ОФАНЗИВА
- Матора вјештица! Пуни сат времена ме малтретира. Не могу је поднијети! Кокетна усидјелица. Засједне на катедру, шлиц раствори, а ови наши клипани балаве. - гунђајући, Соња изађе из школе, хватајући другарицу под руку.
- И само кад би ми објаснила, зашто ријеч „Југославија“ ,уопште налази своје мјесто у „Дневнику Ане Франк” , још ми каже да немам слуха, да се „О“ мора поооосебно акцентовати. Ја немам слуха? Ја? Па кад немам слуха, зашто сам одабрана за Анин лик? Она заиста нема појма, или сије срџбу што је профа одабрао мене, а она балави за њим. Уххх! Све ми мирише на замку, на распад. - настављала је Соња свој монолог, стискајући другарицу за руку.
Њених 16 година није се сагласило са озбиљношћу једног „О“ , једног најобичнијег (по њеном мишљењу) „О“ .
Била је јединица, читав свијет се вртио око ње. Отац, високи функционер КП, толико је волио своју јединицу, да је удовољавао њеним хировима, пратећи их разним надимцима, нпр. Штикла, Шминка, Брљица, и ко зна како још. Чак је и на њено изричито НЕ, на пријем у КП, прешао само једним подизањем обрве, заборављајући на историјско НЕ, на све Голе отоке, борбе, удовољавајући корацима своје јединице, који су грабили ка… него, вратимо се причи.
Соња је ушла у позоришну салу. Сви су већ били ту, чак је и стара вјештица присуствовала главној проби. Професор се окренуо на пети, док му је витко тијело заокупило пажњу уче (с)ница.
- Ооо! Опет касниш! - наизглед гунђајући, а у ствари, са обожавањем, професор јој се обрати.
- Задржало ме једно „О“ . -весело одговорих.
Хоћете ли ми рећи, какву улогу ријеч „Југославија” има у Анином дневнику, и какву улогу у ријечи „Југославија”има једно обично слово „О”? - сасвим озбиљно, Соња запита професора, чија рука се нађе на њеном рамену.
- Молим Вас, ја заиста не могу глумјети у незнању. Морам знати улогу тог „О”, јер од њега све зависи.- звук авиона, испод чијег трупа падају бомбе, заустави , „О” у сред портаге. Завијајуће свирене загребоше грамофонску иглу, а ОН, који бијаше све започео, баци се на позоришне даске, са шлемом на глави. Жуте траке око руку, падаху као гранате, на бијелу тачку, уцртану на црном платну, гдје се расута крв није видјела, а матора вјештица је театрално прекидала Соњину улогу, пућећи уста, као скуп који се, забога чуди том отргнутом „О” у ријечи „Југославија” .
Професор је означио паузу. Она матора вјештица, са цигаретом између кажипрста и средњег прста, кокетно је уносила деколте профи под нос, а Соња је љутито навлачила свој мантил, одлучивши да прекине ту пародију, да разбије тај глупи скуп који се противи њеном „О” .
Јурнувши ка вратима, зачуче се свирене, а звук авиона разлијеже се небом. Соња занијемље, баш у трену кад је „О” јурило као бујица кроз њу.
- Оооофанзива!- дрекну профессор. Странице „Дневника Ане Франк” запараше ваздух.
Један гелер нађе мјесто испод Соњине блузе. Усне тихо изустише - ЈугОславија .
