ТЕТИ ИНИ
Зовите ми мог исповједника дон Винка Бућу- рекла је узнемирена монахиња, жени која јој је донијела храну. Которске племкиње и пучанке су вољеле и обилазиле своју зазидану дјевицу. Долазиле су јој са понудама више ради ријечи утјехе и молитве, савјета јер нико им друго није био на располагању током цијелог дана. А и оно што би рекле остајало би с њом, у зидинама испоснице. Жена је отрчала по дон Винка... Ускоро га је довела збуњеног.
- Дон Винко морам изаћи одавде – рекла је Озана - имам разлог. Дон је гледао кроз исти онај прозор кроз који је исповједао узнемирену дјевојку. – Господ ми се јавио. Морам на кратко изаћи из испоснице. Град је у опасности. Биће нападнут с мора. Видјела сам битку. Мора се народ молит. Сви.. И војници и жене и старци и дјеца. Господ ће тад бити уз нас, свој вјерни народ. Молим те одзидај ми врата. Ја ћу бити уз вас. Бићу док не прође опасност а онда се враћам у испосницу.
Жена у дугом мрком доминиканском хабиту, врелог августовског дана ишла је уским калама опомињући становнике Котора да се моле, и жене и старце и дјецу и мушкарце ратно способне док су с мора долазили покличи разуларених Барбаросиних морнара. Молила се с њима и уз њих. Клечала је на трговима поплочаним каменом са становницима. Молитва се такала танком.
- Нећу вас оставити. Не брините. Господ је с нама знам. А градске капије бранили су и жене и старци и дјеца, док је она била неустрашивa и на зидинама и у Градској кући, и по калама и вадила воду из бунара Карампане, повијала ране, склањала малу дјецу далеко од ратне линије, далеко и високо у Пестинград. Док се на град се обрушила сва сила стријела и камења, у серијама. Ни она, ни Которани нису осјећали ни жаропечину дана, ни свјежину ноћи, ни умор, ни премор. Постојало је само нешто што се зове одбрана вољеног града. Довољно је било чути вику тридесет хиљада гласова и погледати пучане којима се дизала коса на глави од самог помена Барбаросиног имена. Храбрила их је молитвом и примјером. Није стајала тих пет дана када је седамдесет галија било усидрено у заливу и злослутно гледало град.
Молила се свим својим бићем, гдје год је видјела да се страх у срца усељава. Застала би, узела за руке жене, дјецу, клекла и почела се молит. И они уз њу. То им је давало снагу и појачавало вјеру. На тренутке се чинило да лебди да не хода. Попут добре виле лебдјела је свугдје гдје је потребна.
Петог дана Барбаросине галије, без најаве, онако како су допловиле су се окренуле ка Веригама и одједриле.. Кад су изашле из видокруга Озана је сигурна у побједу Которана клекла и позвала захвални народ да се помоли Богу. Чинило јој се да и сунце љепше грије тог дана.
- Господе враћам ти себе - рекла је прекорачивши праг своје испоснице два метра високе, три широке и дугачке, при цркви Св. Павла. повукла се у нову молитву захвалности јер је знала да Бог не одбија помоћ ако народ није гријешан. Њено срце куцало је за овај камени град, за њене становнике и највише за Господа кога је вољела изнад свих. Боравећи у испосници говорила је да није сама, да је Бог с њом. Вратила јој се настављајући молитву и шивење одјеће за сиромашне.