март  1663

У пламену

ШАРЕНА  ЈЕЗЕРА

    - Све вријеме, уз пут се питам, да ли постоји нека могућност да душманину освајачу задамо јачи ударац, да учинимо било шта још осим пуког извиђања, када смо већ ту. Очигледно да то и они траже од нас, када су већ ту. Траже да их почастимо мушки, прижељкују мало „сувих смокава“. Опет се питам докле и чему све то тако? Колико све то има смисла што људи упорно чине? Зар не постоји неки разумнији начин живљења, већ само кроз тучу, невољу, насиље, ратове? Зар људски разум не може да докучи ништа разумније? Ево, већ сатима љуљам се на коњу и разглабам сам са собом, припада ли то неком разуму, ил' неразуму. Не налазим одговора.

    - Није то случај само код тебе, Иване. Сви ми посматрамо проблем са више страна, док не докучимо рјешење. Ако ствар почнеш посматрати прво с људске стране, што је и логично, веома брзо дођеш пред зид, јер не одлучујеш сам. Има и друга страна, други неко ко одлучује, а није мислио људски, јер да јесте, не би ни дошао у твоју земљу робити, палитии и још те оптуживати. Дакле сасвим јасно ти је дао до знања да ти је непријатељ и душманин, те никаквим добрим примјером нећеш га одвратити од његових намјера, нити ћеш га навести да одустане. Кренуо је да те уништи и то ће учинити свакако. Дакле, мораш се борити за свој спас. Да ли ћеш то чинити лукавством, или силом, вагаћеш с обзиром на прилике у околини.

    - Знам, Стојане, већ само посматрам ствар са свог гледишта.

    - И на крају увидиш да мало ко има твоје гледиште, углавном свако има своје. Када се преговара за столом, логично је да се тражи заједничко рјешење, али ти сада имаш силом наметнуту ствар. Када би сви размишљали као ти, нико ништа не би наметао силом, ратова не би ни било, али ево видиш да их има. Ако си истрајан у својим крајње поштеним ставовима, точак који се већ закотрљао, прегазиће те. Дакле, хоћеш-нећеш, бранити се мораш. Цвијан има прилично лукаву идеју и покушаћемо да њоме постигнемо што већи учинак уз што мањи улог. Само ова шачица нас, уз извјестан ризик и мало среће, може учинити много за свој народ. Можда успијемо потпуно омести Турке да у току ове сезоне нападају.

Хладне капи прснуше по лицу, Иван се прену као из сна. Коњи журно загазише у хладну воду до кољена и присегоше пити. Јахачи олабавише повоце, пустише им да се напију и одахну. Нису били нарочито врући и није требало чекати да се охладе.

Тек сада Иван видје да загазише у Крку на броду повише Рошког слапа. У дубоком размишљању и повременој причи са Стојаном и не осјети када прођоше Брибир, Надовезе, Комац и избише на воду.

У литичастом гротлу све одјекује и одзвања. Заглушујући шум воде разбија се о стијење. Од буке све подрхтава, или се бар тако чини. Са горњих каскада и доњег бука једва се шта разазнаје. У ритму природних тонова све титра и поиграва. Преко ријечног тиркиза синула мјесечина, па ноћна румен сва бљешти. Румени зраци обојили сваку капљицу што изнад модрог понора искаче и лети. Обојили су и музику са бука, док сваки прамен измаглице што изнад њега лебди, лелујаво подрхтава, престрављен страхотом и задивљен љепотом. Чини се да и седра подрхтава, управо ту гдје вода хитро пристиже, а још хитрије и изненада пропада, у црни бездан се руши, у мркли мрак замиче, нестаје. Управо ту гдје бљештав руб воде неуморно игра и гранчицу врбе разиграва.

Коњи се напише. Како и посљедњи проциједи зубе и подиже главу, колона продужи даље.

Преко низа рукаваца, на челу колоне плићаком загазише Шибенчани Цвијан Шарић и Вид Жеравица, а одмах за њима и Задрани Матија Миљковић и Јован Монастерлија. У средини  их прате Стојан Јанковић и Иван Митровић, док иза њих, у свом разговору путују Вук Мочивуна и Павле Унчевић. а мало измакнуту  леђну заштиту чини само један, али одабран пар, Вулета Рајчевић и Јаков Митровић, сви Котарани.

Прегазише Крку, а након краћег пентрања и завијања плочастим серпентинама, избише на другу висораван.

Све ућута.

Иза њих остаде та чудно усамљена, задивљујућа   долина с најљепшом водом, жилом куцавицом овог сивог камењара. Остаде да и даље мије и освјежава, да ведри и радује, машту буди и погледе разгаљује.

Ивана су и даље опсједале његове мисли... Ти њему увијек поштено, а он теби подмукло и непоштено. И како ли ће на крају изгледати резултат свега? Он с веома мало труда много утиче на тебе, да те уништава и остварује своју корист, а ти с највећим трудом не успијеваш поправити свој положај. На крају побједник је он и још може да ти се руга. Да ли ћеш себи дозволити такву несмотреност да ствари крену у смјеру твог нестанка? Мораш постојати исто као и он, а он ти је све животне могућности свео само на двије  – бити или не бити, борити се или нестати. Нећеш ваљда одабрати свој нестанак? Нећеш ваљда сједити скрштених руку и дозволити да те душманин на твом кућном прагу убија, да ти најмилије сатире?

Е, да си ти отишао у Турску, у његову земљу, па да њему тамо, код његове куће, из чиста мира чиниш то исто, онда би се могао питати - је ли то људски? Али, овако, када је он дошао да ти испред твоје куће ради о глави, онда је то нешто друго. Одбрана је светиња, јер ако нема одбране, нема ни живота, а онда ни ничег осталог. Онда и много шта друго губи смисао. Бог ти је дао живот да га имаш, али сам мораш да га штитиш и чуваш. Када је невин живот угрожен, нема много времена да се размишља о томе како ће се штитити. Човјек тада зна само да се мора заштитити, а на који начин, то је већ споредна ствар. Човјек иначе мора да се добро замисли и брине о томе како ће свој живот градити, али када дође трен да га брани, тада нема времена за размишљање како извести одбрану, брани га чим прије стигне и како се прије сјети.

На крају, Иван се и сам са собом сложи да је ова Цвијанова идеја тренутно прихватљива. Извршити детаљно или бар дјелимично извиђање, а уз то, ако се укаже прилика за ма какво онеспособљавање душманина за његове нападе, освајања, поробљавања, злочине и убијања недужног народа, мученика, сиротиње јадне испаћене, онда се у том погледу не двоумити. Светиња је бранити се на све могуће начине, не бирајући средства, ма ко шта причао.

О поноћи колона изби на ивицу виса. Између грмова  провири поширока котлина. Око неколико брежуљака низијском поноћном измаглицом жмирка и трепери мноштво жишки. Бијаху то лампе лојанице на многим прозорима.

Книн.

Ту на рубу с погледом на Книн, сви се окупише око Цвијана, који прозбори:

    - Ноћ је прилично мирна и бистра, а наше очи су се умрачиле. Док разгледамо, мало ћемо предахнути и одморити се, а потом сачинити оквирни план како и шта даље. Ово доље што свјетлуца испод нас су Шарена језера. Поред њих ћемо продужити равницом и прићи што ближе нашем циљу. Будући да Турци постављају страже у близини оног што чувају, претпостављамо да у ово доба ноћи нема ниједног изван луке, нити с ову страну потока. Али ми морамо бити веома опрезни и прикрадати се најпажљивије. Због озбиљности посла и опасности у њему, морамо с коњима прићи што ближе. Коњи имају свој мирис другачији од њихових и њихови пси то могу осјетити, а имају их на претек. У ово доба ноћи струјање ваздуха се лгано и повремено усмјерава уз Крку, па нам и то може послужити да се смјестимо на оно омање узвишење под цериком, с ову страну луке и потока. Дотле један по један тихо на коњу и полако, да што мање будемо примјетни. Желим нам много среће и нека нам је Бог на помоћи! Идемо!

Мала колона се спуштала низ косу, завијајући лијево и десно, а на сваком завоју, осматрали су све пажљивије. На дну падине и честара избише на колски пут, мало осмотрише лијево и десно, потом преко пута загазише меком равницом, готово баром, између Шарених језера.

Овдје, на меком терену, обраслом бујном сувом  презимјелом и полеглом травом, коњски ход је  скоро нечујан. Тек понекад би неки уздигнут бућ сасушене росне траве једва чујно зашуштао.

Примицали су се лагано, а напетост је расла. Вулети и Јакову на зачељу, све више су се знојиле руке, све дубље су размишљали, и повремено се дошаптавали:

    - Само да све протече у реду.

    - Само да прође.

Прегазише травнати дио луке, прођоше омањи каменит церик, избише и на Крку. Између неколико врба на плићаку, прегзише је, па равницом поред живице и између грмова стигоше и до малог узвишења под шумом. Цвијан и Стојан сјахаше и пјешке полако зађоше да је извиде. Убрзо се вратише и саопштише да узвишење није под стражом, те се упутише на његов врх.

Кад ту стигоше Цвијан опет проговори:

    - Недавним извиђањем примијетили смо да је управо овдје најбоље оставити коње с два чувара. Одавде чувари најбоље виде шта се около дешва, те ако нешто крене по злу, па будемо морали измаћи у страну, тако ће и они то примијетити и моћи да нам примакну коње.

Испод ове мале пошумљене падине и преко потока, лука се затегла све до испод тврђаве. Крајем луке, испод кратке стрмени и тврђаве, пружа се цеста и око ње два реда омањих кућа. Горе у тврђави не могу стати сви коњи, а посебно не и храна за њих, јер нема довољно простора. Грађена је за велможе, а не за војна освајања, да би се у њу могло смјестити све што је потребно освајачкој војсци. Стога је доље, на средини луке, да би било надохват руке, смјештено све што тражи простора. У тврђави могу смјестити највише до 80 коња, а колико се зна, у Книну их имају стално око пет стотина за потребе толико коњаника. 

- Замислите колико треба за толико коња стогова сијена, сламе, комуше, за цијелу једну зиму – причао је Цвијан. – Да би им све било при руци, смјестили су коње и храну на једно мјесто. За коње су направили привремене дрвене наслоне, наткривене трском, обложене сноповима комуше и завежљајима сијена. Све је то запаљиво, па зато добро чувано. Највећи нам је сад посао открити стражарска мјеста и обезбиједити извиђање. Мислим да би било најбоље да се раздвојимо у парове по двојица. Можда бисмо тако најбоље обавили задатак. У дати час сви се можемо окупити ради обједињавања информација. Тада ћемо знати да ли можемо још штогод учинити, а ако оцијенимо да не можемо, враћамо се. Ако ништа друго, добро је и прикупити информације.          

Да ли се слажете, или имате још нешто додати?

Будући да нису имали нешто рећи, оћуташе, а Цвијан настави:

    - Предлажем да формирамо парове, по двојица, почевши од мене и Жеравице, с десне стране, па даље Матија и Јован, до њих Стојан и Иван и на крају с лијеве стране Вук и Павле. Код коња ће остати Јаков и Вулета. Спуштаћемо се у паровима у размацима по десетак корака, а тек када докучимо дно падине и осмотримо подножје, прегазићемо поток и на другој страни развити се у планиране правце. Након првог извиђања окупићемо се с ову страну потока и ту се посавјетовти шта и како даље.

Сви се прећутно сложише, а потом и кренуше.

Вулета и Јаков само видјеше како преко мјесечином освијетљеног руба падине, мала колона замаче у грмове.

Једна гранчица орошене бујади оста да се њише и свјетлуца на мјесечини...

Наста тајац и за њих двојицу нервозно ишчекивање.

    - Нека нам је Бог на помоћи!

    - Само да се све добро заврши...

Овдје у бујној шуми, плавичасто румена измаглица мрачила је околину. Мјесец је све више тонуо у зенит, све више су га скривали праменови измаглице што се комешају и навлаче око потока и Крке.

Потпуна тишина притисну долину. Још само са луке каткад и једва чујно допире комешање коња и њихово повремено фрктање, али се за то све више појачава мирис штале.

У једном трену Јаков тихо проговори:

    - Можда смо се ипак превише примакли. Може се лако десити да их открију пси. Дићи ће такву ларму да ће сваки стражар одмах помислити на уходе.

    - Али ни њима неће бити једноставно ускочити у мрак, јер не знају гдје смо и колико нас је. Та могућност ће нашима дати прилику да се повуку, јер тачно знају гдје и шта треба да раде.

Тако су се својим закључцима њих двојица тјешили, покушавајући да се навикну и на ову ситуацију, на ово мјесто и тренутак у ком треба да реагују најразборитије што умију.

За то вријеме мала колона ноћних извидника је напредовала све више. Стигавши у подножје шумарка и осмотривши све с ону страну потока, тихо га прегазише, те се ту развише у своје правце.

Стојан и Иван су напредовали веома опрезно и полако, корак по корак, стопу по стопу, углавном пузећи и ослушкујући. Ту се нико није кретао и они равним тереном наставише даље. Сва околина је била под старом росном травом и покојим грмом. У једном тренутку избише на пјешачку стазу, што је утабаше стражари. Пређоше је и смјестише се у грмове, непосредно иза једне штале. У тишини се чуло само повремено жвакање коња и њихово лупкање.

У једном тренутку Стојан дошапну Ивану:

    - Највећа опасност су нам пси. Имају их на претек. Овдје се зрак прилично комеша, па би нам убрзо могли осјетити мирис. Треба да што прије нађемо неку биљку оштог мириса, која ће надјачати наш. Ево у близини је репув.

И док су тихо премазивали све отворене дијелове лица, руку и одјеће, Иван тихо дошапну:

    - Шта ако се и сви остли не досјете овога, осјетиће их пси за неколико минута.

    - Ваљда ће сами зкључити да то треба да ураде, иако нико није помињао и ту могућност.

    - Ваљда ће.

Осматрали су даље.

Измаглица је повремено бивала прозирнија, па се Стојан и Иван премјестише мало устрану. Да би се што непримјетније притајили, ставили су руковети дуге траве у своју одјећу гдје год су могли. Нагурали су је и у џепове, за појас, у подеротине, у рупе за дугмад, тако да су сада више личили на хрпице старе сасушене траве, неголи на уходе.

Кроз шибље се назире унутрашњост великог оборског простора. У више редова поредане су шеперане штале, али и надстрешнице. По околним рубовима и између стубова, надстрешнице су обложене сноповима кукурузовине, или завежљајима сијена. Коњима је ту било прилично топло, али истовремено је представqало и опасност од пожара. Повезани су у редовима, обострано око јасала, што мјестимично бијаху израђене од грубо тесаних дасака, а мјестимично од плетеног прућа. Коњи су прилично ухрањени и истимарени. Према овој најближој штали и сагледавању сличних, Стојан покуша процијенити могући број свих коња и на крају закључи да би их ту могло бити и више од четири стотине.

Небројени стогови низали су се у редовима, већином и намјерно груписним са сјеверне стране, како би разбили евентуалну буру када би заструјала низ луку. Дакле, већином су на десном крилу осматрча, односно до Цвијана и Вида, а још ближе до Матије и Јована. Два реда стогова сјена, поредани су и са западне стране, одмах уз пут, ваљда како га је било ближе и одлагати са кола и товара. Тај ред се протегао паралелно с путем испод тврђаве скроз на другу страну, према мјесту на које су отишли осматрати Вук и Павле.

У међувремену се промијенила турска стража. Два стражара прођоше стазом иза њихових леђа. Недуго затим, истом стазом се вратише двојица стражара са смјене, и упутише се према кућама уз пут и испод тврђаве. За њима проњушка и један пас. Раздрагано  је махао репом и лагодио се уз кољено човјека који му је тепао.

Наједном, као да се нечег досјети, врати се и поче кружити по мјесту куд су двојица осматрча малочас прошла. Прво поче кружити раздрагано, све брже и брже, а затим и усплахирено. Као да се нечега досјети, крену збуњено цвиљети, а затим и залаја. Чак и зарежа једном, двапут, упути се право на Стојана и Ивана.

Стражари већ бијаху поодмакли, а један је звиждукао и пјевушио, па као и не обратише пажњу.

Међутим, у исти мах на другој страни осу се лавеж неколико паса. Већ су се давили у свом завијњу, очигледно откривши неке нове мирисе, што ће опет  стражарима дати јасан сигнал о уходама.

Кроз мрклу ноћ, с десне стране се указа треперава свјетлост и неко из све снаге подвикну:

    - Пожар! Узбуна!...

Пси су се већ давили у лавежу.

С лијеве стране стражари који су малочас прошли пјевушећи, повикше снажно – узбуна, узбуна, и хитро се вратише. У свој јурњави, инерцијом би се вратили на своје бивше мјесто да појачају стражу, међутим из шибља, гдје се скриваху Стојан и Иван, залетје им се њихов пас, све дајући до знања да је ту неко или нешто.

Стражари застадоше збуњено. С обзиром на тренутна дешвања, одмах посумњаше ко би ту могао бити,  залегоше у спарушену траву и један од њих повика:

    – Ко је то тамо?

Стојан и Иван, видјевши да би ту веома брзо могли бити опкољени, одмах кренуше у пробој. Након што се  споразумјеше погледима, Иван први баци један пањ у страну. Како паде у траву, моментално се придиже један стражар и опали у том правцу. Затим и Стојан дохвати један колац и завитла га далеко у другу страну. Чим колац шушну у трави, придиже се и други стражар и опали из своје пушке.

Сада су већ обојица грабили бочно, измичући више према Вуку и Павлу, али не превише, очекујући сваког трена и турско појачање из насеља. Како се дадоше у силовит трк, тако и онај пас навали за њима. Али и стражари са испуцалим пушкама, трчали су пред њих.

Ивану не преоста ништа друго, већ у налету мачем дохвати ближег. Други стражар налети на Стојана и доживи исто.

За тренутак обојица помислише како су пребродили најгоре, али тек тад спознаше цијелу ситуацију.

Из Матијиног и Јовановог правца заори се галама и пуцњава турских стражара. Све обрисе обасјава трепћућа свјетлост пожара, што уз ломљаву и прасак све више пламти. Изнад одсјаја гомила се облак дима, а свуд около ори се од вике стражара и њиштања коња. Нема времена ни за шта. Из правца насеља и мјеста гдје су Вук и Павле, граја мноштва људи. Сви се стрчавају пуцајући насумце.

Црне силуете промичу и залијежу испред одсјаја, који се појачава и из тог правца.

Изгледа да је и Вук успио да хитне који завежљај својом чувеном праћком из дјетињства, која „никад не промашује“. Свјетлост је већ бљештала на све стране, а пламен се ширио и незаустављиво пребацивао редом сијена садјевена непосредно уз пут испод тврђаве.

Сада већ није било времена ни за шта. Са свих страна звижде пуцњи. Извидници су откивени и лоцирани, те ако их промаше куршуми, неће их промашити опкољавање. Стојан и Иван пожурише највећом брзином назад до првих грмова и живице. У задњи трен докопаше се и потока. Ту прегазише и бануше на малу чистину између церових стабала. Било је то управо у трену када са обје стране пристизаху и остали.

У општој јурњави попеше се на мало узвишење и појахаше коње, усмјеравајући их правцем одакле су и дошли.

Само је Цвијан у полуокрету успио да изусти:

    - Што брже према Шареним језерима! Дотле на два мјеста утабан пут додирује наш правац. Турци ће се сигурно досјетити да смо овдје и настојаће, јурећи путем, да нам пресијеку наш правац. Зато што брже, да им покушамо измаћи!

Настаде бјесомучна трка. Преко прве ливаде, па кроз грмар, друга ливада, врбак, Крка. Уз силно прштање, прегазише Крку, докопаше се друге обале и ту се поново дадоше у бијесан трк.

Од сопствене трке и праска суве траве, ништа се друго није ни чуло. Претпостављајући гдје би и Турци могли бити, Стојан је упорно погледао надесно, у правцу ониског мјесеца и, гле чуда, у једном трену спази групу коњаника који јуре готово напоредо с њима, али на удаљености не већој од двјеста корака.

Тада Стојану већ бијаше јасно да ће у подножје њиховог пењања и Турци стићи истовремено, изморени коњи ће застати, а бјегунци ће бити мете као глинени голубови. У магновењу дотаче Иванов рукав и само прозбори:

    - Гледај надесно! Стићи ће нас управо под страном, а да остали наши и не примијете. Када ивицом поред језера налетимо на трску и шаш, скачемо с коња и пропуштамо Турке... Остало ти је јасно.

Тако и учинише. Када трска између коњских ногу запрашта, Стојан још једном дотаче Иванов рукав и обојица полегнуто само исклизнуше из седла.  Нађоше се у бочном густишу шевара и трске. Остали испред њих и непримијећујући продужише, а за њима и два коња без јахача. Све замаче кроз сасушени цвијет трске. За њима се проломи бијесан трк петнаестак, можда и више коњаника у потјери. Сви су у трку полегли, претворили се у око и ухо, само испред себе прате групу што измиче.

Како налетјеше, тако и пројурише. Стојан и Иван се само мало придигоше и из шаша опалише брзо, а двојица у средини збијене потјере, срушише се...

Колона прогонитеља се ускомеша и застаде. Између њих се зачу и један глас:

    - Станимо, иза леђа су нам! Распоредимо се у кружну одбрану!

На сувљој и мање травнатој заравни поред језера, брзо су се развијали уоколо. Стојан и Иван договорише раздвајање. Иван ће продужити лијевом страном и ако успије још којег прогониоца да обори, ако не, макар ће покушати да их задржи, док се бјегунци не успентрају нешто више уз плећине. Тада ће сви већ бити колико толико безбједни, макар на сигурнијем одстојању и повољнијој позицији за одбрану. Није се могло ни претпоставити да ће се Турци још и пењати уз велику стрмен. Питање је колико им је то безбједно, ма колико да их је, али зато су све уложили и ставили на коцку, смо да бјегунце сустигну до језера и под ову стрмен гдје их могу опколити и помлатити.

Готово су и успјели у томе.

Иван се одвоји и оде налијево, а затим убрзо са његове стране груну један пуцањ, проради и друга његова пушка. С коња врисну још један Турчин, паде ничице. Остали Турци се опет згледаше и сви некако усмјерише на ту страну.

Стојан је већ на нишану своје друге пушке имао најближег прогониоца. И с његове стране груну пуцањ, од ког се и њему најближи свали. Сада се опет сви усмјерише на његову страну. Бијесно су пуцали, а Стојану приљубљеном уз мрачно тло, изгледаше да је ту већ немогуће остати непогођен, поче пузити унатрашке, тражећи какав заклон.

У грозничавом размишљању и тежњи да се што прије докопа заклона, само клизну ивицом језера и кроз шаш се спусти у воду. Мноштво гроња траве чиниле су какав-такав заклон, али само кад би се човјек сав потопио у воду, а изван оставио само оружје и нос, како би могао да дише. Тако и учини. Сљедећег трена већ се скоро сви коњаници окупише ту на обали и стадоше осматрати уоколо. И док су тако осматрали и вијећали, један детаљ, ваљда неки звук, скрену им пажњу и већина их се упути на ту страну. Више њега на обали остадоше само двојица и тек након неког времена и ослушкивања, један проговори:

    - Можда је то била само нека птица, или срна. Идем ја до њих, да погледам шта је то било, а ти овдје добро мотри, док се не вратим.

Он се удаљи, а у близини оста само онај посљедњи. Јасно се видио према нешто свјетлијем дијелу неба. Мало ту стајаше, а затим се неколико корака помјери устрану, па још и више, како би био што ближи осталима и сазнао због чега поново заграјаше. Ваљда се опет изненадише када им овај приђе.

Та незнатна бука поможе Стојану да једну ногу извуче из блата. Другом ногом некако дотаче тврђу подлогу, окрену се потрбушке и згрчи под овећи бућ сасушене траве.

Како с другу страну омањег језера у мраку заграјаше још једном и стражар се помјери, одмаче се још за корак-два, те да би боље видио, сву своју пажњу усмјери на ту страну. Стојан се тихо придиже из воде и ступи на чвршће тло. Ту се опет притаји, у једној руци стежући цијев празне кремењаче, а у другој нож. Сљедећег трена исти Турчин се врати на старо мјесто и не примијетивши ништа, поново се окрену према осталима.

Стојан помисли у себи: „Сјајна звијездо што ме пратиш, још ми мало снаге дај!“

Бешумно суну увис и металном дршком празне кремењаче састави га по тинтари. Човјек само јекну и сруши се, а Стојан са земље покупи и другу своју кратку пушку и даде се у бијесан трк.

Трчао је колико га ноге носе, или му се бар тако чинило, након што су га хладна вода и одјећа готово укочиле. Трчао је из све снаге, а изгледало му је да се опет нимало не одмиче. Од хладноће и влаге, цијело тијело се готово укочило. Сада Стојану више не бијаше потпуно јасно да ли је та укоченост само од мокре одјеће и хладноће, или је у тој пуцњави и погођен па га све нешто кочи. Ипак се некако докопа и оног колског пута, па све хватајући за жиле и грмове, успентра се и уз обалу.

Прогониоци су већ били на путу, готово за петама, али крајњим напором, успједе Стојан некако замаћи за прве грмове. У сљедећем трену већ се гушио. Каткад и четвороношке бауљајући уз предугу стрмину, без предаха се пењао све више и више, док једном не схвати да даље не може. Истог трена сједе и окрену се да између својих удисаја чује  шта се догађа доље иза себе, ако још ишта може чути.

На путу Турци су разговарали. Онда му се учини као да се вратише. Кроз грање се није добро видјело. Свеједно, знао је да овдје не смије остати дуго, јер шта ако је варка, ако су намјерно направили такве шумове и осјећај да се бјегунац опусти, а онда га опколе и заскоче. У највећој тишини окрену се уз брдо и настави колико је брже могао.

У међувремену, како је ко горе већ пристизао, сви се окупише. На крају стиже и Иван, те онако сав преморен, само кратко упита:

    - Зар није стигао Стојан?

Сви су ћутали. Тек једном и Цвијан напомену:

    - Вас двојица сте остали задњи. Ти би нам нешто поближе могао рећи о њему. Видио си боље него ми.

    - Код језера смо спазили да нас са десне стране  сустижу Турци. Стојан ми је дао знак да их покушамо задржати док ви одступите уз обалу. Ви нисте ни примијетили колико су нам били близу.

    - Примијетили смо тек што се успентрасмо уз обалу. Тада се већ успуцало, и мислили смо да Турци пуцају од бијеса што им измакосмо. Но тек када чусмо јауке, схватисмо да је неко остао да их задржи, или су га сустигли па се грчевито бори.

    - Ми смо успјели да их у првом моменту задржимо и након тога морали смо се раздвојити, како бисмо их заварали. Знам само, кад сам испалио задњи тактички набој скрећући пажњу на себе, опалио је и Стојан, скрећући пажњу на себе. Од тада више ништа нисам чуо, нити видио. Заобишао сам групу Турака с лијеве стране и наставио се пењати уз брдо.

    - Могуће је да је човјек изгубио живот штитећи нас.

Све ућута... Наста општи мук...

И када већ нико не имаде праве ријечи, када већ све обави језива тишина, иза ивице брине, поред стражара, наједном се зачу крупно дисање. Иза ријетке спарушене папрати изрони човјек погурено, скршено, једва се крећући. Тек тада видјеше да је то Стојан, сав мокар и блатњав, али ипак жив и покретан.

Како једва приђе, тако и испрекидано проговори:

    - Јесмо ли сви читави и на окупу? Хитно ми је потребна ватра. Да ли је и мој коњ с вашима?

Утом се оглси и његов вранац, као да је све разумио.

Недуго затим, у малој ували, пламтјела је ватра. Стојан је сву одјећу скинуо са себе, обукао тек нешто старо из бисага, огрнуо се поњавом и ћутке окретао мокре комаде одјеће на косо забијеним штаповима око ватре.

 За то вријеме Вулета и Јаков су сједили на ивици виса и мотрећи на Книн одједном повикаше:

    - Људи, погледјте! Све луке испод тврђве су у пламену. Ништа нису могли спасити. Како се пламен дизао, тако се од врућине и ваздух ковитлао и изазивао вјетар, који је све више разносио ватру. Узалуд бијаше близина воде у потоку и у локвама поред сијена. Тако им и треба. Нека се сад спреме за напад на наш народ. Нека се мало забаве и о себи. Ето им га сад. Крајње је вријеме да се и они мало поправе - клицао је Вулета.

    - Већ сутра ће кренути да купе и отимају од народа – напомену Јаков. - Није народ од јуче. Већ сутра ће чути сви о свему што се ноћас десило и, знајући шта предстоји, скриваће своје сијено у оближње шуме, шумарке и грмове, правиће од прућа помоћне штале, скривати и стоку и сточну храну. Тако је то у ова наша времена, јадна и чемерна, нити кад тежа, нити нас кад боље извјежбаше у преживљавању.

Када се већ увелико раздањивало, а ватра пожара се гасила, истовремено је Стојан облачио присушену одјећу. И док су се остали спремали на коње, Вук Мочивуна га је гледао некако испитивачки и већ сав  био у свом расположењу, те проговори:

    - Када већ сви бијасмо у ситуацији да пуштамо сузу за мојим кумом, он стиже мокрих гаћа и то још без риба. Ми се овдје за њега бринемо и све прсте кршимо, а он доље лови рибу по Шареним језерима. Лови и послије поноћи, као нико жив. И тек када је видио да нема ниједне, оканио се ћорава посла и наставио за нама.

Видјевши да је Вук расположен за шалу, те да мало разведри и поправи расположење и Стојан приупита:

    - А како видим, куме, ти си међу првима јездио уз ове плећине?

    - Јесам, брⁱте, можда и први. Кренуо сам бјежати чим сам испалио из своје праћке. А морао сам то с  праћком учинити хитно из два веома важна разлога.

    - Да чујемо?

    - Један је тај што ми се трут у струњици угријао толико да ми се од тога могао запалити и задњи дио мене самога, јадан ти сам ја. Ето ти белаја. То зло иза моје задње стране морао сам што прије одбацити. Иначе сам себе већ видио како у ноћи трчим по оном потоку и, уз јауке, свој задњи дио замачем у воду, јадан ти сам, кад и то морам. Могло је лако бити „јој, мајко, шта ћу!“ Бом-брⁱте, могао сам смочити вуну, а и од самог страха могло се с вуном десити још нешто и горе, да опростиш... Ето, могло је ту бити великог белаја...

Сви се насмијаше.

    - А је ли ти Павле ишта могао помоћи у свему томе?

    - Јесте, јесте, и те како. Ноћас ми је мој прика био десна рука, и то за памћење.

    - Како је то било?

    - Знаш шта ми је још у том трену рекаⁱ: - „Или гађај, или да гађам. Ако ниси сигуран у сеⁱ, додај мени да пробам ја“... Знаш шта? У мени је све прокључало. Он да мени тако каже! Мени који сам још као дјечак по зборовима био првак Лике у гађању праћком. Молим те, тако нешто рећи мени. Сав сам киптио од бијеса, али ништа не смједох рећи, јер арамбаша је он мени, а не ја њему. Тако сте ви одредили. Шта сам ту могаⁱⁱ?

Сви ударише у смијех, а када се мало стишаше, Стојан приупита поново:

    - Па, како си онда учинио?

    - Сав сам се, бр'те, тресаⁱ од нервозе. Дрхтио сам каⁱ прут. Нити сам више ишта видио око себе, нити сам мислио да ћу ишта погодити, па чак ни ону ливаду, иако сам стајао насред ње. И кад сам већ мислио да ипак одустанем, праћка некако одапе сама. Ето... Одлети, брⁱте, онај мали несретни завежљај, само репићем одмаⁱну, одвијори. И онај трут и каменчић у оној малој крпици, све оде, одрепија... Ето... И, не лези враже, ка᾽ да сам га руком однио, слети право ⁱђе треба, право у сламу!

Опет се проломи смијех, а Стојан продужи с питањима:

    - А Шта је Павле за то вријеме радио?

    - Пајо ми је био десна рука, каⁱ никад... Нит ми рече - браво Вучино, ни – рука ти се позлатила, већ ме само повуче за рукав толико снажно, умало ме не обори... И нададе се у бијег. Мисли он да ја не знам на коју страну треба бјежати.

Опет сви ударише у смијех.

    - И шта даље бијаше?

- Мисли он да може надлећети мене, најбржег у Лици... Додадо'  и ја мало снаге својим ногама, претеко'  ја њега, брⁱте, у неколико корака. Ма, неⁱш прије мене, да си још толики! Мога᾽ се мој Пајо трудити колико ᾽оће, први сам стига᾽ до коња...

 Опет сви ударише у смијех.

Онако озбиљан, повучен и Павле Унчевић се већ сав тресао од смијеха. Без обзира што овог Вука познаје већ годинама и колико год је био искусан, сигуран и поуздан у одлучујућим моментима, толико је био занимљив послије њих. Због свега тога, Павле га је увијек бирао за свог партнера у прпавим и судњим моментима. Сада кроз смијех успје само да протисне:

    - Одакле више и из какве ли вуне исчешљаваш те своје заокрете, побогу брате, Вучино олињала?

    - Из среће, јадан ти сам ја...

Опет изненађени, сви се грохотом насмијаше, а Вук продужи:

    - Ти си видио, мој Пајо, како пијетао скочи на плот и  закукуриче од среће кад схвати да је успио збрисати испод брадвиља. Е тако ти и ја, послије сваке сличне невоље, сам себи уплатим забаву, па се раколим и прослављам до миле воље. А колико видим ни остали се не буне. Надам се да ми ни ти нећеш узети за зло.

Утом Стојан примијети још један ситан детаљ:

    - Чекај, стани мало, нећеш сад одједном бити озбиљан. Мало прије си споменуо некаква два пријека разлога за хитно гађање праћком. Који је био други разлог?

    - Ах, да, скоро сам заборавио на још нешто веома важно. Други разлог је тај што сам преко чистине имао добар преглед на наше десно крило и тако први примијетим да је најприје просвијетлило испред попа Цвије...

Сви праснуше у смијех, а Вук настави:

    - Видјевши ја, бр'те, да се отац Цвијо не омета ни на какав гријех, ни правила, већ креше ли креше, хитнем и ја буктињу с моје стране, кⁱо велим сам себи, да и ја мало припомогнем... А?!

Малом увалом се све орило од смијеха.

Тада отац Цвијо устаде и рукама театрално даде знак да се сви смире, а затим се и он огласи:

    - Шта сад да радим, морам се бранити. Ја, човјече, нити сам носио ватру, нити сам је бацао. То је поред мене чинио овај својеглави Вид Жеравица. То смо сви, још данас, знали да он има нешто код себе, да је спаковао жеравицу у гљивицу, сакривену у струницу. Све је то још јутрос помно спремао са својим приком Монастерлијом, како су већ тада напомињали да ће понијети за случај потребе.

    - А ти их ниси упозорио на гријех.

    - Овај Жеравица до мене, никад ме није ни слушао. С њим сам само зато што морам. А овај мало разумнији, Монастерлија, био је предалеко да бих га могао дозвати и упозорити на гријех. Тако сада и ви морате разумјети да сам био приморан да прећутим, нека пламти како пламти, ма колики био гријех.

  Сва висораван се тресла од смијеха у ово глуво праскозорје, у ком група одважних и задовољних Котарана усмјери коње ка својим Равним Котарима и својим кућама, гдје их чека починак.

※  Историјски подаци:

Под командом Цвијана Шарића група одважних ускока из околине Шибеника и Задра, отишла у Книн и запалила сијено и штале све турске војске у Книну. Тај огромни губитак одложио је велики напад на  Буковицу и котарско залеђе иза Обровца. На том правцу Турци су кидисали много пута.

Извор:  Бошко Десница – Стојан Јанковић и ускочка Далмација, стр. 73-74.  ※

※   Историјски подаци:

“Свештеник СПЦ Цвијан Шарић, звани Цвитко, био је један од највећих српских јунака 17. века. Рођен је око 1620. године у околини Кистања у срцу Далмације. Био је познат као загрижени заштитник Православља, који када је куцнуо час да се узме оружје, оставља мантију и свештеничку службу и постаје један од највиђенијих српских ускочких харамбаша са чином сердара.

Прославио се као вођа Срба или "Морлака" како су их Венецијанци звали у то време. То су Срби који су се под појачаним притиском Турака од 1540. године масовно досељавали у тзв. Крчки и Лички санџак.

Срби у Далмацији су у време попа Шарића ратовали на страни Венеције и јуришали на турска утврђења по Цетинској Крајини. Истакао се нарочито на реци Крки крај Шибеника када је 1652. године заробио чувеног алај-бега Јусуфа Филиповића, "најкрупнију личност међу турским Крајишницима" како га је историчар Владимир Ћоровић назвао.

Године 1666. Цвијан Шарић се истакао и у силовитом нападу на Турке код Обровца наневши им до тада највећи пораз.Имао је рођеног брата такође свештеника Милета Шарића, који је исто тако био српски харамбаша и велики ратник тога доба. Цвијан Шарић је био и саборац и велики пријатељ са другим гласовитим ускоцима и српским јунацима тог доба попут Стојана Јанковића, Илије Смиљанића и Вука Мандушића. Цвијан Шарић је јунак кога је народ опевао и у српској епској поезији. Године 1846. када је путовао по Далмацији, Вук Караџић је записао десетерачку песму "Пуче пушка Цвијана Шарића".

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџићи идр.  ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: