КОЊИ СВЕТОГ МАРКА

На Превлаци Светог Михаила у манастиру живјело је седамдесетдва монаха. Гајили су у башти љековито биље и заливали га свакодневно сузама покајницама. Ткали су цјелодневне молитве и они који су радили у башти и они који су преписивали књиге  и они који су кували оброке за братство и путнике намјернике. Чуло се покајничко –Господе Исусе Христе сине Божји помилуј ме гријешног-, -Оче наш-, -Достојно јест-, -Симболи вјере-... А из њихових очију лиле су сузе покајнице од којих је биље расло и расло. Молитва хранила а монашке руке његовале. А монаси су се свакодневно предавали раду и молитви остављајући врло мало себи времена за одмор јер је монашки дан ужасно кратак за окајат своје гријехе и туђе. Требало је  сваког раба поменут и мјесто њега окајат гријех. И тако из дана у дан правећи једну бројаницу од молитви ...И нису примјећивали да су се над њиховим манастиром стварала три анђеоска круга нити су знали да им се Господ осмјехује, нити невидљиве степенице којима су се пели. Тек понека чиста душа би примјетила  сјајне кругове над манастиром. 

Спремајући се да своју душу преда Господу старица је позвала сина Марина и рекла: 'Синко мој, ових стотину дуката ти остављам у аманет да купиш два звона за Манастир на Светомихољској Превалаци. Ова звона ће звонит кад буду читане молитве за моју душу, да ми Вишњи опрости греијехе и да на миру почивам...А ти ако ме се сјетиш добро се сјетио да ми свјећу упалиш ако не Богом ти просто и пази на себе..подводљив си превише и не жуди за оним што ти није од Бога дато. Сад ми дај печу...'

Син јој је додао печу коју је ставила на главу. Скупила је три прста, прекрстила се изговарајући : 'Во имје Оца и Сина и Свјатога Духа Амин' . Благо се насјешила и предала душу у руке Господње...

И три године након тога у мраку которске кале обратила му се маскирана особа..

''Добро Марине ја ћу  помоћи. Ти си један несретан син, који није испунио мајчин аманет. Зар нисте били свјесни да не можете парират которским племићима. Они су племићи ви пук. И манастирски монаси су добили на суду. У овој кесици је сто дуката и платите звона. Нису криви звоноливци већ ви. И дугујете ми услугу а о овоме ником ни ријечи'.

Марин је климнуо нијемо главом и ухватио кесицу са дукатима. Учинило му се да су га опекли и да су тешки ко кам. Једва их је стрпао за пас. Кретао се некако тешко и тромо. Као да су га успоравали..Нешто му није давало мира али није обраћао пажњу. Наредних дана исплаћени су звоноливци, звоно допремљено у мастир и звонило је је кад су се читале молитве за душу старице Друшко.

Таман је заборавио на све кад се у ноћи појавио опет маскирани лик .

''Дошао сaм по противуслугу. Ја сам помогао теби а ти ћеш  мени. Такав је договор зар не?'

'Да -одговорио је- само изволите кажите Ваша Милости.'

'Дакле ради се о томе да ће те садржај ове бочице сипати у чорбу на манастирској слави. То ће монахе научити памети. А овај други пакетић је за Вас. Попићете га прије него што одете на славу. И Ви ћете чорбу јести али Вас неће бољет стомак као монахе. И кад их почне стомак бољети, изиђите изиђите пред порту и вичите  куга, чума. То је знак да их је заболио стомак.­''

Марин је климнуо главом у знак разумјевања. Ништа даље није питао. Маскирани лик је нестао у мраку а Марин је ставио бочицу и пакетић за појас и попео се кући.

Седамдесетдва монаха је пјевало као један на литургији и Анђели су се смјешили од њепоте њихове пјесме, молитве, чистоте душе... док су венецијаски бродови полако се сидрили на пристојној удаљености од острва.

На острву Свети Марко преко пута Превлаке изводила је вјежбе лака венецијанска коњица  Страдиоти са крилатим црним као ноћ коњима који су у скоку  могли прескочит преко тјеснаца Рало које их је дијелило. Добар пливач га може препливат за пет минута.

Славски ручак је отпочео. Монаси и  Марин са њима су појели чорбу у тишини када су монаси почели да падају са столица држећи се за трбух. Марин се устао са стола и изишао из трпезарије. Замакнувши за ћошак прво је сасуо себи у грло прашак који је добио од которског провидура. Затим је из све снаге завикао: -Чума! Куга!- и стропоштао се на под. Тада су плотуни са млетачких бродова почели рушење манастира .  Када је ђулад завршила свој посао долетјела је коњица на црним коњима да потврди да нема живих. И нико није примјетио девет анђеоских кругова над манастиром који су се отворили и седамдесет монаха, како у њих се уздиже погнуте главе, молећи се, не знајући шта се са њима дешава. Нико сем њих не чу глас Господа Бога који каже: 

– Дођите!

Долетјеше Страдиоти и потврдише помор...

Шест вјекова касније осјетио се мироточиви мирис руже, рузмарина из њихових моштију. Осјећа се на далеко.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: