МАЈЧИН РУБАЦ
Дјечак Андреј ноћима је сањао исти сан.
У сну је видио своју мајку, њезино лијепо лице, осјећао њезине њежне руке и мирис. Често је сањао како мајка бдије над његовим креветићем и дуго, дуго плаче. Сузе је, сјећа се, брисала бијелим рупцем.
Андреј није знао зашто мајка плаче. Био је сасвим мали и није познавао свијет одраслих. Мислио је: ако сакрије мајчин рубац, она више неће плакати. Мајци није рекао када га је узео и ставио под свој јастук.
Сјећа се и како је мајка знала бити одсутна по неколико дана. Када би се вратила, њежно би га и дуго грлила и љубила, и не би се данима одвајала од њега.
Једнога дана Андреј је видио оца, баку и дједа како, скривајући се од њега, плачу. Опет није знао зашто одрасли толико плачу. Тих дана је мајка негдје отишла. Мислио је: вратит ће се ускоро као толико пута до тада. Када је видио како је нема и не долази, питао је оца када ће се мајка вратити. Отац га је посјео у крило, њежно помиловао и дрхтавим гласом рекао како је његова мама отишла на далек пут и сада је међу добрим анђелима.
Андреј се сјетио мајчиних суза. Сигурно су оне криве што је његова мајка отишла анђелима. Пред спавање је увијек провјеравао је ли мајчин рубац испод јастука. Желио је бити сигуран да је увијек уз њега.
Године су пролазиле. Андреј је нарастао и пошао у вртић гдје се радо дружио и играо с другом дјецом. Тете су га вољеле и биле посебно брижне према њему. Волио је и он њих.
Онда је једнога дана у вртић дошла нова тета. Одмах је примијетио како сличи на његову драгу маму. Од тада је, с још већом радошћу, ишао у вртић. Отац, дјед и његова бака, који су се све вријеме бринули о њему, примијетили су како је Андреј наједном постао много сретније и веселије дијете. Новој тети у вртићу често је доносио мирисно цвијеће из свога врта, а она му је узвраћала пажњом и љубављу.
Дошло је вријеме када је Андреј пошао у школу. И даље је сањао своју мајку, али она више у његовим сновима није била тужна и уплакана. У сан му је долазила обасјана топлим сунчевим зрацима и с осмијехом на лицу. Осмијехом је свом дјечаку слала поруку како је вријеме туге и суза иза њега. Андреј је схватио мајчину поруку. Био је спокојан јер је знао како ће његов отац и мајка бити увијек уз њега, у мислима и молитвама.
Дошло је вријеме да и он, као друга дјеца, с осмијехом на лицу крене у живот. Од тога дана су јутра и свитања за Андреја била ведрија и веселија.
Своју мајку никада није заборавио, само је бол због губитка маме потиснуо дубоко у себи и није је дијелио ни с ким.
На спомен анђела, сјетио би се свога доброг анђела, своје мајке и њезина бијелог рупца
