Ново време нас је претворило у потрошаче, пискарала, олимпијске тркаче за наградама, бесловесне човечуљке спремне да савију главу када год треба, и што је најтрагичније – пред било ким! Ту нема поезије, чак и када се чини да је има.

Душица Мрђеновић

Душица Мрђеновић је рођена 1990. године у Сомбору. Њена поезија је заступљена у многим страним и домаћим књижевним часописима и зборницима поезије. До сада има објављене две самосталне збирке песама: САМО У НАМА (Граматик 2015) КРАЈ ЈЕДНОГ ДРАМСКОГ ЧИНА (Аноа 2020). Преводи поезију са руског језика, а њени ауторски стихови су превођени на: руски, македонски, немачки, енглески, италијански, албански и кинески језик.
Оснивач је и уредник портала за уметност и културу Нигдине.

фото: Приватна архива аутора

Душице, како ти доживљаваш поезију? Да ли сматраш да се песник који говори истину понекад нађе између заробљеника и неког ко има задатак да велича слободу?

Поезија је насушна потреба, за ствараоца поготово, али, она је и крст. Једино поезијом, по мом мишљењу, може најчистије и најближе да се приђе суштини. Песник који говори истину често је заробљеник те сопствене потребе, али, ја бих песника назвала радије страдалником него заробљеником. Правог песника, ако такви постоје. Заробљеник може да буде заробљен из разних разлога, и то су они квази песници, техничари, како их ја зовем, учењаци, они немају ни потребу за слободом и често мисле да је слобода усиљена различитост или прелазак сопствене или туђе границе. Песник страдалник страда искључиво из једног разлога - а то је слобода. Он због слободе страда и страдање је његов слободан избор. Нема потребу да велича слободу јер слободу живи, и она се огледа у његовом поетском бићу, и кроз стваралаштво се и приближава другима, онима који желе и има потенцијала да је виде, а немају сви.

Које друштвене теме обухватају песме из твоје друге збирке?

Нема специфичне тематске поделе. Збирка је мало и збрка као и мој поглед на свет. Укратко речено, песме из моје збирке односе се на моја запажања, вољна и невољна, и онда ту заиста има свега, од рефлексије до слика природе, ситних пропадања малог човека и неких мојих малецких болова.

Мислиш ли да се  истинска поезија ''не рађа '' као пре?  Шта очекивати после очекивања?

Иако је истина само једна, истинска поезија је за свакога другачија, али, оно у шта сам сигурна јесте да се поезија дефинитивно не рађа као пре, јер ни човек није онакав каквим је некада био или се трудио да буде. Ново време нас је претворило у потрошаче, пискарала, олимпијске тркаче за наградама, бесловесне човечуљке спремне да савију главу када год треба, и што је најтрагичније – пред било ким! Ту нема поезије, чак и када се чини да је има. А после очекивања често следи разочарење. Иако не би требало очекивати, то је човекова природа, ми волимо извесност, а у извесности се губе немири а из немира се рађа најбоља поезија, стога је одгвор на питање: НЕ РАЂА СЕ, И НЕ ОЧЕКУЈМО ДА ЋЕ СЕ РОДИТИ ДОК СЕ ОБРАТНО НЕ ПРОБУДИМО У НЕКО ПРЕД-СТАЊЕ.

Које младе песнике би препоручила као квалитетне и вредне пажње?

Све који достојанствено пишу из потребе да искажу своје мисли не либећи се да због тога и трпе. Овде квалитет није ни потребно помињати, јер свако ко пише из такве побуде, не би себи дозволио просек и мање од тога.

Реци нам који је циљ портала Нигдине и да ли планираш сарадњу са неким књежвним удружењима, клубовим и сл.?

Циљ портала Нигдине, јесте промовисање културе и уметности, управо кроз различите видове сарадње са слично оријентисаним организацијама, посвећеним алтернативној сцени. Већ у првој години нашег постојања, остварили смо успјешну сарадњу са уметничком заједницом Вавилонска Библиотека, са којом смо, као партнери, учествовали на манифестацији Диланови Дани у Торину и том приликом су три наша аутора преведена на италијански и кинески језик. Такође смо, са поменутом заједницом, позвани на Festival de Teatro 2021. Somos la Resistencia, Ел Салвадор, који се ове године одржава под слоганом "Ми смо Отпор" а у току је и велика колонија између четири земље: Србије, Албаније, Италије и Црне Горе, чији су организатори, поред Вавилонске Библиотеке која је домаћин колоније, Албаниа Поетека, Тирана и Dell'Associazione degli Scrittori e Artisti Albanesi, Италија. И ова колонија је пропраћена преводима на сва четири језика земаља учесница. Као што сам поменула, циљ нам је да се повезујемо кроз културне размене и један посве нови начин ауторског представљања, у односу на досадашње.

Фото: Књигатрон

И, за крај три песме Душице Мрђеновић

НЕМА ВИШЕ ПЕСНИКА

 

сећаш ли се

твоје лице је имало обрисе таме

а у очима је нестајало све

као пред кишу

при врашки вештом осмеху

у њима се изнова саздавала бит

рађао се лептир који је умео живети

дуже од једног дана

нема више песника – чујем како изговараш

док прозор отвараш пред летњу кишу

не очаравај се, ако тешко подносиш разочарења

и не очекуј(ем) ништа...

Шта очекивати од очекивања?

Нема више песника

који се заљубљују у мртву девојку

и који крај њеног одра

у хладној тишини

чују дечији плач

 

нема више песника

који су у стању

да од свега

створе лептира

зато клечећи исмевамо ларве

разбуђујемо лутке

јаловим прстима проширујемо круг

зачараних мисли

и као омађијани следимо те прсте

у њима тражимо дах

који ће нас претворити у лептира

па макар не умели живети

дуже од једног дана

 

 

БЕЗНАЂЕ

 

У вртлогу безнађа

рађа се изазов тишине.

Допиру из далеке тмине

површине језераца светлости.

У нашој злости оковани

дани су све тежи и дужи.

Кружи ведра мисао око мене

Дене се у мој крвоток.

Оток слатког немира је све већи:

лебдећи – сада сам изнад свих.

 

СУВО ЛИШЋЕ

(И. С.)

 

Живот боли.

Трње по којем ходиш боде,

иако не осећаш стопала.

 

Вежемо се за речи

јер су оне једино што нам преостаје.

Када нестане светла.

 

Живот боли.

Хваташ се за сламку

и увек мислиш да је најкраћа.

 

Хваташ се за хватач снова,

перо сове и перо орла,

за моћ и дах живота.

 

А живот боли,

док перверзно лажемо

да уживамо у томе.

Разговарала: Сузана Рудић,
Арткумкум

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: