ружичастим своду неба водила,

као сирена из мора нехајно играла и певала

а ниси постојана била и искрено причала?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: