детаљ слике: фото; Стефан Лазаревић

 Древна мудрост, чувар тајне

 

Мидар је у посљедње вријеме све отвореније приступао Ану и њиховим разговорима. Копкала га је савјест, уз сву његову пажњу и поштовање према другима. Плашио се да негдје не грјеши, не марећи за себе, већ увјек тежећи томе да другима удовољи.  

- Рођен сам у Јагорици, изусти Мидар и настави, али кад сам имао двије године мати ме одњела у велики град гдје сам завршио школу и једва дочекао да одем из те средине у којој се нисам никад примио. Моја мајка је радила. Снашла се у новој средини. Била је прихваћена и вољели су је, а ја сам се осјећао као да увјек бјежим. На Кордун се нисам могао вратити. Нити сам имао коме, нити гдје. Сматрао сам да је повратак у родни крај посљедње уточиште, кад баш више немаш куд. Таква ме судбина и задесила. Ево ме, ту сам. Људи ме не знају ко сам и чији сам, нагађају. Ћутим. Причам све што желе да чују, да их одобровољим, али они ме свеједно не воле. Ан ти си мудар и свезнајући човјек. Како ти гледаш на ове наше тврдокорне људе у селу како је са њима најлакше заметнути разговор?

Ан, као и сваки пут кад би био нешто приупитан, замисли се, мало набора чело, рекло би се као да му није на уму баш то што га Мидар пита, па почне да говори.

- Код нас, међу нашим људима, разговор никад није започињао ужурбано и неким жустрим тоном. Ако би се неко истицао у намјери да каже неку глупост сматрао се за непристојног и није се придавала пажња томе што би он рекао. Дјеци се није указивала прилика да кажу било шта на таквим посјелима. Дијете ако би прошло између двојице саговорника или нешто рекло сматрало се врло неодгојним. Било би укорено и памтио би се његов несташлук. Мудрији људи су већ по том поступку знали какав човјек у њему одраста.  Зна се гдје се прича, а зна се и гдје се ћути, рецимо, на светим мјестима, цркви, гробљу и масовним стратиштима која у овом сиромашном и напаћеном крају болом раздиру душе потомака.

Ту Ан застаде, као да му нешто под грлом затегну гласне жице, одгурну огроман камен туге, па настави.

- Један од старих обичаја је да се чува покојник, у својој кући на одру, посебно прво вече. Ту се окупе најближи рођаци, кумови, комшије и пријатељи. Ћутање се гледа као израз поштовања, држање до угледа и части покојника, његове фамилије и куће. Зна се моменат кад се има што рећи и зна се ко може рећи и коме. Ако  неко каже нешто непромишљено углавном се остали понашају као да нико ништа није рекао, а дотични би се угризао за језик, свијестан да је погрјешио, не вреди му се ни покајати, не бој се, тај преступ се не заборавља, дође на ред, кад тад! – Ан је чврсто стајао иза сваке своје ријечи не двоумећи се ни трена, сматрао је да контролом ума може заштити сваког саговорника од оштрице којом речи знају бити наоружане.

Мидар без превеликог искуства у међусобним односима са сељанима и обичајима у селу знао је примјећивати врлине, а посебно мане, јер су чешће биле исказиване.

- Примјетио сам да је тај однос према човјеку често понижавајући, увјек се гледа само оно што они сматрају да је најважније. Чини ми се да се више држи до својине и нумера, него до другог човјека, а до онога што човјек каже то је њима неважно – била су Мидарова запажања

- Кордунаши су одувјек поносни на своју имовину посједе, грмове, шуме, ливаде, пашњаке. Увјек се гледа да то буде онако како треба да буде. Знаш, никад нисмо крчили земљу која нам није била потребна. Крчили смо лијепши терен, са мање камена, а дијелове прљуга и бујадара смо остављали какви јесу и добро би дошло, јер су увијек у прикрајку обрадивих њива. Ту се баци и запали све што се искупи у њиви од корова, пањева и остале драче. Људи знају посадити орас, трешњу, мурву, па буде хлада кад се сједне да се одмори и презалогаји. Има доста такве земље, ничија, а наша, гмајина, тако је зовемо. Уз посједе који су нам додјељени још од Билземана*, те  гмајине  прате нас до дана данашњег, Нас је наша земља сачувала, јер ратови и зла који су прешли преко ње нису могли против те наше природе с којом смо срасли и најбоље познавали. Колико год изгледала дивља, за нас је питома, јер смо знали и умијели пронаћи и прескочити сваку стругу у најмрклијем дијелу ноћи. Пријећи брда и долове и на правом мјесту се затећи. Знаш Гору Петрову, е видиш, за вријеме оног Хитлеровог рата кад се у усташком обручу нашло неколико десетина хиљада народа, гладног и босог, озеблог и промрзлог, преплашеног и напаћеног, наша шума, природа, препознала је своју дјецу, заклонила их и спасила од усташког покоља. – опет Ан застаде, као да му је горчина скупила уста и гледа унаоколо, фали му травка да је загризе да срце умири. 

Мидар као да заустави дисање кад Ан са осјетном горчином заћути, тишина овлада простором за неки трен да би се Мидарово срце опет отворило у жељи да разговор не гасне.

 - Однос према домаћим животињама, рекао бих да је посебан, али неке ствари не могу да прихватим.  Са једне стране гледају их као да су чланови фамилије, а са друге буду жртвоване на свиреп и монструозан начин. Не волим како се односе према свињама, па то је покољ у прве зимске дане, још ме зову да им помажем и да све то гледам, а јагањцима недају ни да одрасту, заврше на ражњу, ован у својој највећој снази у јесен заврши у лонцу, овце јадне изморене и остарјеле исто тако прођу кад им дође вријеме, да не говорим о живади која краси свако двориште.

- Мидаре, то је у природи тако усклађено са потребама исхране домаћинства, док се на крупну стоку гледа сасвим другачије, крава, во, коњ, па чак и телад скоро никад нису жртвовани на исти начин. Ја то не замјерам, наш сељак се толико зближи са својим благом да разговара са њим, а на крају ако не заврши у његовом лонцу свјесно га прода па неко други задовољи своје потребе.  Кад се сјетим дјетињства док сам ишао код Дида на науковање, могу рећи, да је у то доба било више разумјевања према домаћим животињама, док за дивљач није било мислости. Људи су несвјесно ипак проницали у тајну живота. Мјесто које нам је скројено под небеском капом стварало је скоро исте услове за све, људе, животиње, биљни свијет и ствари. Одисало је трајном љубави. Човјек је у складу са природом борио се за своја права. Тежио је да буде у вези са земљом, волио је да хода босоног, да упија сунце у свакој прилици, купао се у ријекама, скупљао је енергију која је продирала из свемира и допирала до његовог тијела. Знао је да поштује стабло, осјећао је да кроз њега струји добробит која је и за њега добра, знао је да цијени и поштује сваку воћку која је давала плодове и сваки грм са којег је могао да убере плод и употреби у исхрани или за неки природни лијек. Човјек тог времена и таквог приступа животу размишљао је дубље и осјећао снажније, због тога су сви процеси везани за тајну живота протицали спорије јер су се темељили на истинским вредностима, док се данас тај процес знатно убрзао али смо се због тога још више удаљили од тајне, а истинске вредности замјенили лажним. – превише увјерљив Ан није хтио ни да чује да за оно што поуздано зна, постоји нека друга истина.

- Значи, знање се најчешће прикупљало усменим предањима, а шта ако би неко отишао у велике школе у далеке земље и градове? Да ли се тај враћао или је отишао заувјек, однио себе и своје стечено знање под неки други дио неба.

- Јесте, млади су учили од старих и како су мудри знали рећи; отвори се нешто у човјеку и пристигне оно што нам је до тад било непознато. У томе су посебно предњачили древни безвремени и бесмртни старци мудраци који су увјек имали пуну кошницу знања и са милошћу је увјек дјелили са свима који су жељели да га прихвате и усвоје.

- Је л’ истина да се говорило да је природа једна велика књига коју треба знати читати, сав биљни и животињски свијет је имао тога толико да нам каже, поручи и научи нас ако му се предамо отворена срца. Олује, невремена, непогоде никад нису називане погрдним именима нити су псоване погрдним ријечима, јер то би био страх од још већег, личног, страдања.

- То су ствари које човјек не може да промјени, њихова појава и утјецај су неминовни, а спас од њих се гледао у заклону, а штета која би била нанешена гледало се кроз то какав си човјек, ако би читаво село страдало, онда је читаво село и грешило. Тајна је од нас тражила уз преживљавање и одржавање врсте и прилагођавање са цијелином, а не да будемо у сукобу са њом.

- Кад се човјек одмакне од природе његово срце отврдне. Кордунаши су настојали да потомство држе што више у спрези са природом.

- Оног момента кад се млад човјек покаже као добар домаћин, знало се да је довољно мудар да може водити домаћинство. На њега се полагало, како кућа тако и село. Стари мудраци би га храбрили и соколили, а то би се видјело на таквом младом човјеку да му све иде од руке, хтио он или нехтио успјех му је био загарантован. Преузимао би, у том случају, велику одговорност на себе, јер покољења која су долазила посље њега уживали су његов кредит, ако је свим срцем улагао у главну жилу опстанка онда његова покољења и данас живе у благостању ма гдје да су. Оног момента кад се измакну од утјецаја природе и та поколења почињу да вену. Говорио је стари мудрац Мегеда. 

Идлопоклонство којим је Ан доживљавао све своје старце мудраце, било би наглашено у скоро сваком његовом казивању. Мидару се чинило да Ан и своје неке вредне изреке приписује мудрацима и ако је увјерен да су заиста његове. 

- Е мој добри Мидаре да ти још и ово кажем; гајећи древну мудрост, усмено је преносећи са кољена на кољено за Кордунаше је остала завезана истина, поштење и великодушност без обзира на све страхоте, страдања и нестајања са вјековних простора они су успјели да одоле свим тим вихорима и дан данас проносе зрно, сјеме те древне мудрости и покушавају да га унесу у модерну културу да би се истински стремило откровењу тајне живота.

Гасну свици у потамњелој ноћи, стишава се разговор Мидара и Ана. Кордун спава и почиње да сања. Пале се звијезде мудрих звијездочака и одводе их међ свијетове које посјећују у сновима.

 

 

Мидар је имао игле за плетиво најтананијих осјећања. Његови мисаони трептаји дотицали су зидове живота и умио је, заједно са свјетлошћу, да плете магију доброте међу људима. Као одрођен од свијета, подсјећао ме на паука који савршено мирно плете своју мрежу. Не за плијен, већ да њоме покуша спријечити напредовање зла које навире из човјековог ума. 

Његове мисли су његово сјемење, расипа их као сељак у пољу кад сије жито с надом и вјером да што боље роди. Сви би се требали претворити у уши кад Мидар проповиједа. 

 

 

АМКА  

 

 

–  Дошао сам код тебе данас. Чини ми се да сам се сав претворио у једно велико уво, које жели само да слуша. Одмах ми је твој глас прострујио кроз главу. 

Зачух Мидаров глас на улазу у пећину.

Прихватио сам га, иако сам тог дана био сав нешто мушичав. Имао сам доста неких послова, али нисам могао некако сагледати шта прво да урадим. На крају сам одустао од свега. Дошао је Мидар. Ко зна зашто је то добро, помислих. 

–  Нешто нисам добар, нерасположен сам и осјећам да нисам баш за сусрете. Бојим се да ти се неће допасти моје друштво, добри мој Мидаре, не бих волио да мислиш да те твој Ан презире. Ми смо своји по много чему, што би мој покојни ћаћа рекао. Наше су бабе на истом сунцу гузицу гријале – рекох и наставих: 

–  Испричаћу ти једну давну причу из мог дјетињства. Готово да је нисам ником ни причао, јер мало ко би ме могао разумјети, али ето ти ћеш знати о чему ти говорим, а потрошићемо и вријеме које нам Бог остави за данашњи дан. Тога дана исто сам био нешто овакав. Дид ме оставио са кравама да припазим и своје и његове, а он ће се вратити предвече. Можда. Зависило је од послова. Било је прољеће, прољепшало се вријеме, па је он хтио што више да уради. Не знам ни дан данас што се догодило, али краве сам све погубио; нисам више чуо звона и куд год бих се окренуо није их било. Одлучих да их потражим на мјестима гдје су обичавале искупити се кад би отишле за бољом испашом. Нерасположен за сусрете и разговоре, опредијелио сам се за споредан пут, којим готово да више није нико ни ишао. Ако би неко и наишао, као да је њему стало да ми каже гдје су моје краве, баш да их је и видио, јер село је имало већу вајду ако је штета већа. 

Дуга узбрдица простирала се рубом шуме, а стаза која се пружала том дужином кривудала је и шумом и пропланком. Сунце је већ зашло иза врхова Мрке шуме, али хоризонт је још свијетлио. Вјеровао сам, кад дођем на врх брда, наћи ћу краве и још мало уживати у рађању звијезда и извирању мјесеца са друге стране брда. Умјесто заласка сунца – угледаћу Венеру. Мудра планета, сматрао сам, има неку посебну чар. Дид ми је говорио из свог космичког знања да се сва остала небеска тијела окрећу око своје осе, од запада према истоку, док она тјера своје, окреће се супротно. Заволио сам је због те њене посебности. Противи се космичким законима који су примјенљиви на остале планете. Наш народ је назива звијезда Даница. Послије Сунца и Мјесеца, најсјајнија је на небу. Увијек ме заокупљала њена бљештавост. Чудио сам се кад сам сазнао да дан на Венери траје, отприлике, колико код нас пола године. Још чудније је да на њој нема годишњих доба. Величине је Земље, али због спорије вртње, дневна површина јој је десетак пута топлија од Земљине. 

Знао бих дуго остајати загледан у вечерње небо, пренатрпано звијездама и ишарано њиховим свјетлуцањем. Кроз цијело дјетињство знатижељу ми је голицала слика те сјајне звијезде на западу, која се укаже одмах по заласку сунца. Касније би нестајала. Причао сам о њој, смијали су се они који су ме слушали, као да је никад нико од њих није видио. Често сам се будио у цик зоре. Сваки пут поглед ми је хрлио ка небеском своду и заустављао на мјесту очекиваног сунчевог израњања. И тада бих сретао ту свијетлу звијезду прије изласка сунца, или неку сличну њој. Чуђење је потрајало колико и рано дјетињство, док сам сазнао и схватио, заиста, да се ради о истој звијезди. И даље у ове моје звијезде нико није вјеровао, и то ме љутило. Једном приликом, благе прољећне вечери, успио сам наговорити оца да ми се придружи у посматрању ведрог западног неба. Кад је угледао ону враголасту звијезду која жмирка, рече: „Види је, као да нам шаље неке знакове.ʺ Како трепнемо, тако њен одсјај заискри у овлаженим крајичцима ока, па се звијезда ширила и сужавала, треперила, и тада сам био увјерен да нам се смије. 

Највише ми је о тој звијезди говорио Дид, од њега сам научио да се зове Даница и он ју је сматрао за – богињу сутона. Говорио је да су је неки стари народи узимали за заштитницу здравог сна, и да је због тога њено мјесто – запад, гдје се врата сна расклапају снагом мрклине ноћи. Даница се види навече, послије заласка сунца, и у зору, прије његовог изласка, по чему је добила име и – Зорица. Питао сам га да ли је у каквом сродству са Мјесецом, а он се благо насмијеши и каже – сестра му је. Веома сам држао до његовог знања, које се ослањало, касније сам схватио, на народно вјеровање и алхемију коју је он на чудан начин познавао. Мене је то и тада занимало, шира прича о звијезди Даници, просто, осјећао сам као да утиче на невидљиву силу која тече кроз нас. Помишљао сам на неког образованијег, учитеља или свемирњака, на примјер, који има књигу исписану тајнама космоса. Рачунао сам да бих се и ја могао ишколовати и прикупити спознаје о небеским тијелима. Учићу, мислио сам. Моји су били племенити људи, на сваки начин поштени и радини, али ја се нисам могао задовољити скромним знањима, као да морам знати мало више. Вриједи стицати знање. Мене су одувијек занимале све тајне живота. 

Моја баба, Анина, иако неписмена, рано је постала и дуго остала моја инспирација. Касније сам је називао Заратустром; она јадна то име није могла никада изговорити. Сити бисмо се насмијали њеним покушајима. Њени преци су се преселили из Лике на Кордун; често је причала о њима и они су били њена инспирација. Отац и дјед јој, причала је, били су најснажнији људи. Грм боравице или смрче чупали су снагом мишица. Стеван, њен стриц, задавио је вука, о Боже ослободи, да се прекрстим! У коштацу, успио вуку угурати шаку у ждријело и ишчупати му гркљан. А Васо, њен отац, е то ти нисам причао, Мидару мој добри, дошао је пјешице, ни мање ни више него – из Русије. Побјегао од бољшевика за вријеме њихове револуције, да би се појавио на Кордуну након четири године. Нико од укућана га није препознао. У рат је одведен по оном у свијету чувеном – Гавриловом пуцњу, као војник Аустроугарске монархије, предао се православној браћи, али кад је видио да ће Русијом овладати црвена неман, побјегао је. 

Као да је збачен с неких туђих страна, дјед Васо је одударао од свих. И од себе самог. Појавио се без моћи говора – нијем. Проговорио је тек послије неколико мјесеци. Забрадатио, омршавио, као да је преполовљен онај некадашњи човјек. Дјеца су бјежала од њега. Ни жена му, моја прабаба, није била увјерена да се вратио њен човјек, и није с њим лијегала у кревет. 

Тек негдје пред јесен, придигао се и почео показивати знаке препознатљивог сопства. Опрезно се укључивао у послове и из тога су настајали његови нови гласови, да би напослијетку проговорио. Чинио је напор да се приближи кћерима, имао их је четири, које су толико година молиле Бога да им врати оца. Сад кад је био ту, нису могле у то да вјерују, али кроз игру су се почели све више приближавати једни другима. Ријечи су изговарале опрезно, лагано и развучено и биле стрпљиве док је понављао за њима. Колико је само клизнуло суза с њихових образа, што од смијеха што од помијешаних осјећања. Једно вече је преживјело заборав, лампа је догоријевала, кад је Васо уздахнуо, а ријеч неочекивано источила: – Амка. Помислили су да је рекао – Анка, па је најстарија кћерка, поскочила и унезвијерила се, рачунајући да се њој обраћа, јер су је укућани тако звали; ријетко ко је звао њеним првим именом, Анина. Потјерао је нејасан страх, као да је оцу нешто крива, кад покушава баш њој да се обрати. Сва чељад се претворила у уши питајући се што сад хоће.  Жена га упита: 

–  Шта то рече, Васане?

–  Амка, амка...! – болно замуца Васан.

–  Ајде, прекини већ једанпут! – опет ће жена, примакнувши му се.

Жена немирна, не зна како да поступи, врпољи се испред њега на троношцу исколачених очију чији се погледи расипају по човјеку и тами мучне ноћи. Придиже се са троношца, наднесе, загледа му у зјенице, пређе руком по сиједој опуштеној коси, па промуца и она: 

–  Васо, жив и здрав нам се вратио. Ми смо твоји, сви. Породица. Не бој се! Твоји смо сви.

Можеш нам рећи све, ама баш све, не бој се! 

˗ Амка, амка...

Остало је загонетно значење ријечи. Сви покушаји да се разјасни пропали су и сва чељад је с тим мислима отишла на починак.

–  Одох далеко са причом ˗ тргох се и рекох Мидару. – Готово заборавих гдје оно стадосмо кад ми се краве погубише.

–  Мислим да си кренуо уз брдо, горе негдје гдје је благо имало обичај да се искупи – подсјети ме он.

–  Еее, да, добро велиш, то ти морам пажљиво испричати. 

Како се у мене уклињавао замор, тако су и мисли постајале теже и заморније. На тренутак заборавих гдје сам. Шта је са очекиваним брдом. Морао сам бити на врху прије мрака. Врх је све даље, или с мојим мислима нешто не ваља. Да ли, уопште, идем добрим путем? Настављам козјом стазом, јер док је стазе, има и излаза. Путељак, ван мога очекивања, нагло убоде у шуму. У мрак. У шуму се увијек мрак ушуња прије него на пропланак. Ако наставим, побојах се, нећу докучити врх брда. Одједном, путељчић поче окруживати око неке јаметине и како савија опет урања у исту стазу. Обишао сам је, није ми нимало пријатна, дно јој је испунио дебели мрак. Да сам наишао само мало касније, у сумрак, сигурно бих завршио у њој. Преплаших се и од саме помисли на то. Јама је у мојој психи дубока рана. У јамама су од усташких руку, кама и маљева завршили многи наши сународници заједно са мојим дједом, очевим оцем. А ова јама то није могла бити. Присјећам се како је Анина причала да се она са сељанима увијек склањала у Мрку шуму пред свим напастима, јер усташе туда нису дивљале. Одатле је пуцао поглед по даљинама. Окренуо сам се и опчинили су ме опружени зраци клањајућег сунца. Обасјавали су чудесну долину, отварали пејзаж чија слика ме прати кроз цијели живот. У шуми сам, прижељкујем пропланак. Настављам козјом стазом. 

Одједном чујем шуштање нечијег хода. Нагло се приближава. Кад из жбуња, искочи пас! Миран, пријатељски, што је ријеткост у дивљини. Нисмо се уплашили, ни он ни ја. Не залаја, што је знак да му је власник у близини. Обрадовах се што нисам сам, иако је осама столовала у мени. Умиљава се добри пас, мота око ногу и истрчава напријед, да ме води стазом. Јављао сам му се, да успоставимо однос. Трчкарао је испред мене, повремено се освртао машући репом, као да ме је пожуривао. Послушно сам корачао за њим. Кад, Бог те твој, нестаде пса! Укипио сам се и задрхтао. Страх почех разбијати звиждућући. Гдје нестаде?

Вратиће се?! 

У међувремену ноћ насрће. Као да се природа пресвлачи у мрклу одјећу. Неспокојство ме сколило, нагло. Некако одједном. Ноћ у шуми, није ми се могло догодити ништа горе. Настављам. Опет помисао да сам забасао на погрешан пут. Идем све несигурнијим корацима. У Mркој шуми ноћу владају звијери.  Из свих праваца допиру дозивања утвара. Гласови брује из великих даљина, то ми је нада да нисам близу невоље. Носи ме осјећај да измичем испред њих. Пожурио сам. Уочљивост стазе је све неувјерљивија, све чешће се повијам да је пратим. Путељак необично нагло завија. Ужас! Опет сам доспио до оне загонетне јаме. Око мене је само невид, мртви мрак, као да сам сабијен у рог. Дјед је допјешачио из Русије, присјетих се и окуражих, ваљда ћу и ја некако из Мрке шуме. Само да не допаднем тим звијерима и њиховим раљама. Мора да је и дјед имао сличне мисли, и побиједио страх. Мора се напријед, мора! 

Точку судбине нико се није отео. 

С врха шуме нешто јекну и расу се у прасак, крш и лом. Нови извор страха, као да се сва стабла устремљују на мене, као да завршавам у лавини. Необична прегласна јека, опет прасак, одјек, прасак, приближава се, упадам у раље зла. Поглед хрли ка Господу, упире у небо, нешто се стварно обрушава, клизи да ме понесе. Престрашен сам, страх ме притиснуо и зачепио сва чула. Зауставих се и преточих у нејасан смртни стуб.

Ово је оно најављено судбинско трес?

Трес!!!  

Све се затресло, цијела шума и ноћ вриштали су. Зажмурио сам попут малог зеца кад се нађе у безизлазу и чека да га зграбе вучје чељусти. 

Учини ми се да сам опет чуо одјек и прасак и поново тупи ударац о земљу и као да сва та урлава, сва та тутњава нестаје, као што Венера нестаје кад је ноћ почне притискати према вратима сна. Клечао сам главе забијене у неко трње, препаднут и полуонесвијешћен, недовољно свјестан, несабран, да би у мени мрак разбистрио и ову изненадну шумску ломљаву коју не могу ни са чим да повежем. 

Након неколико тренутака разбирања схватио сам да сам жив. Страх као да је одлепршао, закачио се за онај помахнитали точак и одјурио на њему у неповрат, или се закачио о неку поломљену грану стабала која су страдала у том необјашњивом стрмоглаву, па ће се вратити кад ми опет узнемогне. 

Шта се збило? Не знам! Помутила се памет, или није, ни то не знам. Шта се збило те ноћи, зна ли за то још ико, да ли се овакво што догодило икад прије. Нема одговора. Нема. Затечен, у пузећем положају, угледах јаму поред себе. Тјешила ме је вјера да је Бог уз мене. Господ од мене прави свједока природних чуда, у душу ми урезује љубав, као што ми је избраздао линије најмилијег пејзажа у долинама мога срца. Сјетио сам се свих дједових мука, које су кроз бабине приче стигле до мене. Наједном, и на мојим уснама замуца ’амка, она његова неразговјетна ријеч.

Морам ти још ово испричати у вези с њим, мој добри Мидару, а ти запамти гдје сам стао. 

На путу из Русије, имао је двојицу сапутника, кума Тодора Видића и некога Проку. Проко је заглавио још прве године, негдје на пространствима Бјелорусије. Гладни, прегладњели, докопали су се младог кромпира, Проко није могао одољети гомољу, најео се и сутрадан заватрио, умро у тешким мукама и грозници. Превукли су га до мочваре, покрили трском, помолили се Богу за покојникову душу и наставили даље. Напатили су се на све начине. Надничили су кад год су били у прилици, зарађивали посне коре хљеба и коначишта. Чудни предјели, народи, углавном сиротиња, на тог мог прадједа оставили су неизбрисив траг. Заобилазили су градове у страху од бољшевика, који су силом одводили људе и подвргавали свом режиму.  Непослушне су строго кажњавали, безбожници. Мани се ђавоља крста, како је говорила баба, препричавајућу муке свог оца.

Кад су прољећа 1924. банули у Славонију, предосјећали су да су на своме. Са сусретаним људима по Славонији могли су се разумјети.  Наилазили су, углавном, на добре људе, који су их прихватали, нахрањивали и пружали им конак. А они су њима причали о пространствима кроз која су прошли, о чудима која се дешавају у Русији, о новонасталим хајдучијама. Славонци су их савјетовали да избјегавају шуме, јер и код њих има доста хајдука. Ако налете на Чаругиног Прпића Малог ништа их спасити неће. Двије седмице су пролазили кроз славонска села. Опорављали су се и осјећали мирис свог Кордуна. Ишли су опрезно путевима и пољима, избјегавали су отворене равнице, држали су се потока и путева куда је народ обично ишао. Понекад би их неки бећари повезли коњском запрегом добар дио пута; тад би били срећни и весели, рачунајући како и њих такав живот још чека. Циљ им је био доћи до великог града у којем су неког познавали, а тај ће им омогућити да дођу до својих породица, ако још икога игдје има, мислили су. Ноћи су знале да их преваре и одведу на странпутицу. У Славонији су неколико пута добили и ракије, која их је савладавала веома брзо. Враг нека зна каква је то била ракија, помишљали су да је курузовача, или од кокошијег измета, а од те ракије ужасно боли глава. Једне ноћи Васан је на шаку намамљивао успутног коња, зеленка. У једном трену коњ му приђе, поњуши шаку, али кад покуша да га ухвати, зеленко се разигра, да су из копита сијевале варнице. Домало, опет приђе на шаку, а очи као да освијетлише простор око њих. Коњ без улара и без оглавине, а таквог понашања, Васану поста сумњив. Нечастиви, вилин коњ, помисли и окани га се.

–  Куме, погледај зеленка. Мало је требало да га ухватим – рече куму Тодору.

Бијеше то у ноћи кад су пили ону ракију дрековачу. Кум, само Бог зна иза којег гутљаја, нађе се у чуду и упита: 

–  Којег зеленка? Овдје смо само нас двојица. Наставимо ли пити, и ја ћу имати неког свог зеленка. Ман’ се ћорава посла, куме, ’ватајмо се шуме, да је пређемо ове ноћи. Кад се ’ватимо велике ријеке, ето нас код куће.

Кренуше живље. Нека брда их одједном заведоше у ноћ пуну неизвјесности. Кад су се добрано ухватили ноћи, осјећали су да иду прилично брзо и добрим путем, али и да им се умор увлачи у тијело. У неко доба до њих је почео допирати мирис ватре, убрзо и гласови ношени вјетром. Мислили су да ноћ кези зубе, па су почели одмицати у супротном правцу од гласова и мириса нагорјелог дрвета. Надали су се Божијем провиђењу, пијетловима и скором раздањивању. 

Бог је добрим анђелима дао ноћ за одмор, док је ђаво себи узео ноћ да не спава. 

Тодорово је било да је предњак, дању и ноћу. Кад га сколи страх, грабио је испред и по десетак корака. Кад одједном из мрака груну прангија, некаква пушчетина, кум Тодор полетје у небо. Васану се учини да је кума за руку узео анђео и узнио пут небеса. Продера се: 

–  Замка, мајку им милу! 

Стругну у ноћ, у бескрај шипрага. Као онај синоћњи зеленко, растрчао се пун бијеса, изгнан испод амова властите снаге, па граби као суманут, сикће, шкрипи зубима и доконтава у себи: „Е кад сам довде догура’, догураћу и до куће!“ Хоће душа на нос да изађе, али Васан се не зауставља. Оте му се тло испод ногу. Паде у празно, у ништа. Све се смрачи и умири.

Провиђало му се и сунце помаљало. Васан се бори са разбуђивањем, не зна да ли је у мочвари или у дубоком сну, још се не сналази. Прошло је доста времена док се докопао бистрине ума и схватио да се налази у мочварском мекачу. Стропоштао се са неке литице, спасио га мекач. Кад је свануло све му поста јасније. Израњаван посвуда, изударан, избоден, изгребен, ошамућен, полусвјестан, забринуо се за своје стање. Али, прва помисао би му: гдје је кум? Да ли је жив? Да позове.

