ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА
Ја сам стијена. Она иста стијена у мору гдје су рибари нашли икону Богородице и однијели у цркву. Икона нестала. Сутрадан су пронашли је поново рибари на истом мјесту. Ја сам стијена око које леже потопљени бродови, наслаган камен. Око мене још увијек доносе камен и слажу и нека слажу, нека ме јачају. Нека утврде постоље. Да будем још јача. Ја сам Атлас који на својим плећима носи Храм, Молитву, Љубав...
Створена и дозидана, ојачана, каменом и потопљеним бродовима. Слаган је кам по кам да будем јача, већа, издржљивија...
У мени су узидане сузе и молитве и јачају ме, снаже..држим Божју кућу нада мном.
Осолиле су ме многе сузе, ко и море, сузе туге и радоснице. Знам за многе горчине, молитве, радости. Знам ко приђе и из ког разлога, свака суза иде Богу и мени, свака молитва, јецај, срећа. Сваки је кам овде добро испран сузама ко зна колико пута. Сјеме захвалности дан данс цвјета. И нека цвјета то је најљепши дар Богу.
Овде се моле поморци за добро море, њихови ближњи да их сачува Господ на сваком кораку пута, овде се крсте,вјенчавају, захваљују...
Ја сам камени брод који спаја вјерне са Господом, мост. Овде се стапају срце човјека и олтар.
