детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТРПЉЕН СПАШЕН

 

Старина изађе испред куће. Забијељела се башта од бехара, обећава добру љетину, ако не буде слане, но, гледајући ка Бјелогривцу, ђе снијег бијаше препукао на пола, па као двије громаде се окренуо ка сунцу, обећаваше добро вријеме. Сиједа коса му вираше испод капе, очи као два узбуркана мора, бијаху свједок о снази и хитрини што некад влада у младости, кроз широка рамена и шаке, дугих прстију. Митар бијаше строг по нарави. Навикнут на тежак живот, сталну борбу, не придаваше значај новинама које су дани, набујали као поток низ Бјеласицу, походили му старост. Хтио је мир, у то мало дана што му је остало, ту, у његовој старој, а њему најљепшој, каменој кући, у тој башти и љетини, не знајући хоће ли дочекати мирис џибре, кад се толика шљива на јесен нађе у бачвама.

      Погледа низ ливаду, на дну ње, син му бијаше започео нову кућу. Радоваше се Митар, а, како се не би радовао кад види како шљемена ничу, но, он неће никуд из ове своје, зидане каменом, на коју живот и снагу остави. Оборило га овог прољећа, није могао са Станом у планину, а она већ издигла. Први пут да му жена сама планинује. Мучило је то старину, али, против природе се није могло.

Син му се зимус оженио. Добра ђевојка, од доброга, љепотица, само пород добар да имају.

Но, стално нешто ломи по кући. Што јој рука дотакне, томе више спаса нема. Љутио се старина на то, гунђао себи у браду, окретао главу колико је могао. Али, ко зађавола, јутрос да му принесе кафу, паде јој ћикара, сва у комаде. Скочи старина. Бијаше то она са насликаном ђевојком и ружом, донио је из Америке прије 20 година. У Америци је рбат у руднике оставио, мало користи донио, па и овај сервис.

Ставила га његова Стана у креденац на средину, к'о на почасно мјесто, па се цакли иза стакла. Дичила се она њиме, нико у селу такав није имао.

   И сад, након 20 година дође она, младост јој главу носи, па ломи ћикаре, ломи му сјећања и путе које остави по свијету.

Скочи Митар, опсова, лупи штапом од дрвени под, викну: - Ко поломи опет нешто у овој кући, у овој мојој кући, правац у варош и да донесе исто као оно што у парампарчад остави! - Излеће из куће, дрхти му лубина, а плаве очи сијевају као муње.

Оста невјеста да плаче, син скочи да се инати на њу, а старину мука спопала. Би му криво, него повратка нема. Рекао је ријеч и нема повлачења.

        Отуђи се снаха по кући, ћути, а ћутњом љутњу саопштава. Старина се озлиједи. Куд је крива, ту је и љута. Гледај јој очи како стрижу, још се дрзне да софру са љутњом поставља. Мучио се Митар, би што рећи, би ћутати.

      Би да заложи за ручак, но неће залогај низ грло. Зар да он пред снахом ћути, што ни пред ким још не устукну? Не ћути он од страха, ћути од муке и од мира у кући.

Несвјесно, поче он налазити замјерке. Те није крава, она једна што је у појату остала, друге је његова Стана у планину зајмила, добро помужена, те није сир добро окупљен, није качамак осмочен како је ред.

      Ћути сна, ћути син, не знају како да му угоде.

Један дан наиђе Милка, комшиница, кренула на планину да однесе петролеја и дувана, па ће сјутрадан натраг.

Заустави је Митар, па да га оно двоје чују: - Милка, образа ти, сврни до Стане, нека ми испече један хљеб и оправи по теби. - Погледаше га у чуду, али, његовој ријечи није било поговора.

Зато старина јутрос бијаше пред кућом, чека он Милку. Таман у то доба, дође му Благоје, синовац. 

Изнесе им снаа ракију, а син се неђе изгубио.  Распричао се Благоје, а умио је, враг један, добро зборити, па зауставља причом Митра, не да му мрднути уз ливаду, да види, еда ли Милке низ шуму.

Не прође мало времена, кад ето Милка, ћера дората поред себе, бјеше га добро натоварила, и антрешељ би попуњен. Скочи Митар  као да је на младост, па је срета.

     -Је ли оправила Стана? - упита, а брк му се смјешка док узима пртењачу.

    - Јес'  јес' - рече Милка, па пожури да иде.

     Заустављао је Митар на кафу, али се она изговори послом и пожури низ ливаду.

     Сједе старина, бехар му замирисао, сунце му на лицу поиграва, а шума се ушућела ни пирка да дуне.

      Извади Митар из пртењаче, пола хљеба  у крпу умотана.

     - Што ли је само пола оправила, да јој није брашна понестало, но не би требало, товар је зајмила кад је издигла на катун. - чудио се он, одмотавајући хљеб.

      Зажутио се, па мирише, а он га издигну, показује га синовцу, па пољуби жуту му кору, говорећи, више за себе, него за синовца:

        - Е, ово је хљеб, овакав само моја Стана зна начињети -, одломи залогај, и стави у уста.

    Тада му син изби ниоткуд, као да га неко баци ту, и пружи Митру другу поливину хљеба.

        -Ево стари друга половина, јутрос Дара испекла. Милки сам га додао прије него се намолила на врх ливаде- доврши ин, чекајући пролом или помирење, па куд пукло да пукло. Није више могао гледати оца како гладан од софре устаје. Бољело га је то, волио је он свог  старину.

        Наста мук. Сви ћуте. Старини се суза у око уврћела. Уста полако, окрену се ка сину, па прозбори :

      - Да ми га ногама одсад мијеси сна, за мене бољег неће бити. - загрли сина, па уђе у кућу.

      Текло вријеме, дошла јесен, сагнала и Стана стоку у село. Снаха бременита, а Митру срце расте. Расте и нова кућа, помаже Митар, више савјетима, али по сву ноћ размишља како да се рогови на кућу дижу, који кров да ставе, којег мајстора да зову.

    У свему томе, заборавио он на ријеч што даде о штети, начињеној у кући. Задржали се тог дана мало подуже са мајстором, већ мркло. Дођу кући, он и син, а лампа још не потпаљена, мрак у соби.

     - Шта чиниш Стано, што не палиш ову лампу? Дај упали, па донеси топле воде да се умијем, имали смо доста посла, а доста и урадили- уморно проговори.

      -Ево окупљам сир, дедер ти запали, а брзо ћу ја воду донијети- зачу се Стана из шпајза.

      Митар узе шибицу, крену да скине срчу са лампе, кад она оста поломљена му у руци. - Намјестише ли ми намјестише -  гласно се насмија.

     - Е, нико ме није ћерао, сјутра ће Митар у варош, купићу срчу, а богме и још понешто, за ове двије паметнице.

       Уђе Стана у собу, дођоше и оно двоје, а вечера замирисала. Насмија се син - Е, мој стари, све смо ово од тебе научили. 

    Срце се Митру испунило, само још унука да дочека, па миран на онај свијет, има он да га ко наслиједи, паметан је овај његов, паметнији и од њега.

            Насмија се Митар, па захвати скорупа из карлице, за напредак, за унука.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: