ЛАГАНА И СИГУРНА СМРТ БЕСА
- Смрт беса, лажни је почетак, лажног настајања, лажног- новог човека. Бес, гнев, озлојеђеност најискреније слике истинског лица, лица које живи између привида који блесну, заслађених речи и погледа. - посматрао је своје угашено лице које је бледило Виктор.
Није приметио или није желео, кроз журбу празних дана и посматрања спољашњости, да стање истинског њега умире, споро и сигурно. Да претвара се у облик ништавне пресликаности. Заборавио је на себе, у бекствима од себе и трку у ништавност, губио је себе у сваком буђењу, посматрању и стварности која не постоји. Неосетно и невидљиво, исцурело је време, чула су постајала мртва, а он је „постојао“.
Посматра одсјај и не верује, а није збуњен призором. Не да није збуњен, у тупости зурења, призор му је нормалан, приличи му и сасвим је уклопљен у ... Више се и не сећа, чега? Беса, гнева, озлојеђености и сопственог живота. Као да никада није постојало време, да умртвљено лице, тело и тупи залеђени поглед били су ватра и вода, стена која се котрља.
- Како се догодило? Да сигурна и спора смрт привида представи се за постојање, да угаси ватру живота?- питао се погледом који је пролазио крај погледа одраза.
Дани, ноћи, време које је немарно остављао за неки следећи пут, нестајали су заувек са пута којим би пројурио у ветар и дубоку празнину. Врелина исијавања, гасила је ватру, а он је... Јурио у ковитлац, газио лавиринте дубоке празнине и ...
- Бес, гнев и озлојеђеност и многи други симболи, били су стена која је заустављала... Постојање, живот, нада ... – дубоко уздахну.
Кроз отворени прозор, муње су плесале, снажни ветар и крупне капи кише чистиле су све пред собом остављајући празне улице, тргове и паркове. Пријатан призор уништавања „постојања“.
Смрт беса, гнева, ... успоравала је кораке. Била је несигурна у покрету.
