ЦРНА МАЧКА
Прво је у мраку угледала зелене очи. Иако збуњена и опчињена, није осећала никакав страх. Затим су се очи приближиле и из таме је изронила глава црне мачке. Ни жена ни мачка нису пустиле ни гласа, нису се кретале, само су нетремице гледале једна у другу. Након неколико тренутака жена је устала из кревета, док је мачка и даље непомично стајала и пратила сваки њен корак.
Кад се следеће јутро пробудила, мачка више није била у мраку, већ ближе њеном кревету, да би наредних дана без гласа и шума наставила да смањује удаљеност. Жена није нити терала, нити зазивала своју необичну гошћу, не знајући како да поступи. Једног јутра је затекла мачку тик поред лица, нимало изненађена, будући да се навикла на њену близину. Но, тескоба се увукла у њено срце, праћена осећајем да нешто није како треба.
Кад је сутрадан отворила очи, мачке није било у соби. Отишла је у купатило и снено погледала свој одраз, крикнувши од ужаса: из огледала су је посматрале мачје очи, а иза њеног лица се назирао познати животињски лик. Пробудила се дрхтећи целим телом и једва се сабрала, схвативши с олакшањем да је то био само сан, да је светлуцаве зелене очи још увек посматрају из мрака. Узнемирена је устала, узела метлу и отерала мачку из стана. Иако се прво бунила и фрктала, на крају се повукла и отишла.
Следећег јутра је опет била на истом месту. Жена је нетремице посматрала то тајанствено створење, не знајући шта да ради и како да прекине исцрпљујућу игру нерава. Одлучна да је уклони из свог живота једном за сва времена, стрпала је у џак и однела на језеро. Пошто није имала срца да је докрајчи својим рукама, препустила је лаганој и болној смрти у дубокој води.
Упркос томе, мачка је сутрадан чекала на старом месту, очигледно увређена и љута. Иако је фрктала, није побегла нити се борила чак ни кад се иста сцена поновила наредног јутра. Деветог дана жена је одахнула – коначно ће се ослободити!
Али мачка је и десетог дана била у њеном дому. Кад ју је угледала, почела је да плаче и виче све док је грло није заболело, али узалуд. Нико јој није притекао у помоћ, осећала се тако усамљена и беспомоћна пред том животињом која је само нетремице посматрала хипнотишућим зеленим очима, да је на крају изгубила стрпљење и очајно узвикнула:
- Шта хоћеш од мене!?!
- Нахрани ме.
Иако није била сигурна да ли је стварно чула те речи или су биле плод њене маште, није имала снаге да преиспитује свој здрав разум, већ је устала и у малу посудицу ставила млеко које је мачка попила и вратила се у таму. Њене очи су неко време светлуцале, затим нестале. Жена се није усуђивала да приђе како би проверила да ли је мачка заспала или отишла, већ је решила да верује да је најзад сама. Свако вече је остављала чинију која би је ујутро дочекала празна, и иако мачку никада више није видела, тек кад је једног јутра нашла непопијено млеко, осетила се истински слободна.
