О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КОЊИ СВЕТОГ МАРКА

Наташа Лечић


КОЊИ СВЕТОГ МАРКА


На Превлаци Светог Михаила у манастиру живјело је седамдесетдва монаха. Гајили су у башти љековито биље и заливали га свакодневно сузама покајницама. Ткали су цјелодневне молитве и они који су радили у башти и они који су преписивали књиге  и они који су кували оброке за братство и путнике намјернике. Чуло се покајничко –Господе Исусе Христе сине Божји помилуј ме гријешног-, -Оче наш-, -Достојно јест-, -Симболи вјере-... А из њихових очију лиле су сузе покајнице од којих је биље расло и расло. Молитва хранила а монашке руке његовале. А монаси су се свакодневно предавали раду и молитви остављајући врло мало себи времена за одмор јер је монашки дан ужасно кратак за окајат своје гријехе и туђе. Требало је  сваког раба поменут и мјесто њега окајат гријех. И тако из дана у дан правећи једну бројаницу од молитви ...И нису примјећивали да су се над њиховим манастиром стварала три анђеоска круга нити су знали да им се Господ осмјехује, нити невидљиве степенице којима су се пели. Тек понека чиста душа би примјетила  сјајне кругове над манастиром. 

Спремајући се да своју душу преда Господу старица је позвала сина Марина и рекла: 'Синко мој, ових стотину дуката ти остављам у аманет да купиш два звона за Манастир на Светомихољској Превалаци. Ова звона ће звонит кад буду читане молитве за моју душу, да ми Вишњи опрости греијехе и да на миру почивам...А ти ако ме се сјетиш добро се сјетио да ми свјећу упалиш ако не Богом ти просто и пази на себе..подводљив си превише и не жуди за оним што ти није од Бога дато. Сад ми дај печу...'

Син јој је додао печу коју је ставила на главу. Скупила је три прста, прекрстила се изговарајући : 'Во имје Оца и Сина и Свјатога Духа Амин' . Благо се насјешила и предала душу у руке Господње...

И три године након тога у мраку которске кале обратила му се маскирана особа..

''Добро Марине ја ћу  помоћи. Ти си један несретан син, који није испунио мајчин аманет. Зар нисте били свјесни да не можете парират которским племићима. Они су племићи ви пук. И манастирски монаси су добили на суду. У овој кесици је сто дуката и платите звона. Нису криви звоноливци већ ви. И дугујете ми услугу а о овоме ником ни ријечи'.

Марин је климнуо нијемо главом и ухватио кесицу са дукатима. Учинило му се да су га опекли и да су тешки ко кам. Једва их је стрпао за пас. Кретао се некако тешко и тромо. Као да су га успоравали..Нешто му није давало мира али није обраћао пажњу. Наредних дана исплаћени су звоноливци, звоно допремљено у мастир и звонило је је кад су се читале молитве за душу старице Друшко.

Таман је заборавио на све кад се у ноћи појавио опет маскирани лик .

''Дошао сaм по противуслугу. Ја сам помогао теби а ти ћеш  мени. Такав је договор зар не?'

'Да -одговорио је- само изволите кажите Ваша Милости.'

'Дакле ради се о томе да ће те садржај ове бочице сипати у чорбу на манастирској слави. То ће монахе научити памети. А овај други пакетић је за Вас. Попићете га прије него што одете на славу. И Ви ћете чорбу јести али Вас неће бољет стомак као монахе. И кад их почне стомак бољети, изиђите изиђите пред порту и вичите  куга, чума. То је знак да их је заболио стомак.­''

Марин је климнуо главом у знак разумјевања. Ништа даље није питао. Маскирани лик је нестао у мраку а Марин је ставио бочицу и пакетић за појас и попео се кући.

Седамдесетдва монаха је пјевало као један на литургији и Анђели су се смјешили од њепоте њихове пјесме, молитве, чистоте душе... док су венецијаски бродови полако се сидрили на пристојној удаљености од острва.

На острву Свети Марко преко пута Превлаке изводила је вјежбе лака венецијанска коњица  Страдиоти са крилатим црним као ноћ коњима који су у скоку  могли прескочит преко тјеснаца Рало које их је дијелило. Добар пливач га може препливат за пет минута.

Славски ручак је отпочео. Монаси и  Марин са њима су појели чорбу у тишини када су монаси почели да падају са столица држећи се за трбух. Марин се устао са стола и изишао из трпезарије. Замакнувши за ћошак прво је сасуо себи у грло прашак који је добио од которског провидура. Затим је из све снаге завикао: -Чума! Куга!- и стропоштао се на под. Тада су плотуни са млетачких бродова почели рушење манастира .  Када је ђулад завршила свој посао долетјела је коњица на црним коњима да потврди да нема живих. И нико није примјетио девет анђеоских кругова над манастиром који су се отворили и седамдесет монаха, како у њих се уздиже погнуте главе, молећи се, не знајући шта се са њима дешава. Нико сем њих не чу глас Господа Бога који каже: 

– Дођите!


Долетјеше Страдиоти и потврдише помор...

Шест вјекова касније осјетио се мироточиви мирис руже, рузмарина из њихових моштију. Осјећа се на далеко.


 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"