О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТЕТИ ИНИ

Наташа Лечић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ТЕТИ  ИНИ


Зовите ми  мог исповједника дон Винка Бућу- рекла је узнемирена монахиња, жени која јој је донијела храну. Которске племкиње и пучанке су вољеле и  обилазиле своју зазидану дјевицу. Долазиле су јој са понудама више ради ријечи утјехе и молитве, савјета јер нико им друго није био на располагању током  цијелог дана. А и оно што би рекле остајало би с њом, у зидинама испоснице.    Жена је отрчала по  дон Винка... Ускоро га је довела  збуњеног.


- Дон Винко морам изаћи одавде – рекла је Озана - имам разлог. Дон је гледао кроз исти онај прозор кроз који је исповједао узнемирену дјевојку. – Господ ми се јавио. Морам на кратко изаћи из испоснице.  Град је у опасности. Биће нападнут с мора. Видјела сам битку. Мора се народ молит. Сви.. И  војници и жене и старци и дјеца. Господ ће тад  бити уз нас, свој вјерни народ. Молим те одзидај ми врата. Ја ћу бити уз вас. Бићу док не прође опасност а онда се враћам у испосницу.

Жена у дугом мрком доминиканском хабиту, врелог августовског дана ишла је уским калама опомињући становнике Котора да се моле, и жене и старце и дјецу и мушкарце ратно способне док су с мора долазили покличи разуларених Барбаросиних морнара. Молила се с њима и уз њих. Клечала је на трговима поплочаним каменом са становницима. Молитва се такала танком.


- Нећу вас оставити. Не брините. Господ је с нама знам. А градске капије бранили су и жене и старци и дјеца, док је она била неустрашивa и на зидинама и у Градској кући, и по калама и вадила воду из бунара Карампане, повијала ране, склањала малу дјецу далеко од ратне линије, далеко и високо у Пестинград. Док се на град се обрушила сва сила стријела и камења, у серијама. Ни она, ни Которани нису осјећали ни жаропечину дана, ни свјежину ноћи, ни умор, ни премор. Постојало је само нешто што се зове одбрана вољеног града. Довољно је било чути вику тридесет хиљада гласова и погледати  пучане којима се дизала коса на глави од самог помена Барбаросиног имена. Храбрила их је молитвом и примјером. Није стајала тих пет дана када је седамдесет галија било усидрено у заливу и злослутно гледало град.

Молила се свим својим бићем, гдје год је видјела да се страх у срца усељава. Застала би, узела за руке жене, дјецу, клекла и почела се молит. И они уз њу. То им је давало снагу и појачавало  вјеру. На тренутке се чинило да лебди да не хода. Попут добре виле лебдјела је свугдје гдје је потребна. 

Петог дана Барбаросине галије, без најаве, онако како су допловиле су се окренуле ка Веригама и одједриле.. Кад су изашле из видокруга Озана је сигурна у побједу Которана клекла и позвала захвални народ да се помоли Богу. Чинило јој се да и сунце љепше грије тог дана.


- Господе враћам ти себе - рекла је прекорачивши праг своје испоснице два метра високе, три широке и дугачке, при цркви Св. Павла. повукла се у нову молитву захвалности јер је знала да Бог не одбија помоћ ако народ није гријешан.  Њено срце куцало је за овај камени град, за њене становнике и највише за Господа кога је вољела изнад свих. Боравећи у испосници говорила је да није сама, да је Бог с њом. Вратила јој се настављајући молитву и  шивење одјеће за сиромашне.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"