|
|
| Наташа Лечић | |
| |
Тајна острва Свети Ђорђе Оног тренутка када сам испалио плотун, са острва мртвих, мој живот се занавијек промјенио.... ја Анте од тада сам живио јако дуго у измаглици, између два свијета- јаве и сна, живих и мртвих, болу... Бол ме преплавила, гушила, ширила се у мени, изнад мене, попут воде, мора... Будио ме је Катичин смијех и њен лик, ведар и весео, а хумка на острву гдје сам живио потсјећала ме да више не борави на овом свијету..
Оног тренутка кад сам скинуо француску униформу, несвјесно одлучио се за монашки живот. Моје срце куцало је само за Катицу и сусрет с њом ...једног дана, кад дође вријеме да се и ја представим Господу..,.
И небројено пута сам преживљавао тај пуцањ, сазнање да сам пресудио Катици... да је због мене нема... покушавао бар у сновима промјенит ток догађаја...Није ишло ни у сновима...Недостатак Катице болио је до лудила...Болио и боли у сваком случају је сад другачији. Подношљивији...
Прогонило ме је и онда у униформи и у монашкој ризи... Са тиме се борио Анте а и сад Фра-Фране. Пут од Анта до фра Франа био је дуг, трајао је годинама и ишао је преко перашког пустињака, од бола до молитве... Много времена је требало да бол сазре у молитву... да се нађем у њој...да ме прође измаглица, да прихватим. Себи да објасним. Још увијек ме заболи њен смијех. Још увијек цујем њен корак.Осјетим је..Знам да је иза мене...
Мушко не треба да плаче а ја сам много ноћи и дана пасао плачући. Не стидим их се. Излазиле су из мене.. Гушиле ме..Можда су ме и оне спасавале лудила... Можда сам због њих још у памет...
Све те године свеле су се на окајавање гријеха и молитву за упокојене..... Оног тренутка када сам себе доживио као мртваца обукао сам ризу... За то су требале године у којима је од Катичиног лика који ме је освојио преко Катице у бјелој одори у мртвачком сандуку до молитве за њену душу и опрост гријеха... У тим годинама добио сам ону луду храброст којом се ничег нисам бојао, када ми живот без њене љубави није престављао живот, већ лагано умирање...живио сам кроз молитву и пратио као и Катицу многе Пераштане до вјечне куће...
И ја сам умро оног дана истим плотуном...
Понекад док сам још био Анте питао сам се да ли је ово острво, острво мртвих, острво на коме никад није било весеља, анатемисано од папе некад давно због убиства, одредило моју судбину или ми је већ прије тога судбина била одређена... Да ли се комадић те анатеме и на мене одломио или... Питања на која нисам налазио одговор.... ни како ни зашто нису добијали одговор..А Катичин звонки смијех ме пратио као оштри нож који је парао моју душу. Со на моју рану..
Понекад ми се чинило да у Ватикану чујем како папа, обучен у бијелу одежду, љут изговара анатему за ово острво, острво на коме се никад није задржао смијех, на коме се никад није чуо плач новорођенчета, плач живота већ само тужни јецаји и нарицање над покојником. Сва радост је остала на сусједном вјештачком шкољу. А изгледали су као два ока у заливу. Оно око се радовало од настанка а ово плакало.
Оно прво сазнање, да сам остао без своје вјеренице, када сам је видио на одру, бољело је до лудила. Физичка бол, иако сам мушко, била је толико јака, да сам осјећао као да му неко одваја кости од меса, онако на живо..Годинама су ми та бол, и полулудо шетање по острву били вјерни пратиоци и док нисам отупио на њих уз помоћ молитве, и почео се везивати за онај други свијет. Питам се како нисам полудио а и Пераштани су се питали.
Од тренутка кад сам изгубио своју љубав, нисам више марио за свој живот.. Веслао сам безглаво, без размишљања, по највећој олуји, преко мора, док су таласи љуљали барку као орахову љуску и носили је ка обали, када се стари морски вукови нису жељели излагати олуји, док су се Пераштани молили за мој живот. Вазда је жаљење излазило из њиховог срца. Прихватили ме ко свог поготово кад су видјели моју бол...Годинама су свједоци... Заволио сам и ја њихову простодушност, једноставност... Молим се да Бог чува живе а мртвима да прости гријехе и да покој у царству своме....
Катице.. . идем са тобом..
Те ноћи није се упалило свијетло на острву мртрвих... Пераштани су забринути ујутро поранили да обиђу фра Франа...Он их је са неког бољег мјеста насмијан са Катицом заједно посматрао...
|