Зове. Али глас се не огласи, неће из њега. Замукао. Постао је нијем. Страшна мисао. 

Без кума изгледало је све црно. Ни дозивати није могао. Сам. Кренуо је. То му је једино преостало. Имао је још нешто снаге. На сваком кораку је осјећао Божију руку на себи, миловала га је и тјешила, само напријед, као да је говорила. Засигурно му је Господ додијелио анђела чувара. У њему, без кума, преломио се један живот и отпочео нови. Готово да му је било свеједно хоће ли се извући и хоће ли се докопати куће. Бауљао је, али није одустајао од пута.  

–  Знам, сјећам се тог јутра – причала ми је баба. 

Била је велика роса, изагнала она краве и овце у странчицу испод куће, мати је са Милком отишла у велику страну сијати грах, то се ваљало урадити за росе, ђедо и баба су штронцали око куће, намиривали крмке и поспремали око штале, а сестра Ката радукала по кући, око ужине, и надзирала болесну Смиљану, иначе Васанову миљеницу. Кад се она родила највише јој се радовао, јер је била најмлађа и очекивао је сина, а кад је видио да је цура, свеједно ју је волио и звао својим Миљаном. Биле су јој три године кад је отишао, а сад јој је већ тринаест. Јадна боловала је мјесецима, а нису знали од чега. 

Одједном је путем према кући бануо старац са дугачком сиједом брадом и косом, дужом него у било које жене у селу. Доста неугледан, бос, заврнутих хлача до кољена, носио је неку штапину уза се како би се одбранио од паса. Устреми се баш на њихову кућу. Шаров на ланцу се није дао умирити. Ђедо Пилип се продра са гањка: 

–  Помаже Бог, чоче! Којим добром?

Дошљак је личио на слугана, на пуку сиротињу, просјака, а хвала Богу, у њиховој кући увијек се нашло милостиње за такве.

–  ‘амка, ‘амка... – умјесто одговора мумлао је старац и сјео на клупу испред куће као да је баш њега чекала. Тог момента нико није марио за ту његову неразговјетну ријеч. 

Знам, Мидаре, да ти сада пловиш Васановим духовним морем и самјераваш његова осјећања са свим што је проживљавао, нарочито са тренутком кад је стао пред праг своје куће. Васану је требало толико мјесеци да се докопа гласа и доврши мисао, која је у тренутку страха занијемила. Затечен, покушао је опоменути кума, али грло је издало, умјесто извикиваних ријечи „Замка, замка!“ чуо се само полуглас „’амка, ’амка“. 

 

–  Никад ми ништа ниси увјерљивије испричао, Ану мој, људино моја. Виде се на теби печати судбине твојих предака. – тихо рече Мидар. 

–  Еее, а да се сад вратимо мом прогону. Шта оно бјеше посљедње. 

–  Бјеше амка код јаме која је чекала да те прогута – нашали се Мидар. 

–  Мани је к врагу, и мене је свашта у животу печатило. Здружени несрећа и невид вршљали су у мени. Отимам се безнадно. Слике кума и дједа лебде и додатно плаше. Чија ме судбина чека, кума Тодора или прадједа Васана? Онај точак мора да се откачио од кола Бога Перуна и сурвао поред мене. Јаметина, утабана стаза око ње, као омча око врата, увезала ме у неповрат. Мисао прадједова, и повик његов, извише се из мене: 

–  Замка, ’амка...

Помоћ!? Може ли је бити? Не знам. Питам се у себи, па мрморим, шапатом. Гробна тишина. Ни шумска звијер да се огласи. Замрла и звијезда Даница. Она је на путу, около, остаје нада, јавиће се са истока. Мисли несигурне и узалудне. Дијете сам. Да сам одрастао нашао бих неки спас, рјешење, увјерен сам. Покушавам мисли одраслих призвати у своје размишљање у мојој невољи. Како би поступили они пред замком? Бјежање? Не разумијем, како. Сјетих се, па да, бјежати. На ноге! Не могу устати, не могу. Страх ме пресјекао посред ногу. Не могу устати, бјежати, мислити... Гдје си, ту си. Сколила туга и залила сузама. Гуше јецаји. Несвјесно размазујем сузе по лицу, а оне пеку по огреботинама. Боли. Покушавам мрдати ногама, опружам их и подвлачим. Не иде. Пузим. Иде некако, вучем ноге за собом. Кренуо сам ка јаметини. Осјећам да ми се ђаво окачио о плећа, ка јами ћу на ивицу, па га преварити, збацити у провалију. Немоћ, безнађе и невид једина су поуздана стварност. Нема помоћи са земље ни из земље. Има ли са неба? Облаци извирују и јавља се слабашна свјетлост изнад њих. Само да засвијетли, зајутри. Дрхтим. Жмурим. Боже, оснажи моју памет, као одраслима. Обазриво отварам очи, поглед сеже до врхова стабала. И одозго сипи безнађе! 

Изненада примијетих ватрену лопту која долетје са прикрајка неба и поче да се обрушава и устремљује ка мени. Лежим непомичан, пренеражен и немоћан. Сад је готово, зауставила се мисао. Ватрена лопта је у трену заокружила јаму, готово да ме је дотицала. Продужи ка мјесту гдје ме је напустио онај нечастиви пас, врати се отуд, опаса још три пута јаму и бешумно нестаде у њеној дубини. 

Мисао се блокирала, не умијем мислити. Боже, покажи ми шта да учиним. Ни од туда помоћи. Злокобне мисли. На ум ми опет паде Анина, увијек ми је говорила да било куда кренем предвече морам имати уза се шибицу, бијелог лука или мали крст, за случај да наиђем на нечастивог или његове чини. Упалиш шибицу, или стиснеш у шаку чешњић лука, или подигнеш крстић у његовом правцу. У тим случајевима ђаво постаје немоћан, говорила је Анина. Ништа од  

тога не би при мени. У поласку нисам помишљао да би ми се овакво што могло догодити у Мркој шуми. 

Са неба се опет указа свјетлост, слична малопређашњој. Приближава се истом путањом као и њена претходница. Видим, а као да сањам. Брину ме ноге, у петој години сам клонуо с ногама, ево опет. Стварност као луди сан, немогућа прича, као да долијећу анђели са неба не обазирући се на мене и моју муку, нуди ми се некаква чаролија, а ја јој не знам ћуд, ако се ико у њој налази, види ли ме? Ево је још једна пламена лопта, понавља поступке претходница. Устрављује ме та свјетлост, гуши јецаје, рађа све црње мисли. Мрморим, уочавам свјетлосне прелете, најављује се још један, појављује и нестаје. Не разумијем. Мрак се врти у мени и ја у њему. Ова свјетлост је нека порука, посљедња, помислим и на томе ми остане мисао. Скрханог, сломљеног духом и тијелом, опет ме поче нешто јести изнутра. Црне мисли као да домамише сулуде ликове и мноштво гласова. Слуђују, брује у избезумљеној глави и ушима. Глава хоће да се распукне, губим се у вихору ноћи. Све се ломи и срозава. Заглувљен буком и брујањем, рукама штитим главу и преваљујем се у шипраг, у нади да ћу преживјети и дочекати провиђење. Предаје се ум, губим свијест, тонем, пропадам. Као да се у мени све урушило, и оно мало памети што ми је било у глави, излапило је.

Све се умртвило     Жив, а прекривен мртвачким покровом.

Тек сад бих могао рећи да почиње моја прича. Са мном се догодило нешто мимо мога знања и хтијења. Чучим увучен у крошњу дрвета изнад мјеста гдје сам до мало прије сав у бунилу тражио спасење. Гледам у себе испруженог на оној шумској стази која окружује јаму и води тамо куда сам наумио. Моје одјеће као да нема на мени, али нисам ни наг, на мени је мрежаст прекривач свијетлоплавичасте боје, кроз који се назиру контуре тијела, главе, руку и ногу. Изглед тијела није као код упокојеног, већ дјелује као да се припремило за нешто нејасно. Чучим на дрвету и посматрам, а сва она немилост која ми се издешавала, нестала је у илузији живота. Одвојен од сваке стварности, постојим само због самога себе.

Нека чудна свјетлост просу се наоколо, исто онако свијетлоплавичаста као и прекривач под којим лежим. Као да из свјетла изронише три прилике, створења у људском обличју, која су дошла, гле чуда, да се баве мојим тијелом. 

Безизражајно стоје изнад мог тијела, посматрају га. Не потраја дуго. Не чујем их да говоре а осјетим трећим увом да се споразумијевају. Разумијем их. Како? Не знам како, али разумијем. Допире ми њихова мисао до свијести. Један се наткрили нада мном и спусти длан дуге руке на моје груди, па рече овој двојици: 

–  Чудан случај Шта бих могао да му урадим?

–  Питај њега – узврати други показујући руком према мојој глави. 

–  Како да ти помогнемо? – упита онај први. 

–  Помозите ми да станем на ноге и да се извучем одавде – узвратио сам. 

Трећи ме дограби за подлактицу лијеве руке, а други притисну неком направом између подлактице и шаке, тачно тамо гдје ми је отац знао провјеравати рад срца кад бих му се жалио да ме нешто боли.

Служили су се мени посве непознатим направама, какве није имао ни доктор у сеоској амбуланти. Кроз свијетлоплавичасто провидно цријево потекло је нешто безлично, безбојно, не знам да ли је то излазило или улазило у моје тијело. Ништа ме не забоље. 

Себе и њих сам безосјећајно посматрао са дрвета, једино сам се чудио необичној свјетлости и њеном извору. Допирала је с неба, само је могла отуда, помислих и подигох поглед.  Огромни свјетлосни точак бљешти на своду, онај што се стрмоглављивао ту, поред мене, нестајао у одјецима који су се расипали. Тек сад схватих да је узлетио и поново се нашао на небу изнад мјеста мог страдања, али овај пут у неком другачијем окружењу. 

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: