СКРИВЕНА СУШТИНА

БОЖЈИ ПОМОЋНИК

Мидар је био божји помоћник, племенити човјек, бранилац земље од нечастивих сила.

Његово самоубиство није знак слабости већ знак снаге. У њему нема разочарења, Мидар нас увјерава да је вријеме да се покажемо на дјелу. Сложеност Мидаровог ума одаје нам цјелину без празног простора, а сам чин самоубиства побједу живота над смрћу. Он јесте погубио своје тијело и смрт га је узела јер је њено, али сва свјетлост његове духовне цјеловитости остала је нама.

Мидар заиста воли људе и они су његово право насљедство. То је једина снага на коју је рачунао прије самоубиства. 

Он освјетљава пут ка средишту ума. 

СНОВИ

У дубину пећине улазио сам само у неким приликама. Најчешће би то било подстакнуто стањем мог духа. Осјећао бих потребу за отуђивањем, одласком у заумно. Слушао бих гласове за које нисам знао откуд допиру и хватао бих се дубине подсвијести да покушам било шта разазнати. У дубљем дијелу пећине налазиле су се три поодвојене просторије. Звао сам их простим именом, собе. Рекло би се сасвим обичне собе, али током боравка у њима у времену сна, искреност и снага ојачају као ријетко кад у будном стању. Излазио бих из њих препорођен. Умивен неком блиставом енергијом и спремнији за изазове који су ме чекали ван пећине. 

Кад бих се нашао у једној соби, са лијеве стране пећинског ходника, сколила би ме прошлост, долазиле су му мисли, слике сјећања из познатих и неких непознатих предјела, исто тако из неких давних времена, а о људима, животињама и стварима да ни не говорим; свега је било у изобиљу и довољно је било затворити очи, причекати да се три свјетлосне праве линије спусте из обневида и да се у том простору затворених очију посложи сав тај чудновати свијет. У том бојадисању простора свијест би полако клањала и предавала се дубљим нивоима. Тонуло се у заумље. Све овновске коже и остале простирке на којима сам лежао престале би тада да било шта представљају; чак и јастуку напуњеном младим гранчицама и листовима рузмарина усахнуо би миомирис, све би се умирило и предало старом знању прохујалог времена. Био бих окружен мноштвом свијета. Нисам могао све разазнавати. Упијао бих ликове, волио бих слушати нешто што се понавља и настојао да то задржим у памети и понесем тамо гдје је мање свијета, а више прилике да спознам околности у којима сам се нашао. Прво што пожелим сазнати, јесте гдје се тачно налазим, који су то људи око мене, зашто сам баш на том мјесту и којим поводом сам отргнут из стварности у којој сам мало прије био. Морао сам се препустити том чудесном вртлогу, јер самоконтроле као да нема. Све ми је измицало додиру, сви гласови су се губили у бескрају, све ствари би изгледале примамљиве, али лако је било схватити да их не могу понијети са собом.

Шта ме је све из те собе просвијетлило никад нећу моћи сасвим поуздано утврдити, али све оно што сам могао сагледати и попамтити вјерно чувам у ризници свог духовног богатства. 

Срео сам се и упознао са свим својим прецима, од праискре мога постања до дана данашњег. Пловио морима, летео небесима, верао се по планинама, падао и увијек се на ноге дочекивао. Завиривао у поноре бескраја, топио се на врелини сунца и калио у дубинама океана, заједно са ужареном лавом која је прокидала из утробе земље. Увијек сам наилазио бар на трунку свјетлости за коју сам вјеровао да ми је она живот и све док је са мном да се неће угасити. Будио бих се мирно, без панике и страха. Онако лежерно и безбрижно, као поред оца уз којег сам одрастао. Сан ме је привлачио истинској цјелини, доживљавао сам себе онаквим какав сам, а одвлачио ме од пута којим сам мислио да морам. 

Кад бих протрљао очи и загладио косу, осмијехом бих разбијао таму пећине и њиме палио луч, долазио до дневног боравишта и задјенуо је на ступац поред огњишта. Излазио бих пред пећину, без обзира које је доба дана или ноћи било. Ту би ме дочекао мој вјерни вук, цвиљућкајући у знак поздрава, а кликтај орла са врха планине говорио ми је да је околина безбједна. Змију нисам ни очекивао, али био сам сигуран да ме и њене очи посматрају потајно из прикрајка. Помиловао бих вука по заглављу и тапшнуо дватри пута у предјелу срца; био је то наш уобичајени поздрав и израз признања за сву љубав коју смо дијелили. Пукло би ми небо пред очима и тек у том тренутку би се распршиле слике понесене из сна.

Нисам осјећао потребу да се предајем божанству, већ сам осјећао божанско присуство у себи. Живио га! Сматрао сам исправном спознају да је Бог свеприсутан и да се све чини усрдно, са вољом и без присиле. 

СВИ ПОТИЧЕМО ИЗ РАЈА

Прошло је четрдесет дана откако је Мидар у прелазном периоду стања душе и свијести. Очекивао сам да би требало да добијем неку поруку од њега. Тог поподнева док сам жмиркао пред пећином наслоњен на топлину камена међаша – тако сам га звао, јер је раздвајао два свијета, овај ван пећине и онај у пећини – рекао бих да нисам ни склопио очи, а камоли заспао, а угледао сам размахане руке, велики осмијех и чуо довикивање радости да ће свратити! Тргнух се и умирих у трену, заврти се мисао у глави и прошаптах:

– Па то је Мидар! 

Озари ме осмијех срца и предадох се меком дијелу душе. 

Послије тога Мидар и ја често смо се састајали у околини раја. Нисмо ми жарко жељели да се населимо у рајско пространство, ми смо своју тежњу живјели, слушали срце и стапали се са симболима у околини. Обојица смо знали правац своје душе и никад то нисмо посебно истицали. Душе су нам биле посестриме, иако је Мидарова његово тијело оставила црвима. Њему је то била већа жеља од повратка у рај. Он о томе није размишљао; наслањао се на знање и љубав коју је желио по сваку цијену да остави у насљедство људима.  Ја сам о свему томе знао, али сам многим стварима био затечен, иако сам имао старије тијело од Мидаровог, волио сам да слиједим његову душу. 

Смрт ме је заобилазила, мада ме стално пратила и сваког трена је могла да ме заскочи и узме своје. Ипак није, као да ме вребала и чувала за посебну прилику. Није ме се плашила, гледала је своје, а ја своје. Држали смо се свако за свој крај истине и нисмо се надвлачили. Знао сам да је смрт моћнија од живота и кад дође моменат да га превуче себи, бићу спреман да јој препустим тијело, а душа ће да се препусти бескрајном мору, да слободно плови док се не усидри у луку неког новог бића. 

У безвременим пловидбама и летовима, сурет са Мидаром био је извор из којег су ријечи васкрсавале до жедних душа у странпутици живота, борећи се да изађу на линију свјетла усмјерену према вјечности. Поруке које смо сад могли примати један од другог биле су безгласне, али сасвим јасне и одређене, осмишљене и без предрасуда. Мисао као да је летјела на крилима вјетра. Наш разговор никад није био надмудривање, већ надопуњавање; наше мисли су се плеле једна на другу и исказивале јасна осјећања. Мидар је у свакој прилици имао разлога да започне разговор, а ја бих то једва дочекао:

–  Зашто сваки човјек кад помирише цвијет жели да га убере? – упита ме једном Мидар. 

–  Чак да је и његов, да га је он засадио, не би требало да има право на то – узвратио сам.

–  У рају је много цвијећа, али нико га никад не бере. Сви му се диве и воле га, чак нико и не помишља да би се могло брати. Љубав је ријеч која у рају не постоји. Љубав је сила која држи тај непремостиви бескрај и све нас док смо у њему.

Мидар је у то слијепо вјеровао и често наглашавао:

–  У тој неизмјерној љубави све је бесконачно!

–  Тако је, Мидаре, можеш да се пронађеш свугдје у сваком тренутку.

–  Мисли су јединствене, а вјера и воља су свеприсутне у свакоме, што и ми сами потврђујемо. 

–  Постоји само једна ствар која може да поремети рајски склад.

–  Знам, то је жеља! 

–  У рају, ако неко пожели нешто више од оног што му је пружено, буде кажњен и премјештен у овоземаљски свијет истог момента кад жеља заискри. Сви ми који живимо на овом свијету смо грешници који су кажњени и избачени из раја. Због тога у сваком човјеку живи жеља да се врати у рај, без обзира  на своје гријехове – заступао је Мидар тежњу доброте према људима у сваком свом исказу. – Отуд у њему и жеља да убере сваки цвијет који га опије мирисом, јер зна да овдје нема рајских правила. Мој живот је искусио одсуство и добра и зла, поглед ми је мало другачији и не рачунам да ће се свака душа вратити у рај. Ријетки су они који ће се вратити, ако нисам вриједан повратка, не желим никакву привилегију у том случају. Мислим да је искупљење за рај у срцу сваког човјека. 

Мидарова мисао ставила се опет у заштиту добрих човјекових дјела. 

–  Ко слиједи своје срце, чује и рајска звона. 

У посљедње вријеме сам почео несвјесно своја чула усмјеравати према бескрајном пространству у којем сусрећем Мидара и на неки начин занемарујем околину која ми више није била толико важна. Ко, кад, гдје, како и зашто?! Пећина је постајала мит у чијој се утроби клупчала магија натприродног огледала човјековог космоса. Симбол срца и свемира, мјесто гдје се сусреће божанско и људско. Сутра ће то клупко бити плетиво онима који ће на истом мјесту сновати нова рађања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: